"Nova" istorija Kosova i Metohije, 2009-2021. godina

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Formalno priznanje kosova je na vidiku nazalost Srbija se odrice 15 % teritorije zarad pregovora o pregovorima u uniju za koju se ne zna oce li uopste postojati u narednih 5 godina EU mozda nece ali secesionisti hoce 100 % e moji Srbi e moja braco ovaj sad period ce nasi potomci(ako ih bude uopste) porediti sa onim vremenom kad je kralj odlucio formirati kraljevinu Jugoslaviju fatalna greska koja ce moj narod kostati mnogo glava

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Voleo bih da verujem Nikoliću ali se plašim da Tači govori istinu

Piše: Aleksandar B. Đikić

Ne verujem da su ikada manji i bezvredniji ljudi odlučivali o većoj i vrednijoj stvari kakva je suverenitet zemlje, i kolevka duhovnosti mog naroda. Ovo utrkivanje državnog vrha oko toga ko će se pred evropskom birokratijom pokazati ulizičkijim, poltronskijim, beskičmenijim, snishodljivijim i udvoričkijim ovih dana je dostiglo vrhunac degutantnosti.

Previše često je reč izdaja korišćena kod nas poslednjih godina, tako da je možda u našim ušima i svesti prividno izgubila svoj smisao. To je jedna kratka, ali ključna reč, koja se tiče i prošlosti, i sadašnjosti, i budućnosti, i moralne čistote, i odnosa prema očevima i brige za sinove. Kažem, ona je prividno izgubila svoju verbalnu snagu, ali svakako ne i njeno dejstvo na naše živote i na našu budućnost. A ima je ovih dana, hvala na pitanju, baš dosta.

Ima je toliko da već predstavlja problem nama koji hoćemo da nešto prokomentarišemo. Taman se obrušimo perom na jedan vid izdaje za koji mislimo da je „dno – dna“, kad ono na pola teksta dogodi se drugi, još teži i opasniji, kojim nam se kaže da dno ne postoji.

Najezda partizana

Rezultantu odnosa na političkoj sceni, i stanje nacionalne svesti kod naših političara, možemo najbolje videti u medijima. Sve češće smo u dilemi da li provesti veče gledajući „Bitku na Sutjesci“ na B 92, ili pak onu na Neretvi na Foksu, ili se diviti lupinzima Partizanske eskadrile, na primer na Hepi TV. Partizani iskaču iz naših televizora osveženi i poletni, tamburajući s lakoćom združene nemačko – italijansko – domobransko – ustaško – četničke snage, sa akcentom na ove potonje.

Pri takvom stanju svesti o nacionalnom, svakom optimizmu su zatvorena vrata. Ipak poslednja briselska epizoda od 11. Marta je zaista najniža grana na koju je Srbija do sada pala. Zašto?

Prvo, Srbi sa Kosova i iz Metohije se ne mogu oteti utisku da 11. Mart nije slučajno odabran od strane EU. Naime, to je dan kada je zapravo počela šiptarska pobuna 1981. Godine, kada su istaknuti zahtevi za dobijanje statusa republike, a čime je i počeo raspad Jugoslavije. U Briselu je sada upravo stavljena tačka na proces koji je započeo na taj dan (namerno ne upotrebljavam onu odvratnu reč – datum) pre 32 godine. To je takođe i dan kada je Ivica Dačić, kao predsednik SPS, trebalo da bude u Požarevcu i oda poštu svom političkom ocu povodom godišnjice smrti. Pozivom u Brisel umesto u Požarevac, EU je od Dačića tražila da vidi kome će se carstvu privoleti. Što su tražili, to su i dobili.

Analogno ovome, dodeljivanje onog čuda od Datuma se planira za Vidovdan, što takođe ima određenu simboliku.

Odrekli se sopstvenih institucija

Osim toga, u Briselu se po prvi put čitav državni vrh odrekao sopstvenih institucija na Kosovu i u Metohiji, samim tim što se složio da se formira asocijacija srpskih opština, ali u okviru ustavnog sistema Kosova! I to nije moje, nego mišljenje svih Srba sa Kosova i iz Metohije, bili oni na severu ili na drugim njihovim stranama.

Nije ovde cilj da analiziramo kako je Nikolić po sopstvenim rečima nadmudrio Šiptare i Evropu, uprkos Vučićevoj najavi da će se iz Brisela vratiti sa lošim vestima. Nema se tu mnogo toga analizirati. Dovoljno je samo citirati Hašima Tačija, sa sednice skupštine u Prištini već sutradan 12. Marta, u kojoj kaže: „Nikakve ustupke van Ustava Kosova mi nismo i ne možemo dati. To što je Nikolić izjavio je neistina i laž! A vi znate da oni (Srbi, prim. A. Đ.) vole da sopstvene poraze nazivaju pobedama, od Kosovskog boja, Rambujea, Kumanovskog sporazuma pa zaključno sa Miloševićevom izjavom da našu pobedu proglasi njihovom (srpskom, prim. A. Đ.)“. Voleo bih da verujem svom predsedniku, ali nije baronica Ešton došla na noge našem državnom vrhu, nego ide na noge Tačiju.

Kada najviša državna delegacija aminuje suspendovanje sopstvene države i njenih institucija, tu stvari naginju ipak Tačijevom gledanju na problem.

Slamka za disanje

A sa kakvim pogledom na problem kreće u borbu za Kosovo naš državni vrh?

Pre nekoliko meseci, na skupštinskom zasedanju, premijer je polemisao sa jednim poslanikom sa severa Kosova, koji je ukazivao na pogubnost aktuelne politike vlade prema državnosti na Kosovu i u Metohiji, i koji je kritikovao premijera za neodgovornu izjavu o članstvu Kosova u UN. Tom prilikom, premijer je nekulturno nadmeno izgovorio jednu rečenicu od koje se mnogima na Kosovu digla kosa na glavi. Rekao je: „Pa šta vi mislite? Mislite da biste mogli opstati na Kosovu da nije Srbije?!“

Dakle, on ne smatra sebe delom tog naroda, nego se smatra davaocem slamke za disanje tamo nekom narodu koji treba da opstane na Kosovu.

Opstati na Kosovu da nije Srbije je nemoguće i prirodno, kao što bi to bilo nemoguće i prirodno u Bačkoj ili Raškoj, iz prostog, ali uzvišenog razloga što Srbi imaju državu za koju se strašno mnogo stradalo, a koja se zove Srbija zahvaljujući ne meni i vama koji ovo čitate, nego zahvaljujući žrtvi mnogih Srba kroz vekove.

Dalje, premijer pominje ničim izazvan stolicu Kosova u UN! Nije to rekao neki konobar iz Borče, nego premijer jedne države koja je stvorena upravo tim milionskim žrtvama naših očeva. On time pokazuje da ne shvata šta je država. Time je po onoj narodnoj, „Pomeni slepcu devojku“ pospešio utoljavanje apetita mnogih. Možda bi mogao da se o tome posavetuje sa nekim predstavnikom Kurda, koji su i brojniji narod od nas, ali nemaju državu. A država je krov, zaštita za narod, pod kojim naravno mogu živeti i drugi ljudi, a mi taj krov imamo. Krnjenjem toga krova čitava kuća će se urušiti i propasti.

Zajednica opština znači priznanje

Konačan plan da se formira zajednica ili asocijacija (kako se u engleskom prevodu koji Priština prihvata, a što nije adekvatan prevod) , koja se predstavlja crvenijom linijom od ranijih crvenijih linija, jeste sigurno implicitno priznavanje nezavisnosti Kosova. Položaj te asocijacije se uklapa u Ustav jednog dela Velike Albanije. Nakon toga ambivalentne premijerove izjave nemaju vrednost. Nakon toga, eksplicitno priznavanje nije ni potrebno. Nakon toga Srbija sebe isključuje iz bilo kakvog rešavanja sopstvenog gorućeg pitanja. Nakon toga srpske institucije će se same od sebe urušiti, pa ma koliko premijer sadašnji ili budući (zavisno od toga kako se budu rotirali) pomagao nama koji „tamo“ živimo. Time će sigurno Beograd biti suočen sa kolonama traktora, koje neće pustiti u grad da uznemirava „krug dvojke“ i njegov evropski put.

Vodeći šiptarski analitičari liberalne orijentacije ovih dana daju podršku „kosovskoj diplomatiji“. Saglasni su sa svime što se dešava u Briselu. Oni na prvo mesto stavljaju viznu liberalizaciju za građane Kosova. Oni i ne pomišljaju da bi Kosovo išta moglo popustiti.

Pogled u oči istine

Nekome se može učiniti da ja navijam za Tačija. Ne, ja navijam za istinu, Srbiju, Metohiju i Kosovo. Sticajem okolnosti i ja i Tači vidimo šta srpska vlada čini, i to govorimo. Hteo ja da priznam ili ne, i meni i njemu je Kosovo pred očima i u srcu, svakome na svoj način. Sadašnje naše vođe su pred izbore držale mitinge ovde na Kosovu, zaklinjući se da ga neće izdati. Nakon izbora ih nema na Kosovu.

Evo 24. marta se navršava godišnjica strašnog zločina koji su nad nama učinili upravo oni bez kojih nemamo alternativu. Znatiželjan sam ko će od onih koji su pred izbore po Kosovu i po Metohiji držali mitinge smeti da pogleda u oči narodu. Obavestiću vas.

U međuvremenu, pored turskih i indijskih serija, Sutjeski i Neretve, ponovo dobijamo Velikog brata, a vraća se i Farma, tako da nam gubitak države lakše legne na srce.

Oprostite što vas uznemiravam!

(NSPM)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RTV MIR
Албански КПС је заустављао
возила према Сувoм Долу код
Косовске Митровице и узимао
документа.Испред нове зграде, Суводолци су
блокирали пут.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/372473/Ekskluziv.....-zajednica

Evo još fali tačka na i a ovi "brankovići" ako već ne mogu da sude sami sebi sudiće im istorija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

И све чекам тај споразум, размишљам како га треба пажљиво прочитати јер ће наћи начин да неким двосмисленим нормама зајебу Србију кад оно јасно пише :
Citat:Opštine i druge institucije na severu Kosova (Severna Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok) predstavljaju sastavni deo institucionalnog i pravnog okvira Kosova.

ERSK može osnovati skupštinu opština učesnica, a one mogu odrediti izvršno telo koje će im biti odgovorno, koje će ostvarivati sva prava koja su im data prema kosovskom zakonu

Izbori u ERSK odvijaće se prema kosovskom zakonu

Srbija će prestati da obavlja glavne državne funkcije na Kosovu

Srbija neće blokirati niti podsticati druge da blokiraju članstvo Kosova u međunarodnim telima ...
И што рече један у коментарима: некад се ово звао ултиматум у 10 тачака, да нас то зовемо преговорима, баш смо напредовали за ових 100година..

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пре девет година у тродневном насиљу на Косову и Метохији страдало је 19 цивила, 950 људи је повређено и 4.000 протерано. Уништено више од 900 објеката, укључујући 35 српских цркава и манастира.

Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар шест албанских дечака из села Чабар код Зубиног Потока и тако тројицу отерали у смрт.Истрага Унмик полиције утврдила је да су албанске оптужбе лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су "преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села.

Повређене су 954 особе, међу њима и десетине припадника међународних снага, а уништена су 72 возила Уједињених нација. У овом таласу насиља албанских екстремиста етнички је очишћено шест градова и девет села, спаљен је манастир Девич код Србице.

Албански екстремисти су најпре започели протесте у јужном делу Косовске Митровице, а у сумрак су кренули у оружани напад на Србе у северном делу града - где су интервенисали припадници Кфора.

Насиље и напади пренели су се јужније, у село Чаглавицу и друга насеља на подручју Приштине, а на мети су се нашла српска села и градови широм покрајине - Липљан, Гњилане, Урошевац, Ђаковица и Призрен.

Терор је настављен сутрадан, 18. марта, када су Срби морали да напусте Косово Поље, Обилић, Племетина код Вучитрна, Свињаре надомак Косовске Митровице, док је у селу Бијело Поље код Пећи запаљено свих 28 повратничких кућа и парохијски дом.

Мање групе Срба спас су потражиле у базама Кфора, а остали у безбеднијим српским енклавама. Већина је и данас у колективним центрима, контејнерским насељима близу Грачанице, или у туђим домовима, а мало ко се одлучио на повратак. Око 250 Срба избегло је у унутрашност Србије.

У неколико градова избили су тих дана протести, у Нишу и Београду запаљене су џамије, а у главном граду је током немира повређено 17 грађана и полицајаца.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Srbija ce pre ulaska u EU morati da prizna nezavisnost Kosova i Metohije:

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Polenc-Srbija-.....vo.sr.html

• 5Ovo se svidja korisnicima: LonelyWolf, Velizar, Bobo123, virked, Dorcolac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Што би рекао др Фриц, набијем ја све њих на ...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bobo123
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nije o temi ali vredi videti koji su nam dusmani


Тирана: Центар града као Славија, остатак као бувљак (1. део) (Фото)
(Телеграф)

Просечна плата у престоници Албаније 200-300 евра * Централне улице добиле имена по америчким политичарима * Кад падне ноћ, сем центра, град у мраку * Зашто сви возе “мерцедесе”


Када се помене Тирана, већина Срба помисли на бомбардовање, Ослободилачку војску Косова, заосталост и сиромаштво. Поред тога, због билатералних односа у претходном периоду мало ко би се од овдашњих туриста усудио да проведе одмор на албанском приморју, а пут који води преко Косова јесте још једна ставка која нас удаљава од ове земље. У репортажи из два дела водимо вас у некада “забрањени”, а данас многима недоступан град.

Директна веза до главног града Албаније из Београда не постоји, а на београдском аеродрому “Никола Тесла” нам је речено да је најближи пут преко Милана! Додуше, можете стићи и преко Франкфурта, односно Немачке, али се са преседањем у Италији путује пола сата краће. Велики број људи иде и преко Подгорице, одакле се до Тиране може стићи таксијем за 200 евра.

Упркос томе, екипа Телеграфа решила је да посети овај град и из прве руке се упозна са албанском престоницом. После консултација са ауто-превозницима, одлучујемо да путујемо преко Македоније и да уђемо у Албанију код Охрида.

Познати пут преко Ниша, Врања, Скопља и Охридског језера протекао је опуштено, јер је то мање-више препознатљива рута више десетина хиљада људи који летују у Грчкој. Прави изазови су тек уследили, јер смо се приближавали граничном прелазу “Свети Наум”, који се са албанске стране зове “Тушемишт”. Постало је очигледно да смо у Албанији. Табла која означава гранични прелаз је стара и зарђала, док пут одмах по уласку у земљу постаје веома оштећен и лош. Линије које означавају траке нема ни у назнакама, тако да је брза вожња немогућа уколико вам је стало до вашег возила. И живота, наравно.


Након краткотрајне вожње, наилазимо на први град кроз који пролазимо, а за који нигде не постоји табла, тако да је остала мистерија око имена. Сам назив није ни битан, колико оно што смо затекли током проласка кроз њега. Наиме, готово се сви становници баве једним послом – прањем аутомобила. И старо и младо, и жене и мушкарци, чим се појави возило скачу са свих страна желећи да вам оперу “шајбу“. Иако нам у почетку ништа није било јасно, касније сазнајемо да већина становника преживљава на овај начин јер бесплатно користи воду која се црпи из оближњег језера. Релативно јефтино пролазимо три прања нашег возила, и то код оних који нису хтели да сиђу са хаубе, и настављамо преко Скадра ка Тирани.

У Тирану стижемо предвече, а улазак у град је у најмању руку језив, јер су и прилаз и периферија, све до центра, у мрклом мраку. Након опрезне вожње и доласка у хотел, љубазни рецепционер нам је објаснио због чега су улице неосветљене. Наиме, пре неколико година држава је решила да прода тамошњу Електропривреду страном привредном концерну, па је након тога она поскупела много, тако да улично осветљење, сем најужег центра града, не ради! Након приватизације, према речима особља, степен наплате је опао за две трећине, па је због тога мрак први утисак главног града Албаније. Додатни проблем представља и велики број нелегалних прикључака, због чега трансформатори додатно испадају, па домаћинства у великом броју, с времена на време, остају без струје. Зато и готово сви локали и стамбене зграде имају агрегаторе који им омогућавају редовно снабдевање струјом и функционисање у овом граду.


Смештај у овом граду је релативно јефтин, тако да се за 20-30 евра може наћи полупансион, а у понуди је широк избор хотела, хостела, а лако се може наћи и приватни смештај. Просечна плата радника је од 200 до 300 евра и са тим новцем се веома тешко живи. Доста породица има барем једног члана који је у земљама Западне Европе или САД, тако да они често шаљу помоћ, без које многи од њих не би преживели. Национална валута је лек, а један евро вреди 140 јединица тамошње валуте.

Преко дана се слика о Тирани мења, улице су чисте, нема отпада по улицама, мада нема ни канти ни контејнера, тако да није баш најасније како решавају проблем смећа који је, рецимо, присутан у Београду. Центар града је уређен, са великим спомеником Скендер-бегу, који је тамошњи национални идол, а на скоро свим зградама, стамбеним и државним, вијоре се националне заставе. Као и у многим градовима на Балкану, упечатљиви су споменици и институције огромних димензија, који деценијама пропадају и за које ће бити потребна огромна сума новца да би се реновирале.


Наду у опоравак Албацима дају углавном САД, које у последње време улажу много донација како би се инфраструктура поправила, а Тирана развила у модеран град. Доста америчких компанија је решило да улаже у ово подручје, тако да се на сваком кораку нешто гради, па је претпоставка тренутног градског руководства да ће за 10 година ово бити сасвим другачији град, који ће се по многим стварима приближити осталим престоницама Европе. Због свега тога, потпуно је уобичајено да се свуда налазе контрасти, од савремених пројекта са “шљаштећим” фасадама до распалих кућерака, у којима живе и десеточлане породице.


Албанци су се својим партнерима одужили на општеприхваћен начин. Многе улице добиле су имена савремених председника, а понеки и булеваре. Заставе САД такође су истакнуте на многим зградама, а код обичног становништва влада уверење да су Американци највећи пријатељи Албанаца. Ипак, за поменути план опоравка Тиране биће потребно још много инвестицаја, јер је уређен само центар града, док је све сем њега и неуређено и заостало и сиромашно. У ком год првацу да кренете из центра, асфалт или престаје или га има у назнакама. Блато и прашина су на све стране, гради ко где стигне, а слика неодољиво подсећа на београдску Калуђерицу, највеће дивље насеље на Балкану.


Оно што у дневном обиласку привлачи највише пажње су аутомобили. Наиме, око четири петине свих четвороточкаша у овом граду су “мерцедеси”! Немачки произвођач је неприкосновени “цар” у овом граду и он је нека врста божанства. Њиме су опсднути сви, од политичара, продаваца, радника, па све до просјака. Свима је сан исти, а разлике једино постоје у типовима овог произвођача код сваког становника у Тирани. Неретко се дешава да су читави паркинзи на јавним површинама испуњени овим возилима, а шетња центром је готово нестварна због константног проласка многобројних “мечки”.


О томе колики су Албанци залуђеници за “мерцедесима” довољно говори податак да се у великом броју ауто-школа обука обавља на овим моделима аутомобилиа, што не може да се види ни у најбогатијим земљама Европске уније. Огласи за ове школе су свуда излепљени, а њихови власници поносно истичу своје власништво и комодитет који пружају ови четворочкаши.
http://srbin.info/2013/03/u-tirau-centar-grada-kao-slavija-ostatak-kaludjerica/


Сутра читајте: О женама, ноћном проводу, кафанама, периферији, алкохолу…