offline
- Pridružio: 24 Mar 2022
- Poruke: 225
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: 4bobo, Shinobi, Perkele, nick79, upitnik, Žrnov, Frunze, Wrangler, kybonacci, Kristian_KG, ILGromovnik, Kibice, amaterSRB
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Извињавам се ако је неко већ постављао линк са чланком који је написао Сергеј Караганов, почасни председник руског Савета за спољну политику. Дакле, не ради се о неком блогеру, и сл. већ човеку који учествује у креирању руске политике. Претпостављам да су многи од вас чули за њега када је пре неку годину у западним медијима најављивао да би Русија могла прва да удари и да је циљ да се не ратује на њеној, већ на туђој територији (в. нрп. интервју немачком Шпиглу пре неколико година, преведен и на српски 2016)
Његова нова размишљања на тему ескалације сукоба и нуклеарне претње као дела тог процеса, изнесену на заседању, како сам каже "Савета за спољну и одбрамбену политику, које је било најважније у његовој 31-годишњој историји." - можете наћи на Globalaffairs (енглески) "A Difficult but Necessary Decision", а српски превод са промењеним и "појачаним" насловом овде: "Русија мора да размотри коришћење нуклеарног оружја".
Пошто овде понекад дрвимо до у бесконачност о циљевима рата, хајде да видимо шта о томе кажу људи који свакако утичу на руски врх (да не улазим у причу да ли је ово "порука" пре него најава или програм). Издвајам неке делове (подебљања су моја), сецкао сам текст, цела верзија је на горњем линку.
----------------------------------------------
Русија и њено руководство се суочавају са тешким избором. Постаје све јасније да сукоб са Западом не може да се оконча ни уколико изборимо парцијалну, или чак потпуну победу над Украјином.
И заиста, биће то тек парцијална победа ако ослободимо само четири региона.
Нешто већа победа биће ако ослободимо читав исток и југ данашње Украјине у року од годину или две. Али и даље ће опстати део те земље са још огорченијом, ултранационалистичком популацијом наоружаном до зуба – што ће за Русију бити отворена рана која ће увек моћи да се закомпликује у нови рат.
Можда најгора ситуација могла би да се догоди ако, по цену огромних губитака, ослободимо читаву Украјину и заглавимо у рушевинама са становништвом које нас углавном мрзи. Њихово „искупљење” трајало би дуже од деценије. Било која опција, а нарочито ова последња, одвлачиће пажњу наше државе са насушно потребног преусмерења духовног, економског и војно-политичког фокуса ка истоку Евроазије.
Атрактивнија опција било би ослобађање и реинтеграција истока и југа Украјине, уз приморавање остатка на предају, након чега би следила комплетна демилитаризација и стварање пријатељске тампон државе. Али то би било могуће тек ако и када успемо да сломимо вољу Запада да подстиче и подржава кијевску хунту, односно када га натерамо на стратешко повлачење.
А то нас доводи до најважнијег, али готово неразматраног питања. Свепрожимајући, фундаментални узрок сукоба у Украјини и многих других тензија у свету, као и укупног раста опасности од рата, је све бржа пропаст савремених владајућих елита Запада [...] То изазива бес не само империјално-космополитских елита (Бајдена и компаније), него и империјално-националних (Трамп). Њихове земље губе петовековну способност исисавања богатства из целог света, као и – углавном присилног – наметања политичких и економских оквира и културне доминације.
Зато неће бити брзог краја у текућој дефанзивној али агресивној конфронтацији Запада. [...] Штавише, пратећи савремену, а углавном западну војно-политичку мисао, непромишљено смо поставили праг за употребу нуклеарног оружја превише високо, неадекватно смо проценили ситуацију у Украјини, и тамошњу војну операцију нисмо започели довољно успешно.
[...] А то ме доводи до најтежег дела овог чланка. Можемо наставити да се боримо још годину, две или три, жртвујући хиљаде и хиљаде наших најбољих синова и уништавајући десетине или стотине хиљада људи који живе на територијама које се сада називају Украјином, а који су упали у ову трагичну клопку историје. Али актуелна војна операција не може да се оконча одлучујућом победом без приморавања Запада да се стратешки повуче или чак преда, и убеђивања истог да дигне руке од покушаја историјске ревизије и очувања глобалне доминације [...] Мораћемо да нуклеарни фактор одвраћања поново учинимо уверљивим аргументом, снижавајући праг употребе нуклеарног оружја (који је тренутно неприхватљиво висок), а потом рапидно али промишљено корачајући лествицом ескалације. Руски председник и други лидери већ су предузели прве кораке дајући релевантне изјаве: најављено је размештање нуклеарног оружја и његових лансера у Белорусији, као и повишена борбена спремност стратешких снага одвраћања.
[...] Много пута сам говорио и писао да уколико правилно изградимо стратегију застрашивања и одвраћања, па чак и уколико употребимо нуклеарно оружје, ризик „узвратног” нуклеарног или било каквог другог напада на нашу територију биће сведен на апсолутни минимум. Само лудак који изнад свега мрзи Америку имаће петље да узврати удар како би „одбранио” Европљане, стављајући тако своју државу у опасност и жртвујући хипотетички Бостон за хипотетички Познањ.
[...] Имајући у виду вектор кретања Запада – упорну деградацију већине његових елита – свака следећа њихова одлука биће још мање компетентна [...] Тешко да можемо очекивати да тамо на власт дођу одговорнији и разумнији лидери у блиској будућности. То се може догодити тек након катарзе, након што дигну руке од својих амбиција. Не смемо поновити „украјински сценарио”. Четврт века нисмо слушали оне који су упозоравали да ће нас експанзија НАТО-а довести до рата. Покушавали смо да одлажемо и „преговарамо”. Последица је да имамо озбиљан оружани сукоб. Цена неодлучности сада биће вишеструко већа.
|
Лукашенков влажни сан још од 1996.
