|
Vremeplov - 25 godina....
12.06.1999. – Prisilni marš na Prištinu – kombinovani bataljon ruskih Vazdušno-desantnih snaga iz sastava mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini izvršio je prisilni marš od 600 kilometara i preuzeo kontrolu nad aerodromom Slatina kod Prištine na Kosovu.
https://t.me/divgen/49641
https://youtu.be/Il3C06n-9K8
Citat:U noći između 11. i 12. juna 1999. godine naši padobranci su zauzeli aerodrom Slatina na Kosovu. Napravili su neverovatan prisilni marš.
Nekoliko dana ranije, grupa specijalnih snaga pod komandom majora Evkurova obezbedila je uslove za približavanje glavnih snaga, uspostavljajući prikrivenu kontrolu nad okolinom aerodroma.
Sećate li se ovih snimaka? Kada kosovski Srbi dočekuju ruske oklopne transportere cvećem.
Za mnoge je upravo tog dana, još uvek neshvatljiva trobojna zastava, nekad carska, nekad gotovo „vlasovska“ trobojnica, postala prava zastava Rusije.
Svet je tada video drugačiju Rusiju. Siromašna, gladna zemlja u stanju poluraspada iznenada je pokazala zube Zapadu. Ovo je za Zapad bilo veoma čudno: šta rade ovi Rusi, zašto su okrenuli avion, šta zamišljaju?
Da, i sami smo tada bili iznenađeni. Svaka ruska baka je znala ko je Mišel Kamdesus, živele su na kredit, nije bilo privrede, sve je u zemlji bilo na ivici kolapsa, a onda su odjednom ruski padobranci bili na Kosovu.
A Zapad ne razume. Pak, odlučni u nameri, šta smo ovde pokazali? Padobranci su spremni da napadnu NATO snage na aerodromu, i spremni su da ginu na stranom balkanskom tlu, za neke svoje nepopularnje glupe patriotske ideale. Za nekakvu Otadžbinu.
Tada su, možda prvi put u godinama od raspada SSSR-a, Rusi poverovali u sebe. Malo, malo, veoma pažljivo. Ali moji vršnjaci, priznajte sami sebi, samo iskreno: bili ste ponosni na zemlju kada ste videli ove snimke susreta Srba sa ruskom vojskom? Možda ste plakali, bukvalno na minut, jer je negde duboko u vama nešto kipilo, naizgled davno zaboravljeno? Bio je to patriotizam, osećanje otadžbine. Vera u Otadžbinu.
Od tada nam se mnogo toga dogodilo. Loše, strašno, dobro, lepo, opet tragično i strašno, i opet pobede, opet napred. Najvažnije je da smo imali veru, postojao je osećaj da Rusija nije samo geografski pojam.
Mislim da je taj dan 1999. godine bio prvi dan u Rusiji u kome se pojavilo značenje.
Pobeda je nemoguća bez samopouzdanja. Vera u sebe. Da možemo sve.
Srećan praznik svima. Srećan dan Rusiji, koja će uspeti. Sve je vedro i jasno.
https://youtu.be/Il3C06n-9K8
https://t.me/MedvedevVesti/17786
Citat:12. juna 1999. bataljon ruskih Vazdušno-desantnih snaga zauzeo aerodrom Slatina.
Ruske mirovne snage su na današnji dan izvršile munjevit marš od Bosne do Prištine, zauzevši jedini kosovski aerodrom Slatina, a zatim odbili pokušaje NATO snaga da zauzmu njegovo područje.
Reći da je komanda NATO-a bila u šoku bilo bi malo reći. Britanskoj brigadi je naređeno da zauzme aerodrom pre Rusa. Ali Britanci su zakasnili.
Prištinski marš postao je jedan od prvih dokaza o povratku Rusije u međunarodnu politiku kao velike sile koja može da natera sebe da sa njome treba računati. Uostalom, tokom devedesetih Zapad se već navikao na pomisao da se SSSR raspao i da je Rusija na kolenima. Ali to nije bio slučaj.
A da je tadašnji uspeh bio podržan odgovarajućom političkom odlukom Kremlja, onda bi se NATO teško da bi se usudio da pređe na naše granice, vrlo je moguće da bi situacija u Ukrajini bila sasvim drugačija...
U čast prištinskog prinudnog marša 1999. godine ustanovljena je medalja „Učesnik prisilnog pohoda 12. juna 1999. Bosna – Kosovo“.
|
