offline
- S2M
- Legendarni građanin
- No pasarán – Sie kommen nicht durch
- Pridružio: 21 Nov 2009
- Poruke: 6553
|
БОШКО ЈАКШИЋ
Геостратешко руковање
Једно руковање у Њујорку сада, у уторак, могло би да уђе у историју и да после више од три деценије драматичног непријатељства означи почетак нормализације односа САД и Ирана.
Уколико до тога дође у дану када за говорницу Генералне скупштине УН излазе председници САД и Ирана, Барак Обама и Хасан Рухани, био би то несумњиво најважнији геостратешки гест после оног Хенрија Кисинџера и Ден Сјаопинга који је водио нормализацији између Америке и Кине.
Улог је огроман.
Стабилизација Блиског истока, удаљавање од сунитско-шиитског конфликта у региону, лакши договор о изласку из сиријске кризе, смањење тензије између Америке и Русије, енергетски договори и олакшавање економског опоравка САД и ЕУ, реформе и излазак Ирана из погубне изолације и санкција наметнутих због његовог спорног нуклеарног програма.
Ризици по Обаму и Руханија нису ништа мањи. Првог би јастребови желели да убаце у историју као неодлучну кукавицу која је попустила пред милитантним ајатоласима. Другоме прети опасност да га оптуже да је чистоту Исламске Републике покушао да прода Американцима.
Динамика наговештеног америчко-иранског детанта је изузетна. Прво је Рухани у Бишкеку наговестио да жели „најбрже могуће” решење спорног иранског нуклеарног програма „у оквиру међународних норми”.
Потом смо сазнали да су амерички и ирански председник разменили писма. Онда је ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи подржао Руханијев мандат за промене у приступу нуклеарном питању и могућем приближавању САД.
Коначно је Рухани у интервјуу америчкој телевизији Ен-Би-Си и у ауторском тексту у „Вашингтон посту” поновио да „не трагамо и нећемо трагати за нуклеарним оружјем”.
Тако је Рухани, шиитски свештеник с политичког центра, најавом расплета дугогодишње драме, себи у уторак у УН обезбедио статус звезде само три месеца пошто је неочекивано изабран за председника Исламске Републике.
Имајући у виду 34 године омраза са САД и читавим Западом, израелске претње бомбардовањем, рат у Сирији, који многи читају као поруку Техерану, али и нараслој улози Ирана као неспорне регионалне силе, најава „дипломатског шеика”, како су Руханија назвали у временима када су преговори са Западом остварили известан напредак, делује охрабрујуће. Зашто, када Рухани није рекао ништа ново?
Ајатолах Хамнеи је 2005. издао верско мишљење које забрањује производњу и употребу нуклеарног оружја. Фатва има политичку тежину у јединој шиитској земљи која је јединствен хибрид теократије и републике, али Запад није желео да верује. Чак ни када је Хамнеи касније рекао да је поседовање нуклеарног оружја „грех”.
Да Иран нема војне нуклеарне амбиције понављали су и мање или више реформски председници Али Акбар Хашеми Рафсанџани и Мохамед Хатами, као и конзервативац Махмуд Ахмадинежад.
Запад није ни помишљао да им поверује, иако долазе из земље која још од времена Персијског царства није водила освајачке ратове.
Зашто Запад сада ковертира поверење Руханију? Да ли обнова комуникација између Техерана и Вашингтона, прва од Исламске револуције 1979, па и нагађања о евентуалном директном сусрету Обаме и Руханија, најављују заокрет?
Обама је, по свему судећи, избегао рат у Сирији, који је требало да буде предворје рата с Ираном. Тај конфликт, који прижељкују јастребови у Пентагону и Израелу, чувајући свој нуклеарни монопол, ни Русија не би могла да спречи. Иран би ратовао сам, али тврд какав јесте, запалио би регион.
Можда је све то навело Обаму да се врати на руку помирења коју је нудио Ирану на почетку првог мандата, али Ахмадинежад није био спреман да је прихвати. Сада је ту Рухани.
Али над пројектом успостављања контаката – који је далеко од нормализације – наткриљује се опасност да САД понове честу грешку: да некога унапред прогласе за извођача по Вашингтон корисних дипломатских радова, а онда се разочарају када утврде да преговарач с друге стране стола пре свега води рачуна о интересима сопствене земље.
С поноситим Иранцима то је сигурно. Чак и највећи реформатори, они који су после председничких избора 2009. и крвавих обрачуна с опозицијом завршили у кућном притвору, чак ни они нису помишљали да руше систем Исламске Републике. Био је то типичан амерички умишљај.
Та максималистичка „револуција растућих очекивања” сада се ствара око Руханија. Његова саопштена жеља да у нуклеарном спору нађе „најбрже решење” никако не значи да је Техеран спреман да капитулира и да се одрекне захтева за „дијалогом равноправних”.
Рухани уводи нови стил и тактику која заиста одудара од политике конфронтације његовог претходника. При том је обезбедио „потпуни ауторитет” да преговара договор са САД и другим западним силама, што је део традиције по којој Врховни вођа до прве две године подржава или толерише новог председника, чак и када се с њим разилази.
„Слажем се с оним што сам пре неколико година назвао херојском флексибилношћу, јер то је понекад веома добар и неопходан корак”, изјавио је у уторак Хамнеи, прецизирајући да то не значи одустајање од кључних принципа.
Руханијеве критике Израела и ционизма као извора свих блискоисточних зала тек су нешто блаже од Ахмадинежадових.
Ко ће сада убедити Вашингтон: „дипломатски шеик” или Јерусалим који упозорава да не треба веровати „вуку у јагњећој кожи” који ће за шест месеци имати атомску бомбу?
С подршком Врховног вође, Руханијев тежи део посла биће да убеди Американце да његова жеља за „уклањањем тензија” и решавања нуклеарног проблема уз „више транспарентности” није чиста реторика.
Обами неће бити лако да Конгрес убеди да Хомеинија и аферу с таоцима препусти историји, да се ослободи притиска ратног и јеврејског лобија и да прихвати оне који су Америку прогласили за „Велику сотону”.
Шта онда очекивати у уторак? Рухани ће прагматским порукама с подијума УН свакако поправити штете које је за истом говорницом начинио његов претходник. Представиће Иран као земљу која не жели да провоцира, која је спремна на дијалог. Позваће свет на „мир, једнакост и саосећање”.
Запад може да се радује што добија саговорника, али Рухани би био уљудан али тврд преговарач који би здушно бранио право Ирана на мирнодопску употребу атома. Свакако тврђи од онога што сада готово еуфорично предвиђају западни „аналитичари”, они због чијих промашених савета Америка упада у ратове.
Било би најбоље када би Иран покушао да се ослободи хроничне и генерацијски преношене мржње према САД и када би отворио своја нуклеарна постројења за међународну инспекцију, а када би Америка, ако се испостави да Техеран не лаже, одустала од класификације Ирана као „отпадничке државе” само зато што жели да води своју независну политику.
Па да се заврши овај напети трилер.
Бошко Јакшић
објављено: 22/09/2013
|
