offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4962
|
Napisano: 22 Sep 2011 21:22
Ova varijanta k Game u samohodnom obliku i varijanta na stubu do sada nisu javno registrovane mada su najavljivane neko vreme. Istina na zapadu se tvrdilo sei da Liru 96 nikad nećemo videti na stubovima nego samo na ovakvim crtežima kad ono 2008 Lira na stubovima.
Gama-D je star radar iako relativno moderne konstrukcije za svoje vreme nastanka. Njastariji modeli su bili čak nepotpuno digitalizovani. Pomalo je misteriozan jer ga nikad nisu izvozili a sami ga relativno dosta koriste mada proizvodnja tih godina nije bila velika. Postoje navodno nekoliko verzija koje se razlikuju po snazi i dometu mada nije jasno zašto bi neko ograničavo snagu na ovakvoj konstrukciji, pre će biti d aje u ptianju ili generaciska razlika ili prilagođenost promenama koje je radar imao tokom vremena. Činjenica je da je bar jednom duboko modernizovan a po svemu sudeći je triput modernizovan. Prilična je nepoznanica za ostatak sveta i izgledno je da poseduje nek osobine koje ga izdvajaju od ostali ruskih radara. Pravo je pitanje da li mu je radar Protivnik konkurent obzirom da oba rade u L području. Moje lično mišljnje je da jeradar prilično dobar i da ima zaista mnoge dobre osobine ali da je Protivnik bolji, mada Protivnik se izvozi a on ne. Sada se GAma-D najavljuje kao deo sitema S-300 pa možda i S-400. Vrlo je moguće da će njime biti naoružavane jedinice S-300PS koji kod rusa ostaje još najmanje 3 a možda i malo više godina u naoružanju ali još uvek prolazi kapitalni remont i onda se posle toga isporučuje saveznicima Belorusima ili Jermenima na primer. ne bi meiznenadilo da Abhazija dobije svoju prvu jedinicu S-300...off. Almaz ga i dalje tretira kao radar u proizvodnji i izgleda da postoji i varijanta koja deluje za niskoleteće ciljeve što je malo neobično ali...Kako bilo to je radar koji je pod navećim stupnjem vojne tajne kod Rusa, veće čak i od Protivnika.
Specifikacija Game jeste na engleskom ali je direktan prevod sa ruskog tako da je O.K.
Objavljena je od Rosoborne ali i na sajtu Karla Kropa www.ausairpower.***
Dopuna: 24 Sep 2011 3:45
Da bude zanimljivije GAMA-S1 poslednje varijante na borbenoj duznosti u Abhaziji.
Dopuna: 27 Sep 2011 22:40
Novi ruski radari malog dometa
Na poslednjem MAKS-u pojavilo se nekoliko nvih ruskih radara malog dometa. Svi su u kategoriji radara ispod 150 km dometa, zapravo svi su u kategoriji ispod 100 km. I na prethodnom MAKS-u pojavio se novi ruski radar ali se ispostavilo da je čitava stvar bila dezimformacija odnosno da su je došlo do slučajne ili namerne greške pa je izložen radar koji još nije dovršen, zapravo, nije dovršen ni do ovog poslednjeg MAKS-a ili se od njega potpuno odustalo. Da se nije odustalo govori reklamni pano-diorama proizvođača koja ga prikazuje zajedno sa drugim uređajima iste firme ali nije izložen. No da krenemo redom jer su se poslednjih nekoliko godina počeli pojavljivati razni modeli ruskih radara malog i kranje malog dometa. Neki su očito uvedeni u naoružanje a za neke nije jasno da li su bili samo prototipska faza ili slepa grana razvoja ili već ko zna.... Ajde da krenemo redom.
1L121E Gornist
Navodno ovo je radar koji je razvijen za desjtvo protiv dronova odnosno BPL. Meri azimut, ugao mesta, kosu daljinu i brzinu helikoptera, aviona, krilatih raketa i protivradarskih raketa, ali BPL uključujući i klasu "mini". Gornist indetifikuje cilj, klasifikuje ga, određuje pripadnost i pelenguje postavljače aktivnih smetnji (malo preterano zar ne, prim. auto.).
Tačnost određivanja kordinata po daljini je 100 m a po azimutu 1-1,5 stepen. Vreme razvijanja 5 minuta, posada 3 čoveka. E ovo je krajnje zanimljivo obzirom na rešetku i uopšte nisam siguran da je to istina. Reštka je vrlo ograničena po dimenzijama. Talasna dužina može da se aproksimativno izračuna mereći poznate dimenzije sa vozila Vodnik na kome se nalazi a zatim prema njima meriti karakterističnu dimenziju na anteni (recimo kao na Van-Atovom odraživaču, jer princip je isti polovina talasne dužine). kako bilo frekvencija je UHF području. Zatim je priznato u nezavničnim komentarima da se radi samo o jednom ograničenom modelu koji je više usputna stanica za dalji razvoj i pri tome je kao detalj rečeno da se ti noviji modeli razvijaju na bazi guseničara eventualno točkaša BTR. Šta je od svega bilo ostaje sumnjivo. Domet i tačnost radara su svakako ispod potrebnih parametara za pridruživanje ozbiljnijim oružnim sistemima osim možda vučenim topovima i Strelama (Iglama) eventualno Tunguskama i. Za Tor i Pancir radar je slab da bi se sa nejgovim podacima gađalo ali je svakako zanimljiv i za te jedinice kao sekundarni izvor informacija. Kako bilo, pojavila se napokon verzija ovog radara ali ugrađena na guseničnu šasiju. Interesantno je da je tablica o karakteristikama radara isotovetna kao i pre iako izgleda da je nešto rađeno na anteni. U svakom slučaju PVO Suhoputnih je dobila sasvim uptrebljiv radar u UHF podrujučju. To posebno treba posmatrati u svetlu pojave novih radara u L području. Inače su do sada BPL najbolje otkrivane u S modu ali pojava novijih tipova UAV je izložila PVO mnogo većim tipovima po dimenzijama ali sa stelt karakteristikama. Verovatno je otuda i pojava ovakvog radara. Detalj koji tome ide uprilog je je što mu je omogućeno osmatranje do elevacije od svih 90° što je očigledno osobina vezana za borbu protiv UAV-a.
1L122-1 Garmonj
Pre svega već je postao standardan u ruskom naoružanju mali decimetarski radar tipa 1L122-1. Radi se o malom prevoznom radaru koji može da deluje i sa vozila ali i da se skine na zemlju. Poslovični ruski guseničar opšte namene MT-LB je platforma koja ga nosi na krovu u verziji montiranoj na vozilo. Zapravo radi se o prvom od linije KIS-eva iz serije Barnaul-T, pod oznakom 9S931-2. To je KIS taktičkog tipa namenjenog za komandovanje i upravljanje u jedinicama Suhoputne PVO. Nivo mu je komandovanje baterijom ili štabnom baterijom. To znači da uobičajeno komanduje baterijama, mešovitog tipa tipa Tunguska+Strela-10 ili sa nekoliko odljenja sa raketama Igla. U podacima o ovom KIS-u se krije i broj istovremeno praćenih ciljeva radara Garmonj a to je 30 ciljeva što je svakako dovoljno za nivo baterije.
To jedan mali radar vrlo malog dometa, svega nekih 40 km. Prednost mu je rad u L području što je mnogo povoljnije od ubičajenog S područja za tu klasu radara. Sasvim naerno je razvijen u L području jer će se vrlo često u praksi na razne načine kombinovati u KIS-u tipa 9S931 slika dobijena sa njega u L području sa slikom dobijenom sa samih Tunguski u S području. Pored svega ima vrlo malu snagu emitovanja tako da nije lak cilj za elektronsko izviđanje. Poseduje i neke osobine za kontramere ali za tako mali i ograničen radar to nije ni toliko moguće pa ni potrebno. Pokretljivost mu je apsolutna, a omogućeno mu je i skidanje sa vozila pa i rad operatora sa distantnog mesta, što mnogo doprinosi poboljšanju pre svega maskiranja ali i bezbednosti posada.
1L122-2 (nisam ukapirao koje je njegovo stvarno ime, možda Garmonj-2)
Ovaj radar je razvijan skoro paralelno sa pretnodnim ali nije od sada javno izlagan. Štaviše na prethodnom MAKS-u je pod ovom oznakom prikazan sasvim drugi radar.Taj drugi radar je u stvari bio prototip jednog mnogo moćnijeg radarskog uređaja i taj model je u suštini planiran za 2015.godinu. Čisto je moja opservacija, ali sam ubeđen da je će biti pod oznakom 1L123 i da će se pojaviti i na točkaškoj i na guseničnoj šasiji (guseničnu smo zapravo i videli) i da će imati domet od 150 km u L području.
Kako bilo, na ovom MAKS-u smo napokon videli pravi radar koji nosi oznaku 1L122-2. Tehnologija primenjena na nejmu je vrlo slična prethodniku (1L122-1) ali mu je antena većih dimenzija a ima i više puta veću izlaznu snagu. Pri tome je urađen na podižućoj platformi. Može da se postavi u rad i kada je platforma potpuno spuštena. Po komentarima iz krugova ruskih oružanih snaga radar je namenjen da podržava baterije tipa Tor, Pancir i Osa jer je dovoljno dobrih karakteristika a radi u L području, što dopunjava radare oruđa koja su centrimetraši. Izvedba samo na gusenicama je verovatno namenjena za jedinice sa guseničnim Torovima, ali i za ojačavanje komandnog mesta integralnog diviziona brigada, odnosno komandno mesto pod kojim su mešovite baterije Tunguski i Strela pa i Igli. To komandno mesto će možda i popuniti vozilo iz sistema Barnaul ali za sad je na tom mestu sasvim adekvatna i Sborka-M1-2, mada se čini da će ona na izvoz a da će trupa dobiti još moderniji centimetarski radar. Kako bilo, radar sa nje, koji je klasičan centimetarac na 3 GHz se savršeno dopunjuje sa radarom 1L122-2, uostalom od istog su proizvođača.
Upšte nije teško zamisliti komandini punkt integralnog diviziona koji bi raspolagao sa Sborkom-M1-2 i dopunski radarima 1L121 i 1L122-2. Tako bi komandno mesto integralnog diviziona moglo da ima radare u S, L i UHF području istovremeno, i time da postane pravi mali radarski čvor. Jedini je problem što sama Sborka, pa makar i u najnovijoj varijanti, prati samo 40 ciljeva a je to pomalo u neskladu sa očigledno povišenim vrednostima koje se javljaju kod predstavnika sitema Barnaul. Doduše, baterijski Barnaul prima do 50 ciljeva od više instance što je skoro ekvivalentno ovoj formacijskoj strukturi. Dve su moguće varijante u budućnosti. Kao prvo broj ciljeva na Sborki se sada može definitivno i lako povećati. Kao drugo možda Sborka i ne dobije mesto komande integralnog diviziona, već prevlada Barnaul. Sistem Barnaul je zapravo planiran prvobitno da na nivou komande integralnog diviziona ima jedno komandno mesto, bez svog integralnog radara a da li će se neki od 1L121 i 1L122-2 pridružiti tom mestu videćemo. Problem je u tome što su rakete za Tungusku već doživele 12 i na kraju 14 km dometa a najnoviji Panciri idu do 24 km. Tako modernizovane Tunguske i još pojava guseničnog Pancira (makar i uprošćenog odnosno jednokanalnog) sa dometom od preko 20 km polako inicira da komandno mesto integralnog diviziona ipak ima sopstevne radare a ne bi bilo zgoreg u sva tri područja S, L, UHF.
Nije objavljeno, ali se predpostavlja da 1L122-2 i nema veći broj pratećih ciljeva od 30, mada ga je verovatno lako podići po potrebi na nekih 60-tak. Gornist 1L121, u modu pretrage do 90 km, radi sa 64 cilja, a modu do 20 km (ugao po vetikali 90°) samo sa 32. Moguće je i da 1L122-2 ima sličan ili istovetan broj pratećih ciljeva. U svakom slučaju, to je dovoljan broj, kako za integralni divizion, tako i u slučaju dodavanja ovog radara raketnom divizionu Tor ili Osa. Za Tor i Osu ovaj radar ima sasvim zadovoljavajuće kriterijume dometa i tačnosti a radi u L opsegu koji je inače potreban Torovima i Osama koje sve imaju centimetarske akvizicione radare. Isto važi i za jedinice sa Pancirima.
Na MAKS-u 2009 pojavio se jedan pomalo zagonetan radar i to tada pod oznakom i sa podacima od ovogodišnjeg 1L122-2. Ispostavilo se da je neko doterao prototipa sa oznakom starijeg već razvijenog radara (1L122-2 ali koji nije bio na sajmu) a koji će se pojaviti tek u budućnosti. Radi se verovatno o decimetarskom radaru sa dometom od oko 150 km izrađenom u najboljem maniru radara tipa Protivnik. Ovakav radar, u ovom opsegu, će se odmah automatski lepo uklopiti u zajednički rad sa radarima tipa Kupol, pogotovu poslednjim verzijama. Od radara Kupol, iako su stari, Rusija ipak nema nameru da odustane za sada i uporno i često ih usavršava. To i nije tako nelogično, jer ih ima mnogo u naoružanju, a nekih epohalnih promena na centimetarskom opsegu ionako nema već duže vremena. Kompjuterizovanje obrade signala, ali možda i predajnika i nekih drugih delova, je ionako (finansijski poželjan) posao, koji tako modernizovan radar dovodi na nivo bilo kog zapadnog, manje ili više. No do pojave tog novog decimetraša ima verovatno još bar nekoliko godina. Paradoks je da će u trupi zameniti najviše radare P-19 kojih još uvek ima mnogo i koje nije ni model Kasta uspelo da potisne u Suhoputnim mada je uspela u Vojskovojnim (PVO teritorije). Ostaje tako da još uvek sačekmao oznaku i ime tog nepoznatog radara.
Dopuna: 27 Sep 2011 22:46
Foto:
1. Nepoznati ruski budući radar možda 1L123
2. 1L121 Gornist na gusenič.
3. Levo Gornist desno 1L122-2 u marševskom položaju
4. 1L122-1 Garmonj kao deo KIS-a Barnaul baterijskog nivoa
5. 1L122-1 u varijanti na tronošcu odnosno spušten na zemlju
6. 1L122-2 u gornjem radnom položaju (čudovište iza je Protivnik)
7. 1L122-2 u donjem radnom položaju
8. Gornist prva varijanta sa otkrivenom antenom, verovatno prototip u radnom položaju
9. Prethodni u marševskom položaju
Dopuna: 04 Okt 2011 1:36
Razvoj radara Vozdušnih PVO u SSSR-u, put ka gigantizmu
Razvoj radara za Vozdušnu PVO je bio naravno različit od radara za Suhoputnu PVO iako su neki modeli služili u oba vida oružanih sila. Suhoputni su uvek tražili opremu koja je koliko toliko pokretna da bi mogla da prati jedinice i na toj pokretljivosti su insistirali stalno tokom decenija. Vozdušni su međutim bili u drugačijoj situaciji. Na jednoj strani oslonjeni na Suhoputno PVO a na drugoj strani evoluirani u Kosmičku PVO, razvili su sitem razmišljanja drugačijeg tipa. Pre svega stalno su imali zahteve za velikim i granično velikim dometima u pogledu opremanja Radio Tehničke Vojske (RTV) odnosno uprošćeno rečeno u pogledu osmatračkih radara prve linije i primarnog otkrivanja. Naravno zahtevi se nisu odnosili na sve radare ali na radare prve linije jesu. Sa druge strane Vozdušni su u oružnim sitemima bile velikim delom oslonjeni na S-75 Dvina, Desna, Volhov sisteme raznih verzija i njihove potrebe su bile krakteristične. Jednom rečju nije bilo govora o nekoj velikoj pokretljivosti ali sitemi nisu bili ni stacionarni. Bilo je mnogo manje sistema S-125 Neva, Pečora ali su zahtevi kod njih bili slični zahtevima sa S-75 pa su te jedinice praktično opremane sličnom opremom. To je bilo delimično i katalizovano upotrebom KIS-eva tipa ASURK-1 i Vektor pa na kraju i Senjež (u manjoj meri). Vozdušna PVO se u najvećoj meri oslanjala i na siteme S-200, često kod elitnih formacija u kombinaciji sa S-125, često samostalno a ponekad i sa S-75 poznijih verzija. Izuzetno kod elitnih jedinica moglo se naći na kombinaciju S-75 i S-125. KIS-evi za upravljanje ovom opasnom skalmerijom su imali manje više tipske radare mada je bilo varijacija na temu u zavisnosti od KIS-a. Kako bilo preovlađivali su radari P-(10),12,18 u metarskom opsegu kao osnovni radari jedinica za srednje i velike visine a P-15 kasnije P-19 u decimetarskom opsegu prvenstveno kao niskovisinski detektor. Međutim to nisu bili radari na koje su se isključivo želeli oslanjati noviji KIS-evi.
Centimetarski opseg (dijapazon S oko 3 GHz)
Pre svega baš za potrebe Vozdušnih (u tom smislu i avijacije) je još pre toga razvijana duga linja centimetarskih radara od kojih su na kraju P-35 i P-37 imali najduži vek i upotrebu. Oni su na primer bili redovan pratioc KUBA Vozduh-1 ali i njegovog malobrojnijeg pandana za upravljanje i raketnim jedinicama operativnog nivoa Vozduh-1M. Imali su i evoluciju u savremenije oblike poznate pod oznakama 1L117 i 1L118 od kojih je ovaj prvi imao 3D rad sa tzv.V-snopom, odnosno nakretanjem gornje antene. Ti modeli su među prvima koji su dobili specijalna ustrojstva automatizacije u primarnoj i sekundarnoj obradi pa su mogli da prate 150 do 200 ciljeva. Osobina da može d se pređe na brzo okretanje kabine (antene) sa smanjenom daljinom otkrivanja (oko 150 km) je bila osobina koja je cenjena kod raketaša. Poslednji modeli su imali neke mogućnosti borbe protiv ometanja bazirane na polarizaciji signala i nekim drugim metodama. Proizvodnja im je bila vrlo duga, a kako su prešli vremenom na civilni sektor, trajala je do skoro. Još su aktuelne njihove prerade za korišćenje u civilnom sektoru pri čemu im se (osim drugih promena) dodaju(e) SSRI radari. Kao takvi neki od njih ulaze u jedinstveno radarsko polje i danas, uvezani u ASURI tipa Topaz ili Krim, koje sadejstvuje, bar onoliko koliko može da traje u ratu, sa vojnim PVO sustavom, pogotovu što su civilni radari ovog tipa po pravilu na nepokretnim betonskim stubnim platformama. Radari su naravno sa današnjeg stanovišta zastareli i to već duže vreme. Pre svega to je jedna velika i teška, glomazna konstrukcija sa ogledalskim tipom antena u obliku dva velika paraboloidna isečka. Istina poslednje modernizacije (od 2D radara) su samo sa jednom antenom ali to nije od velike vojne važnosti. Nivo otpornosti na smetnje u kalteru je nešto ispod danas prihvatljivih normi a i načini borbe protiv ometanja odavno nisu primereni današnjem bojištu. Takav radar je vrlo spor u razvijanju i svijanju i to je daleko van današnjih normi, pogotovu u ovom frekventnom dijapazonu. Na primer uporedite Gamu-S1 sa njim ili neki nov Vestinghaus na 3 GHz i sve će vam biti jasno. Još i najgora osobina ove serije (izuzev 1L117) je korišćenje 2 do 4 radara za merenje visine koji su se morali pridodati da bi radarski čvor mogao da daje i treću koordinatu cilja u nekom razumnom vremenu. A merači visine su bili i verovano ostali usko grlo radarske lokacije u doba 2D radara.
Put ka gigantizmu radara u centimetarskom području time nije završen. Razrađena je još veća, glomaznija ali daleko bolja stanica. To je čuvena Špaga 5N56 koja je namenjena da dejstvuje u svim vrstama smetnji i zaista je na njih bila vrlo otporna. Ušla je upotrebu u prvoj polovini 70-tih u malom broju (stvarno ne zam broj, nije manje od 3 i verovatno ih je bilo 10-11) unutar hijerarhije Luč. Imala je instrumentalnu daljinu otkrivanja od bezmalo 800 km mada je efektivni domet bio 400 do 500 km. Bio je to 3 D radar i nije imao merače visine uz sebe. Elektronika je bila još uvek na lampama istina kao zrnca sačme, dakle prva generacija mada je bilo i elemenata druge generacije. Imala je komprimovanje impulsa što je tada bilo ultramoderno a radar je bio otporan na sve vrste do tada poznatih smetnji. Pojavila se i verzija ovog radara s antenom podignutom na stub što je kasnije postao manir ruske tehnike i to vrlo bitan. O dimenzijama, težini i potrošnji struje ovog radara ne vredi ni govoriti, bile su ogromne. Međutim nije ta koncepcija bila ništa lošija od zapadnih radara tog doba u smislu efektivnosti. Pravi problem je bilo zaostajanje u elektronici, jer je zapad već tih godina počeo da prelazi na elektroniku treće generacije. U doba u koje je napravljen, može se reći da je radar bio adekvatan, barem sa ruskog stanovišta, a ono nije uvek u oblasti PVO bilo savršeno i futurističko. U današnje vreme ovakvi radari skoro da nemaju smisla u vojnom smislu. Njihova praktično totalna stacionarnost je realno eliminišući faktor. Ovakvi radari danas nisu ništa više do idealnih ciljeva za krstareće projektile. Oni su zapravo i projektovani u doba pre pojave ovog tipa projektila i eliminacija ovakvih postrojenja je jedan od najvećih bonusa koje su krstareći projektili doneli avijaciji. Bez njih ovakvi dalekodometni radari su bili velika opasnost a prodori do njih težak zadatak za avijaciju. Mada, koliko avijacija na svetu zaista raspolaže sa dugodometnim krstarećim projektilima ? Odgovor pojašnjava mnoga pitanja iz geostrategije. I dok za liniju od P-35 nadalje ima lepih fotografija, verujte mi nisam našao ni jednu za Špagu, a iskreno nisam mnogo ni tražio.
Decimetarski opseg (dijapazoni L i UHF odnosno 1-2 GHz i 300MHz-1GHz)
Dugo vremena i u velikom broju u ovoj kategoriji je bio bez premca načešći radar tipa P-80 Altaj. Gigantizovne verzije tipa P-90 Pamir su vrlo malo korišćene, svega 6 komada je napravljeno. Pamir je bio Altaj sa još dodatim kružnim parabolnim antenama velikog prečnika, ogromnog dometa; koršćen je unutar protivraketne odbrane Moskve. Potpuno stacionaran na velikom betonskom postolju. Sam Altaj je međutim bio pokretan radar ali je vreme razvijanja i svijanja ovakivih radara mereno u satima i to svih 14 sati. Osim janusovske antene sitem je obično imao i 2 pa čak i 4 merača visine i još IFF radare. Više puta je modernizovan i kao takvi, neki su radili duboko u 80-tim ali i u 90-tim godinama. Iz te koncepcije sa skoro istovetnim antenama (koje su ipak imale neke manje razlike) na novoj elementnoj bazi urađeni su novi radari 5N87 K-66 i 64Ž6 koji su takođe imali kao obavezne pratioce više merača visine i IFF radare. Zvanično vreme svijanja bilo je 38 časova na uzvišenom humu ali niko ozbiljan nije razmatrao premeštanje radara sa već jednom zauzete pozicije. Zapravo niko to nije radio ni sa P-80. Za razliku od prethodnika (P-80) otpornost na ometanje je bila velika i kao i prethodnik bio je vrlo ugodan za rad. Bio je vrlo popularan među posadama i vrlo otporan na tadašnje tipove ometanja. Međutim, bio je praktično jednako nepokretan kao i prethodnik. Svi radari ovog tipa koji su široko izvoženi u strane zemlje su imali prvobitne radne frekfencije ovog modela koje leže na početku S centimetarskog područja. Ruski radari su međutim najčešće imali nešto manje frekfencije, koje su ležale odmah iza granice u L području. Kako bilo, poslednji modeli su bili vrlo rašireni a ukupna proizvodnja ovog radara je dostigla 600 komada. Ovi radari su bili poslovični deo PVO snaga. Pojavljivali su se u okviru ASURK-1 (P-80) a kasnije i u okviru sistema Luč. Uobičajeno su se kombinovali sa radarima P-14 u okviru jedinica S-200 i mešovitih (sa S-125) a pod komandom sistemaVektor, gde bi P-14 imao ulogu dalekodometnog dežurnog radara a 5N87 borbenog (mada su zbog toga posade morale da kontrolišu termostat inače bi 5 minuta kasnio u paljenju).
Dok su radari P-80 bili slabo pokretni a njihove pozne verzije 5N87 i na kraju 64Ž6 (već smo zašli na kraj 70-tih i početak 80-tih sa njima) uopšte nisu bile praktično pokretne, to još nije bilo krajnje rešenje. Ono se pojavilu u stvarno gigantskom radaru poznatom pod oznakom ST-67 sa službenim imenima Saljut i Ob a nadimcima Stupa i Strategijski ventilator. Bio je to zvanično pokretan radar ali nikad nikome nije palo na pamet da ga ikada pomeri kada je jednom postavljen i to se tokom karijere ovih relativno malobrojnih radara (proizvedeno oko 26 komada) nikad nije desilo niti na jednoj poziciji. Bili su to zaista ogromni radari kojima je samo rotaciona masa bila nekih 17 tona. Ipak, kod Rusa se smatra, uz 64Ž6, za najbolji radar svih vremena (od starih tipova naravno). Zapravo to je prvi ruski potpuno 3D radar. Neka rešenja po pitanju funkcionisanja, rezervnih kanala, upotrebe računskih sredstava, opšteg načina i funkcionisanja i održavanja, su išla ispred svoje sredine i mnogi se ovih radara i dalje rado sećaju. Kao i Špaga, bio je omiljen po pitanju otpornosti na ometanja, po pitanju dometa i slično. Zlurado bi mogli da prokomentarišemo da je jednako kao i Špaga bio nepokretan. Svaje prilika da su ovi radari, konstruisani šezdesetih, bili jedan od glavnih predviđenh ciljeva kada su Amerikanci razvijali krstareće projektile. Kako bilo, dugo i rado je korišćenu okviru ruskih hijerahija PVO. Decimetarsko UHF područje je bilo i ostalo zona korišćenja niskovisinskih detektora tipa P-15 pa kasnije P-19 a ta linija se nastavila do dana današnjeg sa Kasta radarima, i unutar tog područja nije došlo do izrazitog gigantizma konstrukcija. Razlog je verovatno i u tome što su ovi radari, kao ni jedni drugi, korišćeni masovno i paralelno i u Vozdušnom PVO i u PVO Suhoputnih. Po tome su im jedino slični metraši P-12,18. Da iver ipak ne pada daleko od klade dokazala je pojava radara tipa Desna-M. Koja je radna frekfencija tog radara ni do danas nije najasnije (ako USAF zna a izgleda ne zna neće ni on da kaže). To je unikatan radar po dezinformacijama u literaturi, jer sam susretao autore koji ga svrstavaju u centimetarsko, decimetarsko, UHF decimetarskko i metarsko područje. Ko je tu lud, ko radi za pare (širi dezinformacije), a ko samo glup, nisam uvek siguran, ali nama, koji nemamo direktan pristup, ostaje da se oslonimo na zdravu logiku i bazično poznavanje radarskih sistema, modeliranje bojišta i strukutru hijerarhija a posebno ASURI. I šta nam sve to govori. Koji su fakti. Desna je možda trebala da bude zamena za stare Altaje, a u prilog tome ide da je osoblje koje je radilo na Altajima kasnije u manjoj meri prešlo na Desnu. Drugi fakat je da je puštena lažna informacija da projekat nikad nije završen i da je raspadom SSSR radar otpisan, a zapravo radar je bio više puta modernizovan a manji broj se i danas modernizuje po posebnim modernim programima. Lažna informacija je skinula ovaj radar sa interesovanja zapadne opservacije u najgorim godinama Rusije. Istina, vrlo je verovatno da će mnogi od njih završiti u ASURI hijerarhiji Krim ili nekoj sličnoj, za praćenje civilne avijacije. Ipak, neki će ostati na borbenim dužnostima do 2025. Opet, činjenica je da su najnoviji radari tipa Nebo-UM, koji su ozbiljno modernizovani, u odnosu na bazni model, zamenili neke Desne-M starijih godišta, koje verovatno odlaze u preradu za civilni sektor. Dakle, duboko metarski radari ga sada zamenjuju i to je jedina sigurna informacija. Opet, konstrukcija antena pokazuje da ovo nije ni slučajno metarski radar. Na njemu ima elemenata primenjenih na Altaju (Kabini) ali i nekih detalja sa ST-67. Međutim, dometi otkrivanja, koji su istina ekstremno podložni manipulacijama, govore relativno malom dometu ovog radara, u odnosu na ukupnu snagu i veličinu rešetke. Prvo, to sa dometom je po svemu sudeći dezinformacija. Dakle, sve u svemu moguće je da je ovo radar u UHF području u frekfencijama oko 425 MHz i da je on završni gigantizam u UHF. Ako je analiza pogrešna onda je on verovatno oko 1250 MHz i time ide u L područje pa ne pripada UHF grupi i nije dakle završna evolucija ruskog gigantizma u UHF području, teza koju sam pokušao da dokažem. Treba skupiti sve njegove fotke u radu pa videti sa kojim radarima radi zajedno pa onda odbaciti njihova područja npr.nioje ni blizu S područja jer bi ometao bliske visince koji sa njim rade uzajednici u poligonskim gađanjima, itd.itd. Koga briga sada...
Metarski opseg (VHF ispod 300 MHz) i dekametarski opseg (ispod 150MHz)
U ovu grupu svakako spadaju najzanimljiviji ruski radari. Ona je posebno važna, jer u ovim talasnim dužinama jedino Rusi imaju kontinulno projektovanje i proizvodnju svih ovih decenija od kada su radari nastali. Istina Amerikanci imaju neke izvanredno dobre konstrukcije u oblasti dekametarskih talasa ali takvi radari spadaju OTH grupu i nisu od primarne važnosti u PVO oblasti već za strateške snage.
Metarski radari su stalan pratioc ruskog PVO od samih početaka. Prvobitni modeli pa onda P-8 a posebno P-10 i svakako najpoznatiji P-12 i P-18 su pripadili tom području. Korišćeni su kako od strane PVO Suhoputnih tako i od Vozdušne PVO. I dok su suhoputni bili zadovoljni sa ovim, koliko toliko pokretnim radarima i dalje ih razvijaliu tom smeru, PVO Vozdušnih je i u ovoj grupi imala put ka gigantizmu koji je prisutan i danas. U ovom slučaju taj gigantizam je diskutabilan jer je još uvek efikasan. No vratimo se malo unazad.
Radari P-18 i njegovi neposredni prethodnici su se vrlo raširili u upotrebi i bili razmerno uspešni. Bili su prisutni skoro svuda od Dvina i Neva do Kubova i Krugova ali i u jedinicama VOJINA. U današnje vreme od njih ne da se nije odustalo, već s modernizuju najnovijim tehnologijama, pri čemu i dalje imaju vrlo dobre upotrebne vrednosti. Između ostalog ovi radari su karakteristični po tome što nikako ne primaju na sebe protivradarske projektile i što su skoro imuni na na stelt karakteristike. Teško se i ometaju (u odnosu na druge radare), mada je USAF mnogo radio na ometanju ove vrste radara i jedini postigao u tome ozbiljan nivo. Zapravo najveća mana im je po današnjim merilima nedovoljna pokretljivost. Otpornost na smetnje je mnogo povećana ali bi se moglo reći da je na osrednjem nivou (protiv Amera ostali ne mogu uopšte). Primarna i sekundarna obrada i broj ciljeva su dovedeni do savremenog nivoa.
Ovi radari međutim nisu nikad bili dovoljno jaki za Vozdušnu PVO. Ona je tražila nešto sa mnogo većim dometom. To su i dobili u vidu čuvenih radara P-14 Furgon (mada je poznat i kao Lena) kasnije modernizovanih kao Oborona-14 (5N84 i 5N84A). Ovi radari su postali obavezan pratioc hijerarhije Vozdušne PVO. Najčešće su delovali u kombinacija sa radarima P-80 Altaj ili 5N87 a Oborona i sa 64Ž6 pri čemu su metraši bili naravno dežurni radari a decimetraši borbeni. Većina poloižaja S-200 ali i S-75 pod hijerarhijom Luč, odnosno KIS Vektor je bila sa ovom kombinacijom radara. Proizvedeno ih je nekih 700 u svim verzijama. Ukupno, bili su to dobri radari, pogotovu u remenu u kojem su se pojavili, i vrlo upotrebljivi. Mana im je bila, naravno, praktična stacionarnost. Međutim to nije bio kraj gigantizma u metarskom opsegu. Kao i u slučaju Špage, pa može se reći i Saljuta (nešto mlađeg), Rusi su naprvili gigantski metarski radar P-70 Lena (takođe). Svega ih 11 proizvedeno (praktično po jedan za svaki korpus PVO) i više se i ne koriste kao i ostali džinovi. Bila je to zaista giganska konstrukcija u stalnom nepokretnom objektu. Međutim kad mu pogledate dijagram zračenja i instrumentalnu daljinu, strahota, skoro 1000 km. Naravno praktični dometi su bili mnogo manji, a ko ni zbog čega ono zbog dlajine vidljivog horizonta. Ali metarski radari imaju veliku daljinu usled velike refrakcije, koja se kod njih izračunava posebno za svaki model, uzimanjem u obzir konkretne talsne dužine i Efekta Hevisajda za rasejavnje. Imao je kopresiju impulsa, a pojavio se 1970-71 godine u trupi. Kao i ostali radari iz ovog razmatranja bio je urađen uglavnom u tehnologiji lampi, dakle na elktronskoj bazi I generacije, na koju ćemo se izgleda delimično vratiti ako Sunce stvarno počne da bljuje jaku radijaciju. Špaga je takođe bila takva, dok je Saljut imao i II generaciju u sebi.
Sve u svemu gigantizam radara Vozdušne PVO se završio sa P-70 u metarskom opsegu koji praktično i nije ušao u veliku seriju, ST-67 u decimetarskom koji je ušao u amlu seriju i 5N56 u centimetarskom opssegu koji takođe nije ušao u veliku seruju. Srećom po Ruse neko sa vrha je osetio probleme i svi ovi radari su proizvedeni ukpno u broju primeraka manjem od 50. Krstareće rakete učiniće ove radare zastarelim momentalno od trenutka svog pojavljivanja.
Jedan stupanj niže, situacija nije bila mnogo bolja. Oborona-14 ili P-14 u metarskom 5N87 u decimetarskom i P-37 u centimetarskom području nisu bili pokretljivi radari. Ništa bolje, bar u praksi, nije bilo ni sa novijom Desnom-M u UHF i derivatima 1L117,118 u S dijapazonu. Što je najgore, to je važilo i za najnoviji radar u nizu, koji ćemo obraditi usledećem poglavlju a to je Nebo-U, veliki, prvi (i jedini) ful 3D radar u metarskom opsegu, koji je i danas aktuelan, a pogotovu njegova najnovija varijanta, koja se pojavila negde, ove ili prošle godine i koja serijski ulazi u trupu.
Nova generacija je uglavnom savladala i odbacila taj put ka giigantizmu i okrenula se superpokretljivosti. PVO Suhoputnih je tu dosta imala udela, ali to je tema sledeće glave. Videćemo kako su se jedan za drugim, pojavljivali vrlo pokretni radari Gama-D, Skarvjatnik a zatim i Protivnik u decimetarskom opsegu, ST-68 pa zatim Gama-S u centimetarskom a sprema se i Nebo-M. Suhoputni su tu povukli nogu ka brzini, sa Kupolom i Obzorom, pa i Nebom-SV a slediće Kaste i na kraju Nebo-SVU. Uz to pojavili su se (kod Vozdušnih) i unikati, Krokodil i Imbir pa na kraju i obična Lira 96. Prva sledeća kraća opservacija će u stvari biti radari PVO Suhoputnih, koji će posredno mnogo uticati na sve ostale a među njima svakako Bronja pznata kod nas kao Mečka.
Dopuna: 04 Okt 2011 1:42
1. ST-67 Saljut ili Ob u žargonu Stupa ili Strategiski ventilator
2. 1L117 3D sa V lučom
3. 5N87 (u drugo mi trećem planu) u prvom planu IFF
4. P-18
5. Desna-M
6. Oborona 14 5N84A
7. P-15 (osnovna antena se jedva vidi iznad krošnji) odnosno njegova antena na Unža stubu IFF desno
8. P-70 Lena
9. P-35
10. Jedino sam ovo našao za Špagu iako sam davno video njene bolje fotke
|
)
. Nastavi, vrabac.
