offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
"Mož' da bidne, al' ne mora da znači"
Ovako bih ocenio tezu, da je "rat u Avganistanu izgubljen"
Po meni, 'Velika Igra' se još nije približila samoj završnici
Jasno je svakome, da se maksimalistički ciljevi SAD neće ostvariti (potpuna kontrola Avganistana, a time i sama kontrola nad putevima sirovina Srednje Azije)
Mislili su, da zbrzaju tu priču, dok su na vrhuncu moći koristeći tragediju (11. septembar) kao povod
Međutim, sada je jasno da su se preračunali
Čak, šta više, sada se dovodi u pitanje, svrha njihovog daljeg angažmana
Iako su pošteđeni otvorenog-neprijateljskog delovanja (u smislu nedostavljanja oružja talibanima) stranih sila (Rusije, Kine, Pakistana, Irana), saznajemo da je dovoljno pasivno neslaganje istih sa ciljevima SAD, pa da rezultati rata u Avganistanu budu katastrofalni po Amerikance.
Na stranu to, što se pokazuje da od savezničke pomoći nema ništa (Evropljani ne žele da budu meso za roštilj, u službi SAD interesa)
Oni se neće tako lako povući iz Avganistana, preveliki su interesi tu u pitanju.
'Američka elita' je svesna da se bliži kraj neprikosnovene dominacije SAD i zaključuju, da ako sada ne izvrše zadatak i postignu strateški cilj, još su manji izgledi da će ga naknadno postići.
U narednom periodu možemo očekivati razne međunarodne skupove posvećene Avganistanu (u režiji SAD), nebi li usaglasili različite interese 'zainteresovanih igrača', i tako postigli dogovor o raspodeli odgovornosti uz koju bi u paketu išao i 'deo kolača' Avganistana i Srednje Azije.
Citiraću pojedina zapažanja Franka Kardinija, na predložene korake od strane Kisindžera.
Ceo tekst imate na:http://standard.rs/vesti/41-svet/4890-velika-avgan.....obuna.html
Citat:VELIKA AVGANISTANSKA IGRA: KISINDŽEROVA GEOSTRATEŠKA POBUNA
Posle toliko godina nepromišljene samovolje, ponovo stupa na scenu lukava i pametna opreznost. Donosi je Henri Kisindžer pod naslovom „Senka Vijetnama nad Avganistanom“
Nemoguće je ne složiti se sa njegovim istorijskim zaključkom: „Strano mešanje nikada nije uspevalo da umiri Avganistan. Avganistan, to je nacija, a ne država u opštem smislu tog termina“. Ako i postoji nešto što Avganistan nikada ne bi bio i na šta je ikada pretendovao – onda je to da bude država. On hoće da bude – nacija.
I ostalom Stari Lisac suštinu problema poima pravilno. Američki narod, kaže, trebalo bi da napusti avganistansku močvaru, isto kao i iračku, kako bi izbegao ponavljanje vijetnamskog scenarija. Prelepo. Da bi povukao regularnu američku vojsku i jedinice njihovih saveznika, nema potrebe da se konsultuje sa Fratinijem ili sa La Rusom (teško da neko misli drugačije). Kisindžer skoro da ne krije (iako neka maska, koja ulazi u pravila igre, ipak postoji) da je glavni zadatak – jasno se dogovoriti sa lokalnim snagama u svakom regionu: sa talibanima, sa terenskim komandirima različitih klanova, sa grupama etničkih manjina. Glavni cilj jeste da se iskoriste podzemna bogatstva, da se ne izgubi kontrola nad kotlinama po kojima će biti postavljeni gasovodi i naftovodi iz Centralne Azije u Pakistan, da se uspostave odnosi sa susednim zemljama: sa severnim, koje su još povezane sa Rusijom, sa Kinom na istoku i Pakistanom i Indijom na jugoistoku, ne zaboravljajući na jugozapadnog suseda Iran. Na tom mestu navika da se laže prevladava, pa Kisindžer piše o „militarističkom Iranu, koji teži da stvori atomsku bombu“.
I evo, najzad, Kisindžerovog recepta: ne treba težiti ka ubrzanom povlačenju vojske iz Avganistana – potrebno je uspostaviti u zemlji stabilne državne i vojne institucije (bilo bi dobro, ali to nije sasvim jasno rečeno, izvršiti federalnu reformu, koja bi definitivno lišila centar vlasti i predala je posebnim lokalnim snagama na periferiji), sa tim lokalnim vlastima treba se povezati, usmeravati ih, rukovoditi njima i stupati s njima u savez.
Za postizanje tog cilja dovoljno je imati komandu dobrih „savetnika“ iz tajnih službi, tehničare iz različitih lobija, stručnjake po ugovoru, rasejane po teritoriji i koji su u kontaktu sa lokalnim autoritetima i plemenskim vođama, pa će tako Karzai brzo biti odgurnut u stranu.
Lukavi, vešti i toliko neprincipijelni Kisindžer čak i ne pokušava da zakamuflira cinizam predloženog plana. U stvari, Kisindžer ne odbija da citira „evropski presedan“, koji se tiče nezavisnosti Belgije, koju su 1830. godine velike države Starog Sveta učinile „vratima Evrope i osmatračnicom pomorskih puteva u severnom Atlantiku“. Engleska, Pruska i Francuska su oduzele Belgiju od Holandije pod izgovorom katoličke vere, proširene među Flamancima i Valoncima, zaboravljajući da je tamo stanovništvo mešovito. Na taj način su svojim interesima prilagodili političko-ekonomsko uređenje evopskog severozapada. Prirodno, tada su razmišljali „o večitoj neutralnosti nove države“. „Dogovorimo se u tom duhu“, savetuje Kisindžer, „sa Rusima, Kinezima i Indijcima“. Trenutak je dobar, tim pre što su Moskva i Peking, izgleda, spremni da otkažu podršku Iranu.
Okončajmo tu novu centralno-azijsku „Veliku igru“ obećavši konkurentskim državama komadić avganistanske torte. Preveliki je da ga svari jedna supersila. Nema veze što će, po ko zna koji put, biti uzurpirana prava naroda. Pljačkanje avganistanskih bogatstava krenuće svojim tokom, a susedne zemlje, zainteresovane za eksploataciju, neće se više protiviti američkom planu.
Radi se o predlogu nafilovanim „multilateralizmom“, toliko dragom srcu Baraka Obame. Posle neprikrivene samovolje Džordža Buša, pozdravimo s radošću povratak na meku samovolju u geopolitici i diplomatiji. Cilj je u svakom slučaju nasilje i pljačka, ali zato to više liči na politiku.
|
