offline
- Pridružio: 18 Avg 2009
- Poruke: 1124
- Gde živiš: Gde je krunisano 7 srpskih kraljeva
|
Са Борисом М. на барикадама
Осим врло малог броја изузетака професионалних медија, што електронских што писаних, информација о јавном позиву грађана Србије од стране редитеља Бориса Малагурског, да у суботу 29. 10. 2011. дођу на Косово и Метохију, тачније да на барикади Јариње организује масовну пројекцију филма: „Тежина ланаца“ – остала је скривена. Да је жеља господина Малагурског била искључиво лична промоција, српским окупираним медијима не би био никакав проблем да његов позив објаве. Но, како то код нас последњих година бива, у ситуацији када је циљ неке акције дати подршку сабраћи на Космету и недвосмислено им, као и целом свету, показати да смо уз њих у овој борби за голи опстанак, јавно намах постаје тајно, гласно немо, а џиновско невидљиво!
Било како било, скуписмо се (о, срамоте!) нас стотињак и кренусмо пут Косова. Још увек је у нама тињала нада, касније се показало узалудна, да се само Београд обрукао, а да ће велики број људи из других градова у Србији доћи на Јариње. Тако су барем обећавали преко face book-a. Где сте Крагујевчани, Крушевљани, Чачани?! Где сте Новосађани, Суботичани, Шапчани?! Знате ли колико је опасно у оваквим времена бити пасиван и незаинтересован? И знате ли да се ти, који нам земљу отимају – управо том нашом пасивношћу наслађују! Подједнако унутрашњи отимачи, као и спољашњи! Иста сорта! А само ми, ми који смо прекопута њих – можемо у томе да их спречимо! Нема више силе! Само ми!!
Иза Рашке нас је зауставила наша полицијска контрола и после врло кратког задржавања настављамо „алтернативним“ путем, односно путићем од утабане земље, широким тек да прођу једна кола. Мимоилажења нема. Уз одсуство и најмање нервозе возачи један другом излазе у сусрет, повлаче се у рикверц када се сретну или се помере у страну ако ширина пута то дозвољава. Ми сви лепо расположени, задовољни што смо прошли без икаквих задржавања и узбуђени што ускоро стижемо.
У једном тренутку наш возач заустави аутобус на малом проширењу на путу да бисмо се одморили. Неко несигурно упита: „Мајсторе, јесмо ли на Косову?“ Стиже миран одговор: „Јесмо.“ Сви, као уз неко страхопоштовање, ћутимо и дубоко дишемо. На све стране, докле год нам поглед досеже, природа као насликана. Ваздух чист, не може да се упореди са београдским. Воћњаци богати плодовима, куће лепе, праве домаћинске. Краве лењо шеткају и пасу, види се да немају појма шта се спрема. Кравама је опростити што не знају…
Настављамо пут. На свакој другој бандери виори се српска застава! На нашим лицима неконтролисани осмеси, топлина нам око срца. Нема сивила и одсуства било каквог државног обележја, а на то смо навикнути. Ништа од тога - да се у сопственој земљи стидиш и кријеш. Код Лепосавића велики билборд – ОВО ЈЕ СРБИЈА. Да, ово је Србија, а ми смо Срби у Србији, и ту нам је место.
Стижемо у Косовску Митровицу. Барикада је на мосту који спаја јужни део града (где су Срби ) са северним. Људи на барикади нас дочекују насмејани, нуде кафу, чај. Захваљују се на нашој скромној помоћи: брашно, шећер, уље…
„Шта вам је потребно, реците нам да знамо када следећи пут будемо долазили?“
„Ништа, ништа, само да нам дођете…“
На мосту, у даљини, видимо стране војнике ( и то нам је први пут да видимо страног војника од тренутка када смо крочили на Косово). Обучени су у црно од главе до пете. Црни качкети, јакне, панталоне, чизме. Само на левој надлактици имају црвену траку. То су војници ЕУЛЕКС-а.
Одлазимо на барикаду Рударе, где су се Срби „дрзнули“ да подигну велики метални крст на путу, као опомену свима чија је то земља и ко је ту газда вековима. На стражи су два мушкарца, мрак већ осваја, осећа се нека напетост у тој вечерњој тишини и хладноћи ( температура је нагло пала чим је зашло сунце ). Не зна се шта доноси ноћ. Разговарамо са људима које смо затекли на барикади. Нису уплашени, али су увек на опрезу. И не жале се нинашта.
Крећемо ка Јарињу. Туга се нека надвила над нас,неки нам терет притиснуо душу. Жао нам ових људи, имамо утисак да сами бију ову битку, да су заборављени. Зар је толико тешко да се схвати? На тим брдашцима од набацане земље и шута, на тим утабаним сеоским путићима, на барикадама где вас, да неконтролисано прођете, спречава само обичан човек промрзлих прстију и продорног погледа – ту, ту се брани СРБИЈА. Тиче ли се то и нас?
Јариње живнуло ове суботње вечери! Поставља се платно и пратећа скаламерија, намештају се пањићи који ће послужити као биоскопска седишта, жамор, упаљена ватра око које се играју зајапурена дечица, мештани Лепосавића, Лешка и других оближњих места. Пројекција филма почиње, све се утишало. Окренути смо према платну. Ту где смо – светлост и пријатно пуцкетање ватре. Иза постављеног платна – барикада и најтамнија тама. Тама коју можеш да сечеш. И, ако се неколико секунди загледаш у то црнило, осетиш неки нејасни покрет, нешто као сенка…Гледаш, покушаваш да проникнеш – ништа. Тама и мук. То су немачки војници КФОР-а. Посматрају нас преко нишана. Као што су и у претходним ратовима. И увек су били силни, а увек су губили. Зато нас и не остављају на миру.
Након непуна три сата пројекција се завршила. Диван филм! Трагичан наравно, јер говори о нашим несрећама, али нас је и разгалио, насмејао. То је умеће Бориса Малагурског. Хвала ти Борисе! И на, по Србију драгоценој професионалној каријери, и на овој племенитој иницијативи. Причамо о филму и о свакодневном животу тамо, окупљени око ватре. Кријемо поглед. Тешко нам је што ускоро крећемо и остављамо те храбре људе загрљају оне њихове ноћи, мрачне, студене и безгласне. Остављамо их опет саме на нишану. Тешко нам је а нећемо да плачемо. Чује се само: „До скорог виђења… Чувајте се, ускоро се видимо.“ Сели смо тромо у аутобус и отишли у ноћ.
Пробуди се Србијо. Пробудите се успавани добри људи. Пробуди се интелектуална елито, последњи је час! Оставите вашу блазираност и ваше сујете, закључајте их у најдубље делове шкриње. Доћи ће време, све ће се променити. Немојте да вас тада буде срамота што сте дозволили да ова власт, власт изрода, изврши тако успешну акцију „испирања мозга“ на вама. Баш на вама, којима је интелект ( а то свакако подразумева аналитично расуђивање на основу чињеница ) најјаче оруђе!
Пробуди се Србијо. Пре него што закуцају и на твоја врата… http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_conte.....;Itemid=59
|
