offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: kybonacci, Despot1, Krusarac, babaroga, komkom, Eyes Wide Shut, djordje92sm, virked, djboj, sovanova95, Dicus, elenemste, su27
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Možda je za rubriku istorija ali ima veze sa temom.
Na današnji dan pre 109 godinacrnogorska vojska je oslobodila Peć a zvona Pećke Patrijaršije posle pet vekova zvone u slobodi.
Citat:На данашњи дан, 30. октобра 1912. године црногорска војска је ослободила Пећ.
Након три дана очајног отпора турска војска је затражила милост а војсци Јанка Вукотића испред Пећке патријаршије, приређена је свечаност и величанствен дочек. Одмах потом потписан је уговор о предаји града, изабрана је нова управа и војска је кренула према Високим Дечанима. Турске снаге у Метохији су се крајем октобра ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу. У Ђаковици се налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом. Српска и црногорска влада својим споразумом о савезу нијесу биле ријешиле питање разграничења на ослобођеној територији. Требало је да свака од њих држи оно што у току операција заузме.
Командант црногорског Источног одреда јавио је краљу Николи да се мора задржати у Пећи још неколико дана, док успостави ред, разоружа муслиманско, а наоружа српско становништво, јер је сматрао да су „… Пећка нахија, Патријаршија и Дечани глава Старе Србије а то је у наше руке”. Први контакт са српском војском Источни одред је успоставио на дан уласка у Пећ. Тога дана, наиме, командант одреда је добио писмо поручника Алексе Жујовића, који је као командир једне коњичке извиднице Ибарске војске, стигао до манастира Девича у Дреници. Поручник Жујовић је извјештавао о већ постигнутим успјесима и даљим намјерама српске војске и тражио слична обавјештења о црногорској војсци. Истога дана је командант Источног одреда телеграмом јавио команданту Ибарске војске у Митровици да је са војском ушао у Пећ. Три дана касније, једна српска извидница од осам коњаника стигла је у Пећ. Тај први сусрет српских и црногорских војника био је веома срдачан и дирљив. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима” – извјештавао је увече командант одреда краља Николу. Сјутрадан су у Пећ стигли помоћник начелника штаба Ибарске војске мајор Милутин Лазаревић и поручник Жујовић са 25 коњаника, а ноћу је дошао и командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић. Генерал Живковић и бригадир Вукотић споразумјели су се да са својим снагама заједнички изврше покрет ка Ђаковици, што су и учинили 5 новембра. У Пећи су као посада остављени Језеро-шарански батаљон (који је по ослобођењу Пљеваља упућен у Пећ) и један батаљон Колашинске бригаде. Међутим када су команданти Источног одреда и Ибарске војске стигли у Дечане, они су извјештени да су Васојевићка и Колашинска бригада и Дринска дивизија ослободиле Ђаковицу. Васојевићка бригада је одмах по избијању у Дечане добила наређење да шаље јаче извиђачке дјелове ка Ђаковици. Командант бригаде је у два маха обавијестио команданта одреда да Бајрам Цури прикупља у Ђаковици јаче снаге “за одбрану и евентуални напад”, па је тражио да се пожури с покретом главнине ка Дечанима. У складу с тим, упућена су три батаљона Колашинске бригаде, као ојачање Васојевићке бригаде. Али је командант одреда и даље сматрао да су то мале снаге за ослобођење Ђаковице, те је наредио да само „… шаљу извиднице … до Ђаковице на планинама до Јуника”. Васојевићка бригада и дјелови Колашинске бригаде, међутим, нијесу наилазили ни на какав отпор. Стога је командант Васојевићке бригаде одлучио да настави покрет ка Ђаковици. Када је његова претходница челом избила у близину Ђаковице, отворена је јака пушчана ватра са сјеверне ивице вароши. На косама источно од Ђаковице дјелови Дринске дивизије такође су били ступили у борбу с непријатељем. Ослобођењем Ђаковице и сусретом са српским трупама завршено је ослобођење Метохије. Тиме су престале борбе на овом правцу и Источни одред је завршио своју оперативну улогу као самостални одред црногорске војске.
A onda i ovo
Citat:Ravno 527 godina posle, dat zavet dečanskim monasima 1397. godine, žene kneza Lazara, kneginje Milice, ispunio je Aleksandar Prvi Karađorđević, u Visokim Dečanima 28. avgusta 1924. godine.
Žena kneza Lazara, kneginja Milica, darovala manastiru dve sveće 1397. godine, veće od dva metra, i zavetovala bratstvo da ih upale oslobodioci Kosova. Upalio ih je sa oficirima kralj Aleksandar Prvi Karađorđević 28. avgusta 1924. godine.
Ravno 527 godina posle, dat zavet dečanskim monasima 1397. godine, žene kneza Lazara, kneginje Milice, ispunio je Aleksandar Prvi Karađorđević, u Visokim Dečanima 28. avgusta 1924. godine.
Naime, te 1397. godine knegilja Milica je darovala Visokim Dečanima dve velike sveće i zavetovala dečansko bratstvo da ih upale oslobodioci Kosova. Od brojnih znamenitosti ovog manastira su i voštanice, dve velike sveće, kneginje Milice koje se čuvaju u kompleksu trpezarije i konaka manastira. Danas su sigurno najstarije sveće na svetu, koje je ona darovala Visokim Dečanima. Imala je tada kneginja, udovica kneza Lazara, u monaštvu Evgenija, povoda za to.
Odmah posle Kosovskog boja, na Kosovu i Metohiji zapusteli su srpski manastiri zbog turskog osvajača. Uverila se u to i sama kneginja Milica koja je posle boja obilazila znamenite srpske svetinje a sam manastir Visoki Dečani bio je u ”žalosnom stanju”, kazivala je tada udova kneza Lazara.
U svojoj drugoj poseti Visokim Dečanima, sa sinovimna Stefanom i Vukom, 1397. godine, kneginja je darovala manastiru dve velike sveće, voštanice, duže od dva metra. Zavetovala je monaštvo da ih čuvaju sa kolena na koleno i da ih budu zapalili samo oslobodioci Kosova. Zavet kneginje, ostavljen u amanet, se poštovao i verno prenosio u Dečanskom bratstvu.
Iako je Srbija priznata kao samostalna država na Berlinskom kongresu 1878. godine a Kosovo oslobođeno tek oktobra 1912. godine, voštanice kneginje Milice su upaljene 28. avgusta 1924. godine, na Gospođindan (Velika Gospojina), kada je manastir posetio kralj Aleksandar I Karađorđević i prema zavetu, udove kneza Lazara, upalio sveće sa brojnim oficirima kraljeve garde. O tome svedoče i njihovi potpisi u sačuvanoj spomenici. U Spomenici koja se čuva u Visokim Dečanima, su potpis kralja Aleksandra I i oficira Kraljeve garde.
Danas se sveće nalaze u trpezariji manastira, jedna sa leve a druga sa desne strane ikonostasa. Primarne su na starom ikonostasu koji je nekada bio u manastiru. Voštanice su sigurno najstarije sveće na svetu i te sveće oslobodioca Kosova svedoče vekove.
Inače, manastir Visoki Dečani je do sada bio više u okupaciji nego u slobodi.
Manastir Visoki Dečani, građen između 1327 i 1335. godine, spada među najpoznatije srpske svetinje, a aprila 2004. godine, zadužbina Stefana Dečanskog, našla se, kao prva građevina sa Kosova i Metohije, na listi UNESKO – kao Svetska kulturna baština. U obrazloženju izuzetno značajne kategorizacije Visokih Dečana UNESKO navodi ”da su njegove
freske jedno od najvrednijih primera, takozvane, renensanse Paleologa u Vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku.”
Velelepni manastir, pored Dečanske Bistrice, nikada nije rušen ni paljen ali je mnogo puta pljačkan. Izraženo fresko slikarstvo u manastiru i danas je predmet analiza stručnih i naučnih radnika širom sveta ali i divljenja svakog posetioca.
Znamenitosti svetinje, koju su strane vojske uvek štitile, nalaze se na svakom koraku, u svakom uglu velelepne građevine duge 36, široke 24 i visoke 32 metra.
U manastiru je naslikano čak 10.000 pojedinačnih likova a samo je jedna freska potpisana, sa autorom ”Grešni Srđa”. Lik Stefana Dečanskog se na freskama pojavljuje četiri puta a lik cara Dušana čak pet puta.
[img]https://www.mycity-military.com/thumbs4/[/img]
[img]https://www.mycity-military.com/thumbs4/[/img]
A mi danas ovde, posle tek dvadeset i koju godinu, razglabamo da li da dignemo ruke od KiM jer je okupacija realnost.
Oni bre ljudi čekali 527 godina da upale sveće.
|
