offline
- djordje92sm
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 11 Feb 2014
- Poruke: 674
- Gde živiš: U zemlji čuda-Srbiji i u svom svetu
|
Pisao:Nikola Jović ,urednik ,,Srpskog raskršća,,voditelj neke isto emisije ,intervjuisao tako te političare analitičare nacionaliste itd. iz mlađe generacije je čovek itd....Pročitajte
ovo,a možete i deliti, ovo je najbolji opis šta se dešava i podela na stvarne grupe, i zašto je to tako.
Dok vlast govori da treba samo dati ono što je već kao izgubljeno i gledati u budućnost uglavnom manje više a to znači skriveno i priznati realnost pa da je i najgora,ovde se radi o tome da gubimo vreme na proteste i potpise,koji NISU NITI ĆE dati rezultata ikad. Problem je u apatiji naroda,analizira kako doći kasnije do rešenja i priznati da se ne može negirati stvarnost,stvarno kvalitetno napisano od samog nacionaliste iz kruga radikalne desnice(ne onih političkih idiota srs,radikala nego nepoznatih nekih grupa kao što su ,,srpska avangarda,, i tako te meni poznate onako grupe i stranke ,organizacije itd) sa interneta .
POminje grupe nas,koji smo ili ostrašćeni ili potpuno pasivni i kako može doći do rešenja u našu korist ako budemo pametnije nekako gledali u rešenje krize i pitanje KIM. POminje zablude same desnice,nacije same koju je pomenuo kako pere savest nesposobnošću da išta promene itd.Ovaj tekst bi trebao svako da podeli jer nije demagoški nego sam i ja došao do takvih zaključaka samo ne ovako baš . Ovo je dobro opisana stvarnost koju živimo,jedno vreme i izgubljenost u magli poliitike,demagogije .TEKST::
Убедљиво најгоре људско осећање је немоћ. У проширеном значењу речи то дође на немогућност. Жеља да нешто учинимо и пратећа немогућност да учинимо нешто што бисмо желели да променимо и на шта бисмо желели да утичемо. Људи различито реагују на немоћ. Једни је негирају (при чему она не престаје да постоји, напротив, врати се „јача него икад“ кад јој се најмање надају и лупи их по глави и подсети да од ње нема бежања) , други је констатују и ту констатацију узму за полазну основу свог деловања, трећи је пренаглашавају и падају у депресију, апатију и невољност те у старту дижу руке од свега јер је унапред све изгубљено, продато, издато… У Србији највећи број људи спада у прву и трећу категорију.
Штавише, често осцилирају и иду из крајности у крајности, из крајности прве групе у крајност треће групе, вешто и неприметно прелазећи преко друге групе, која је „златна средина“ и заправо једина спасоносна. Ти нагли „одласци“ од једне до друге стране су последица неутемељености у стварности, или, како би се то малициозно приметило, неприхватања реалности. Колико год ова фраза постала излишна и излизана од прекомерне (зло)употребе, неупредиво је горе понашати се апсолутно супротно стварности, стању ствари на терену, истинитом сагледавању ситуације, чињеничном стању, свеједно, и деловање само и искључиво у складу са сопственим уверењима, не уважавајући ни један други, спољни или унутрашњи, фактор као релевантан већ придајући само и искључиво значај себи и својим жељама. А један од основних видова сазревања је и прихватање елементарне чињенице да не можемо да добијемо све што пожелимо, штавише, мало шта од тога што желимо можемо заправо да имамо.
То је тај јаз између наших жеља и њихове реализације. Тај јаз између два краја идеализма, када замислимо жељу и када нам се она „испуни“ /оствари, се зове остваривање илити „реализација“ , тј. можемо ли ми то да остваримо или не. Тада се са терена теорије прелази на терен праксе и размишљање како да остваримо то што желимо. То је долазак до једног краја обале и замишљено гледање ка другој страни (остварењу жељеног циља) и ту се неки поколебају, окрену и врате у своју „комфор зону“ у њихов лични свет где им нико ништа не може и где су непобедиви. То раде мала деца и ту ништа није спорно и проблематично. Спорно и проблематично је када то раде одрасле и (номинално) зреле особе. Неко успе да сагради чамац па пређе ту реку и реализује своју жељу/замисао и дође до друге стране реке. То успевају само свесни и одговорни, зрели људи. То је принцип увек и свуда у животу, а нарочито у политици, која је „вештина (умеће) могућег“ према речима Бизмарка. Све се у крајњој мери своди на то; моћи или не моћи учинити нешто. Бити или не бити у могућности да утичемо на спољашњост у своју корист.
У Србији је превише оних који мисле да могу да утичу а не могу, још је више оних који ни не знају како све могу да утичу а не желе, а највише је оних који уопште не утичу на спољне околности а мисле да утичу. То су они силни и вечити не(задо)вољници, вечити опозиционари сваке власти, непријатељи сваког режима, који своју немоћ демонстрирају тако што избегавају главни ток игре и одлучивања и креирају сопствени у ком увек победе јер конкруренцију заправо и немају а успех им је загарантован, из њиховог угла. То су иницијатори и протагонисти свих тих силних иницијатива, апела, народних резолуција, декларација, референдума, протеста, митинга, демонстрација и чега све не осталог које је можда на номиналном нивоу и позитивно али суштински и у крајњој мери – безначајно и не мења ништа „на терену“ осим што умирује савест главних носиоца тих акција, главних реализатора.
На страну што су по мом мишљењу све те иницијативе, апели, народне резолуције, референдуми, протести, митинзи, демонстрације, обично “прање савести” и бежање од одговорности. У смислу да актери истих признају “ето ми немамо полуге власти нити начина директног утицања на доношење одлука релевантних за ово питање, али ћемо зато своју неспособност да замаскирамо тако што ћемо се јавно оградити од свих акција власти и нећемо бити на страни издајника” само да би данас, сутра и заувек имали ту (квази)моралну сатисфакцију и (само) признање да заурлају у некој кафани/на слави, на неком јавном окупљању, под одређеном дозом алкохола “ево ја сам био ту и ту”/”ја сам потписао ту и ту иницијативу”/”организовао тај и тај митинг” док су они продавали Косово, иако суштински тај њихов митинг/иницијатива/апел нису ништа променили.
Прање савести и бежање од одговорности. Негација реалности и ушушканост у конформизму неког паралелног универзума у ком није толико страшно, примера ради, ако и оде то Косово већ једном, колико је страшно да неко у њих сутра упери прст и оптужи за “саучесништво” .
За шта, узгред буди речено, они сами често оптужују све који се не слажу са њиховим , крајње бесмисленим и јаловим, начином деловања. Као што они често и обилато раде свима који се можда не слажу с њима у методама, али се слажу у крајњем циљу.
Не мисли се овде ни на један апел, резолуцију, протест, митинг појединачно, већ на тај вид деловања у целини, јер он може резултирати у два потенцијална сценарија;
Масовним протестима који ће довести до пада владе и њене замене неком наводно бољом, што данас није могуће и оствариво без добре финансијске, медијске и логистичке подршке споља, а знамо сви за једину државу на свету вољну да на овај начин мења „неподобне“ режиме, као и оно што уследи за тим сваки пут без изузетка,
Опадањем интензитета и интересовања за поменуто деловање током времена због изостанка конкретних резултата, сливање велике енергије „у празно“ , за чим следе велика разочарења и пораст апатије, аполитичности, незаинтересованости…
Оба ова сценарија су у крајњој мери лоша и бесмислено је инсистирати на једном од њих. Десетине протеста, митинга, апела и резолуција у последњих свега неколико деценија су нас, надам се, научили нешто у прилог томе. Али, између њих се „крије“ низ потенцијалних акција мањег обима и интензитета, који временом могу допринети већим и значајнијим резултатима. То је та култура пасивног отпора коју Срби нису имали прилике (а ни превише воље) да развију током векова. Увек је постојало то кобно или-или. Или подизање устанка и истрајавање у истом до скорог истребљења, или апсолутна и беспоговорна пасивност, незаинтересованост, помиреност са судбином и одсутство жеље за икаквим деловањем… У оним тренуцима нашег историјског трајања када смо „повлачили ручну“ јер смо се превише примакли једном или другом фаталном сценарију (потпуној пропасти у рату или потпуној пропасти у миру) , успевали смо да пребродимо тежак период и изађемо из њега као победници, јер је сам чин преживљавања у нашем случају чин победе, или макар стварање предуслова за исту, неком другом приликом.
Наравно да треба критиковати и „притискати“ сваку власт за све лоше одлуке, пропорционално њиховој (нарочито дугорочној) битности и свакако да по том критеријуму питање Косова и Метохије заузима највише место, али треба деловати тако да се не „прегори“ у борби за очување КиМ, већ да се тиња у истој дуготрајно и истрајно, а ефикасно пре свега. Подржавати власт када ради добро, констатовати да у том спору нема „треће стране“ (држава Србија VS Запад) , критиковати и „притискати“ када не ради добро, указивати на грешке, превенцију потенцијалних лоших потеза, предлагати конкретне мере, организовати се међусобно без чекања на „државу д’ уради нешто“ , помагати наше становништво, светиње и наслеђе на КиМ формалним и неформалним путем, приватно или јавно, свеједно је.
Ако воље постоји, наћи ће се и начин, али погрешан начин може довести до исцрпљивања воље и потоњег одустајања и дизања руку од битне теме. Уместо да 1.000 људи оде на краткотрајан и суштински бесмислен (осим на симболичкој равни, а и то само у главама истомишљеника) протест за то и то, тих 1.000 људи ако пошаље једну хуманитарну СМС поруку за народне кухиње на КиМ, боље ће бити тим људима због којих су тобоже ту на улици и који од њиховог скандирања и „митинговања“ суштински немају ништа, осим ето чињенице да „нису сами“ , а то што су гладни, жедни, обесправљени, социјално, економски и безбедносно угрожени, то је секундарно. Да је сваки потписник сваког апела, резолуције и сл. , не уместо потписивања истог, већ поред потписивања истог, конкретно помогао наш народ, светиње и наслеђе на КиМ, данас би били у неупоредиво бољој позицији за одбрану КиМ. Овако, тоне и тоне енергије су бачене на самозаваравање да смо једним (често у новије време чак и само виртуелним) потписом неког незваничног документа, учинили довољно и да смо сад мирни што се тиче тога и да не морамо више ништа поводом тога да урадимо. Уместо да се окупљамо испред управних објеката у престоници, боље би било да се окупљамо у црквама и манастирима на Косову и Метохији и уопштено широм Србије. Неко ће сад рећи: „Па да, али издаја КиМ долази из Београда.“ Може бити, а и не мора да значи. Али опет, власт која види да десетине хиљада људи сваки месец иде на КиМ, уплаћује паре за сиромашне породице, брине о тој покрајини као о сопственом имању и породици, тешко да ће се усудити да учини нешто што би било на штету уверења и осећања тих истих десетина хиљада јер би се онда тако „разјарени“ устремили на њу на овај или онај начин.
Овако, док КиМ посећујемо у скромним цифрама, уплаћујемо још скромније цифре за наше људе доле, питање је да ли уопште и заслужујемо да нам се у догледно време КиМ врати, као да нам се и може вратити само од себе. Прво га морамо вратити у наша срца, у срца сваког Србина, па у главе истих, па кроз дела да покажемо да је то наше и да га посматрамо као наше, па ћемо га можда на крају једном и вратити. До тад, нажалост, вероватно ништа.
|
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
