offline
- Pridružio: 29 Feb 2016
- Poruke: 312
|
Napisano: 13 Okt 2016 15:09
Na jedan način gledano krećemo od celokupne religijske strukture svekolikog Islama po sledećim kriterijumima:
- ono što bi smo nazvali klasično ispovedanje (u prvom posmatranju tako grubo)
- ono što bi smo nazvali ezoterijskim, mističnim praktikovanjem
i tako gledano Islam bi se mogao podeliti na:
1. sve ostale (u totalitarnoj većini 90 % i dobar kusur )
2. sufije
Uprkos svim mogućim daljim razlikama prva grupa se zaista mnogo razlikuje od svih u drugoj.
Sufije, u ovim krajevima mnogo poznatiji kao Derviši imaju bitno drugačije organizovan sistem života ali i sam odnos prema komunikaciji sa Bogom.
Oni su u potrazi za skirvenom porukom, za višom skrivenom istinom, odbacuju u najvećoj meri racionalan put i do spoznaje idu kroz trans, zbog toga imaju one drugima čudne obrede koji na ovaj ili onaj način dostižu elemente transa. U životnom smsilu oni su isto drugačiji, posebno su organizovani i u stvari je TEKIJA pojam koji je njihov. Ona se, kao i sami derviši najbolje može poredeti sa monasima u hrišćanstvu i neki njihovi načini postupanja u životu, često prihvatanje siromaštva, totalno odbacivanje materijanih vrednosti na to liči, generalno naravno. To ne znači i da je i njihova organizacija(e) i sama celokupno siromašna, često naprotiv. Vrlo bitan, možda najbitniji aspekt koji su uneli u Islam baš kroz pojam tekije, je to što je to jedina jasno i materijalno formirana, socijalna ustanova u Islamu. Kao takvi često su znali da budu bitni ne samo u svekolikom životu muslimana, nazvovimo ga prestoničkim žovotom već i u samom širenju Islama. Sama Sirija je možda jedna od najvažnijih teritorija u istoriji derviša i i to je jedan od razloga zašto su mnogi suniti uz grupu koju nazivamo Asadova strana, jer postoji, baš u Siriji nezanemariv broj sunita koji su derviške provincijencije različitih nivoa, a derviši odnosno sufi su većini pobunjenika u Siriji pa i u Iraku i Africi (jednima više drugima malo manje) postali proglašena legitimna meta ...
Može da zbuni pogotovu Evropljane, ovo socijalna ustanova pa zato mala digresija bitna je i za nadalje za celokupnu temu. To je rečeno u Islamu kao religiji ali istovremeno i Islamu kao državi, što bi on trebao da bude beskrajno više nego što to jeste, jer je daleko od toga sam sa sobom a kamoli drugima... Naime kao što je Papa izabrani nepogrešivi pretstavnik Boga, a vizantijski, kasnije Ruski car sam, lično i personalno, ovašćeni od patrijarha božji predstavnik na zemlji, u istom tom totalitarnom smislu gledanja, Islam, je pre svega država, državna zajednica. Iako veći deo vremena, a pogotovu danas to verovatno nije važilo, to je jedan od njegovih bazisa i jedna od osobina koje su najviše doprinele njegovoj, da tako kažemo popularnosti, zapravo i danas. Islam nije prošao kroz renesansu i građanske revolucije kao zapad, ili kroz građansku evoluciju i socijalističke revolucije kao Istok (u smislu Amerika, Evropa,Rusija sve do Kine itd.), sad za nekoga to je srećom a za nekoga možda ne, pa za Islam kao takav, razne, nazovimo ih direktive, stare i više od hiljadu godina važe kontinulano sa svim promenama vremena do danas.
Tako podelismo muslimane na sve ostale i derviše ...
Sledeća podela je još starija od vremena kada su nastali derviši, to je podela na sunite i šije.
Dopuna: 14 Okt 2016 9:18
Podela na sunije i šije u nekom, krajnje uslovno rečeno, smislu može da se poredi sa velikim raskolom između katolika i pravoslavaca u hrišćanstvu, koji se desio nekoliko vekova posle ove podele među muslimanima.
Zapravo ako ništa drugo veoma je sličan po svojim temeljnim osovama a u pitanju je pre svega ljudska gramzivost, želja za moći i slične ljudske slabosti.
U oba slučaja se javlja problem nasleđa, odnosno toga ko je stvarni naslednik tekovine. U oba slučaja je su bazne proročke knjige nepromenjene za obe strane i u oba slučaja su ostala verska verska pravila u nekim oblastima različita, mada ovo drugo mnogo više važi za hrišćane. U oba slučaja je politički aspekt sa svom brutalnošću prisutan. U oba slučaja je manjinski deo često genocidiran. U oba slučaja manjina je na kraju stvorila svoju jednu ekstremno jaku državu, za goli opstank se bori u drugim državama a u mnogima je zverski istrebljena. U oba slučaja je manjina ponekad i uzvraćala udarac, ponekad vrlo snažno.
Međutim ima i bitnih razlika, nisam dovoljno obrazovan da ih sad momentalno sintetski izvučem u formulaciju, a nije ni bitno, sva poređenja su uvek uslovna, ali recimo, kod hrišćana je problem zbog velike važnosti takozvanog Creda (Vjeruju) koji je važan kao i Biblija ili možda i važniji a zbog toga što je on u jednom trenutku usled unutrašnjih trvenja (tzv. arijanske jeresi) na izgled slučajno, zaista slučajno, ali kada se problem javio u širini, na silu moći kralja a protiv želje Pape promenjen, došlo na kraju do toga da se religijska razlika smatra vrlo bitnom (ortodoksi uporno od nje neće ni da maknu za milimetar) zatim u je takođe iz sasvim drugih razlika napravljena razlika u bitnom elementu praktikovanja ... kladim se da 99,9% hrišćana i ne zna kako se sve odigralo i itd. ali ...
Kod muslimana i pored svih razlika i zle krvi u vezi podela, i formalnih religijskih razlika, zapravo ima manje religijskog aspekta podele a on je mnogo više jasno koncentrisan na političku razliku, što i jeste logično usled baznog državotvornog karaktera muslimanske vere koji hrišćani nemaju u takvom obliku može se slobodno reći iz istorijskih odnosno političkih događaja pre nego verskih ali i zbog pretežno ezoternog karaktera hrišćana.
Takođe takozvani nacionalistički aspekt je kod hrišćana daleko više izražen, bilo ga je uvek u vrlo značajnoj meri ali je nabujao tek od XIX veka A.D. kada je buržoazija posle bružoaskih revolucija stvorila moderan pojam nacionalizma (što je paradoksalno zapravo izvan sfere hrišćanstva) nego kod muslimana, mada i kod njih postoji ajmo reći sličan problem ali praktično jedan koji se može nazvati turkocentirzam ili turkošovinizam kako hoćete, ali zato na nesreću se u islamskom svetu može lako i danas natrapati na tribalističke probleme koji znaju da budu toliko veliki da liče i na nacionalne sukobe. I dok je kod hrišćana podela nastala tek posle nekih sedam vekova (mada je samo prvih 500 godina sasvim tako) zajednice kod muslimana je podela nastala u samom osvitu vere. I kod jednih i kod drugih ona traje i danas, čini se nesmanjenom žestinom. No dok kod hrišćana ima nekih elemenata ka ponovnom zajedništu, mada je pitanje koliko to leži na jednom čoveku i njegovim saradnicima i to samo zbog toga što je originalini franjevac, u islamskom svetu raskol skoro pa se zaoštrava. Jedini tračak nade je da se Turska vraća doslednom Hanefisjkom obliku sunitizma, ali doslednom ne formalnom, ali to je tek na početku i vidite šta se dešava tamo odmah, ni manje ni više nego držvani udari.
No, raskol među muslimanima je nastao u sam osvit Islama ..............................................................
|
