offline
- Pridružio: 13 Sep 2010
- Poruke: 2401
|
Врањанац, истина је да је то незасит народ. Али наша је грешка што смо им пустили да се прошире. Источни и јужни крајеви земље нам се већ празне, између два пописа је број становника опао за неких 300-400 000. Из земље одлазе најмлађи и најобразованији слојеви.
И колико год се чинило да ова тема нема везе са КиМ, итекако има. Сваки следећи пут када се догоди да корачамо иза дешавања губићемо још један комад земље. Овај пут су у питању делови самог етничког језгра српског народа.
Дакле, постоји етничко, постоји историјско становиште за посматрање ствари. Лично бих се више оријентисао на етничко јер ствара предуслов за будућност. А будућност постоји у две верзије, једна је споро одумирање у "предкумановској" Србији или модерна национална држава са 9-9.5 милиона становника, која ће коначно урадити оно што је требало бити урађено 1918. Решити српско питање на Балкану. После тога више нема калкулација, недоумица, трговина и сл. Комплетан национални корпус је обухваћен у истим границама, без страних тела, без компромиса, без извора нестабилности.
Ту долазимо до КиМ. Простор који нисмо успели да интегришемо ни у напону снаге, сигурно нећемо моћи да интегришемо ни када смо на ивици одумирања. Подела и чврста политика на граници је зато повољно решење (нажалост, пропустили смо прилике за повољнија решења). Уосталом, нема границе која је света. Све зависи од тога како је бране и како је нападају. Ако се за 50 или 100 година ситуација промени, нема разлога да "Косово" и даље постоји. Ни први ни последњи пут да је српска војска прешла границу. Зато не видим поенту у држању тог питања отвореним. Посебно што по том основу пуштамо добар део стварних "српских територија" низ воду.
Што се тиче албанске експанзије, баш због тога је битно оживети јужне делове земље и добити простор Копаоник-Кос.Митровица. Са КиМ постоје три правца ширења према централној Србији. На овај начин би се два затворила комбинацијом компактне масе српског народа и неповољног простора, док би трећи морали држати комбинацијом силе, политике и планског насељавања. Свакако се Прешевска долина не сме напустити јер би тако изгубили коридор. Значи две тачке битне за одбрану државе и народа према југу су северна К.Митровица и долина Прешева. Остало је макар за наредних више година изгубљено.
Зато сам поставио питање око смисла и циља државне политике. Лутамо зато што немамо јасан циљ. Када јасног циља нема, нема ни јасног пута ка њему. (било да је дипломатски, економски или груба примена силе).
Citat:
Kako smo delili Kosovo
Piše: Piše: Milan Dinić
Da li je Ivica Dačić izrekao jeres kada je za prištinski dnevnik „Zeri“ izjavio da je rešenje spora oko Kosova u njegovoj podeli?!
Domaća i međunarodna politička javnost su, na „prvu loptu“, reagovali negativno, ili rezervisano. Ipak, reakcije koje su naknadno usledile, pogotovo od zvaničnog Beograda, potvrđuju da ta ideja i nije tako strana. O tome se govorilo i posle 2000, ali i pre - među komunistima (koji su čak hteli i da ga poklone Albaniji), u vladi SRJ, SPS-u, u SANU. Ukoliko se pogledaju brojni istupi srpskih intelektualaca i političara, javni, polujavni i tajni, vidi se da se o podeli Kosova zapravo sve vreme priča, te da je jeres jedino bilo to javno reći.
Kada se Drugi svetski rat bližio kraju i kada su cvetale ideje o ujedinjavanju komunističkog sveta, radi stvaranja Balkanske federacije, politika jugoslovenskih komunista je bila krajnje pokroviteljska i popustljiva prema Albancima. Upravo se krajem rata na Bujanskoj konferenciji 1944. rodila zamisao da do ujedinjenja dođe tako što bi se Kosovo i Metohija prisajedinili Albaniji, da bi tako uvećana Albanija potom ušla u zajedničku državu. Svi ti planovi su pali u vodu kada je došlo do sukoba sa Informbiroom 1948.
Nove ideje o razrešenju kosovskog pitanja, koje je vremenom sve više prerastalo u problem, u periodu nakon Drugog svetskog rata pa sve do kraja devedesetih dolazile su od srpskih intelektualaca.
Dobrica Ćosić - „otac nacije“ kako ga neki nazivaju - ujedno je i „otac ideje“ o podeli. Ćosić je na 14. sednici CK SKS, 29. maja 1968. rekao:
„Ako bi put vodio ostvarivanju ...srpskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije“.
Ćosić je zbog ovog, ali i drugih stavova, trpeo teške sankcije. Demonstracije na Kosovu 1981. međutim, podstakle su ga da u svom dnevniku zabeleži sledeću rečenicu:
„Kosovo će za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja. Ono sa Albancima mora da bude podeljeno“.
Ćosićeva ideja o podeli dobila je više prostora u javnosti tokom decedesetih, kada je nastupao i kao intelektualac i kao političar. Svoju ideju je 1990. predložio Borislavu Joviću, tadašnjem predsedniku Jugoslavije, koji ga je uputio kod Miloševića, a ovaj ga odbio. Ćosić je 1992. tadašnjem američkom ambasadoru Cimermanu izneo predlog prema kome bi trećina Kosova, istočni deo, ostalo u sastavu Srbije. Kako je 1992. objavio italijanski časopis „Limes“ Ćosićev predlog je bio da istočni i centralni deo pokrajne ostanu Srbiji, a ostalo da se preda Albancima (videti mapu 1). Iako njegove ideje nisu bile prihvaćene on je i kasnije, i posle rata, izlazio u javnost sa idejama da se Kosovo podeli.
Suština njegovog stava, kako je objasnio u jednom intervjuu nemačkim medijima 2005, jeste da treba naći kompromis između „etničkog prava“ Albanaca koji čine većinsko stanovništvo na Kosovu i „istorijskog prava“ Srba na tu srednjevekovnu kolevku njihove kulture i državnosti.
Osnovu podele pokrajine činila bi raspodela stanovništva pre rata 1998. i 1999.
U intervjuu „Večernjim novostima“ 2008. on je pojasnio da bi srednjovekovni srpski manastiri - Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, svetoarhangelski kompleks, Devič, Gračanica sa kosovopoljskim kompleksom - povraćajem zemljišta i šuma, nacionalizovanih 1945. godine, trebalo da dobiju samoupravni položaj po atoskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi.
Ćosićeve stavove oko podele, kako je istakao u knjizi „Kosovo“ (2004) prihvatio je i nastojao da sprovede Zoran đinđić.
Profesor prava Miodrag Jovičić, rešenje kosovskog problema video je u regionalizaciji. Kao zagovornik pretvaranja tadašnje SRJ u regionalnu državu sastavljenu od 13 regiona, Jovičić je predlagao da se Kosovo i Metohija podele na dva regiona. U takvoj regionalnoj državi bile bi ukinute republičke granice između Srbije i Crne Gore i prestale bi da postoje Vojvodina i KiM kao autonomne pokrajne. Iako Jovičić nije predlagao podelu i davanje nezavisnosti albanskom delu, on je predvideo da se područjima koje pretežno nastanjuju Albanci daju veća prava upravljanja. Ovakav predlog bi verovatno dugoročno vodio razdvajanju stanovništva i stvaranju prirodnih granica podele.
Stručnjak za prostorno planiranje, Branislav Krstić, na osnovu analiza demografskih, ekonomskih i geografskih aspekata Kosova, izneo je sredinom devedesetih svoj stav. Krstić je 1992. predlagao da se na teritorijama na kojima Srbija ne može potpuno da uspostavi svoju vlast stvori „područje mirovne-zaštite“ po ugledu na poznati Vens-Ovenov plan za BiH, a da se ostali delovi reintegrišu u Srbiju. Ova ideja izložena je 1992. predsedniku tadašnje vlade Milanu Paniću, Dobrici Ćosiću dok je bio na čelu SRJ i pojedinim ljudima iz srpskog generalštaba, ali se posle Ćosićeve smene sa time stalo.
Branislav Krstić je u knjizi „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“ 1994. predložio razdvajanje Srba i Albanaca prema kojem bi Srbi kontrolisali nešto preko trećine teritorije, pretežno na severu i istoku.
Predsednik SANU Aleksandar Despić je na godišnjoj Skupštini Akademije 1996. godine upozorio da će „kroz dvadeset godina ili trideset, Srbija postati zemlja s dva naroda slične brojnosti - dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren“.
Despić je tada predložio da se pod hitno otpočnu pregovori sa Albancima o mirnom razgraničenju po principu većinskog stanovništva, uz uvažavanje ekonomskih i kulturnih činilaca. Despićev predlog je tada naišao na oštru kritiku javnosti, pogotovo predvodnika Srba sa Kosova, dok ga je jedino podržao Desimir Tošić, tada na mestu saveznog poslanika.
U knjizi „Završnica na Kosovu“, Stiven Majstorović, profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolorado u Americi, predložio je podelu - po kojoj bi četvrtina teritorije pripalo Srbiji. Njegov predlog se oslanjao na stav Ibrahima Rugove iz 1998. da Albanci hoće autonomiju, dok je Majstorović naglasak stavio na očuvanje kulturne baštine. Prema njegovom predlogu sever bi pripao Srbiji i uključivao bi Peć, manastir Dečani, Kosovsku Mitrovicu, a Srbima bi ostao i rudnik Trepča (videti mapu 2).
Poslednji predlog srpskih intelektualaca o podeli Kosova s kraja devedesetih izradio je Dušan T. Bataković, sadašnji ambasador Srbije u Francuskoj. Bataković je septembra 1998. predložio je kantonizaciju, odnosno stvaranje pet kantona za Srbe na Kosovu i Metohiji (videti mapu 5). Prema tom planu gradovi bi bili pod mešovitom albansko-srpskom upravom, a kantoni bi obuhvatili i agrarna područja u kojima su Srbi većina, a bili bi im dodati i srpski manastiri sa imanjima koja su posedovali do 1941. godine, tj. pre nego što su ih komunisti otuđili. Granice opština bile bi izmenjene tako da se otvori mogućnost za obrazovanje manjih opština koje grupišu mesta i sela sa pretežno srpskim stanovništvom.
Taj plan su predstavnici SPC ponudili međunarodnim zvaničnicima pred rat 1999. ali nije prihvaćen.
Ideju kantonizacije je 1999. izneo i Bernard Kušner, prvi šef Misije UNMIK na Kosovu, ali je on odbijen sa obrazloženjem da je „kantonizacija suprotna naporima međunarodne zajednice u izgradnji jedinstvenog Kosova“.
Svi predlozi srpske intelektualne elite o podeli Kosova nisu urodili plodom, ili zato što nije bilo sluha u javnosti, ili zbog odsustva hrabrosti među političarima. Ipak, u političkom životu Srbije, bilo je onih koji su, i pre 5. oktobra, predlagali podelu.
Kako je za „Politiku“ 2006. izjavio Zoran Baki Anđelković, sada predsednik UO „Železnica Srbije“, on je kao predsednik Privremenog izvršnog veća KiM još 1998. ruskoj delegaciji predložio da se podela uzme u obzir kao opcija. Na to su mu oni, kako je tada tvrdio Anđelković, rekli da je suviše kasno. On je taj predlog januara 1998. izneo i tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, koji je kasnije preneo Anđelkoviću da Milošević za takve ideje „nije hteo ni da čuje“.
DOS je u predizbornoj kampanji 2000. tvrdio da Kosovo nije teritorijalno već „demokratsko pitanje“.
Prvi političar u Srbiji posle 2000. koji je u javnost izašao sa idejom podele bio je Nebojša Čović, tada na čelu Koordinacionog tela za KiM. On je još 2001, na Konferenciji o bezbednosti u jugoistočnoj Evropi koja se održavala u Beogradu, rekao da Kosovo treba podeliti na dva entiteta - srpski i albanski.
Prema njegovom predlogu, u srpskom entitetu bila većina srpskih spomenika, a u albanskom, većina albanske populacije. Srpski entitet bio bi pod zaštitom jugoslovenske vojske i policije. Albanski entitet, koji bi imao najviši stepen autonomije, ostao bi pod zaćtitom međunarodnih snaga. Taj predlog više se u javnosti razmatrao sa linije sukoba strategija i pristupa unutar DOS-a nego kao jedno od mogućih rešenja.
Novembra 2005. Čovićeva socijaldemokratska partija izašla je u javnost sa kartama „entitetske podele“ Kosova (videti mapu 3 i 4).
Rešenje kosovskog problema kroz podelu je navodno bio i jedan od glavnih ciljeva politike Zorana đinđića. Na zatvorenom sastanku DS i članova koalicije 2002. đinđić je, prema navodima Zorana Živkovića, govorio: „Dobra rešenja za Kosovo su potrošena do 1999. Nama su ostala samo loša. Ono koje je najmanje loše od preostalih jeste podeliti Kosovo“.
đinđić se u pogledu podele uglavnom oslanjao na predloge i sugestije Dobrice Ćosića, koji tvrdi da se Zoran đinđić sa njim, oko toga, u potpunosti slagao, i da su o tom pitanju često razgovarali. đinđić ga je obaveštavao i o pismima koja je poslao međunarodnim zvaničnicima apelujući na njih da se pristupi pravičnom rešavanju pitanja Kosova.
đinđić je i u javnost puštao probne balone, pa je tako 2002. izjavio da je „Kosovo kao divlja gradnja za koje će međunarodna zajednica reći da ga je lakše legalizovati nego rušiti...jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom...“
Navodno je došlo i do direktnih pregovora koji su se u tajnosti održavali između đinđića i vođa kosovskih Albanaca.
To je 2006. u intervjuu za Radio slobodna Evropa ustvrdio Čarls Kupčan, američki ekspert za Zapadni Balkan i profesor na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, ukazavši da neki elementi tadašnjeg kosovskog vođstva nisu bili tvrdo protiv te opcije.
Ubistvom Zorana đinđića 12. marta navodno su prekinuti svi konkretniji pregovori o podeli, a u srpskoj štampi su neretko objavljivani i članci u kojima se tvrdi da je upravo zalaganje oko Kosova ležalo u pozadini atentata.
Zoran Živković, koji je nasledio đinđića, 2006. je u medijima tvrdio da je i on sam, u svom mandatu, zagovarao podelu i da je taj predlog stalno iznosio svim visokim međunarodnim zvaničnicima prilikom svakog susreta, i da takva ideja nijednom nije bila odbačena.
U vreme Vojislava Koštunice glavna tema je bila „suštinska autonomija“, a jedini ko je tada davao izjave koje su išle u pravcu uvažavanja neke nove realnosti, bio je Vuk Drašković koji je, nakon raspada Državne zajednice 2006. nastavio da obavlja funkciju ministra spoljnih poslova Srbije.
Draškovićeva koncepcija se uglavnom svodila na, kako će se ispostaviti, floskulu bez jasnog plana - „više od autonomije, manje od nezavisnosti“.
Nove korake u pravcu podele Kosova učinio je predsednik Boris Tadić koji je septembra 2008. godine prvi put pomenuo je da je „spreman“ da razmišlja o toj opciji „ako iscrpemo sve prethodne opcije“.
Odlukom Međunarodnog suda pravde da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom uslovilo je da termin „suštinska autonomija“, na šta se svodio predlog Beograda, izostane iz dalje retorike kada je u pitanju rešenje Kosova.
Vikiliks je 2010. objavio depeše američke ambasade u Beogradu u kojima stoji da je savetnik predsednika Srbije navodno rekao američkom ambasadoru da Srbi severno od Ibra neće pristati na vlast Prištine. Iako su tada srpski zvaničnici demantovali da se radi na podeli, Boris Tadić je marta meseca u Briselu na jednoj konferenciji dao izjavu koja je na tragu te ideje, rekavši „da treba da se pođe od realnosti na terenu“, te da je jasno „da u budućnosti Albanci neće hteti da prihvate vlast Srba nad njima, kao što ni Srbi, naročito na severu, neće želeti da prihvate vlast Albanaca“.
Na kraju cele priče, javno i konkretno, mada kako se može videti i ne mnogo oštrije nego njegovi prethodnici, istupio je Ivica Dačić, zamenik predsednika Vlade Srbije i ministar MUP, ustvrdivši da je podela rešenje, i predstavljajući sebe kao -“političara-relaistu“.
Njegova izjava dočekana je na nož, a mnogi su njegove reči protumačili kao jeres.
Ipak, ako pogledamo šta su, najčešće tajno, proteklih godina radili brojni srpski političari i mislioci, jeres je to što su javno pričali jedno, a tajno radili drugo.
Na kraju, ako uzmemo u obzir stavove većine njih koji sada tvrde da je vreme za podelu prošlo, čini se opravdanim protumačiti da je Dačićeva izjava jeres jedino utoliko što je došla previše kasno.
Мислим да је текст занимљив и информативан. Надам се да нисам прекршио правила.
|
