offline
- Pridružio: 23 Avg 2022
- Poruke: 248
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: Kont, zlaya011, ccoogg123, Bubimir, mocnijogurt, Panter, Trinitron1, upitnik, S2M, zoranbig, DejanSt, sasa76, brundo65
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Ovaj kao da cita moje misli. 100% se slazem.
+ Google prevod
Alastair Crooke
17. јула 2023. године
Хубрис се састоји у веровању да измишљени наратив може, сам по себи , донети победу. То је фантазија која је захватила Запад – најизразитије од 17. века. Недавно је Дејли телеграф објавио смешан деветоминутни видео који наводно показује да 'наративи побеђују у ратовима' и да су застоји у бојном простору случајни: Оно што је важно је да имамо нит јединственог наратива артикулисану, како вертикално тако и хоризонтално, кроз спектар – од војника специјалних снага на терену до врхунца политичког врха.
Суштина тога је да „ми“ (Запад) имамо убедљив наратив, док је руски „незграпни“ – „да ћемо ми, дакле, победити, неизбежно је“.
Лако га је исмевати, али ипак у њему можемо препознати одређену супстанцу (чак и ако је та супстанца изум). Наратив је сада начин на који западне елите замишљају свет. Било да се ради о ванредном стању пандемије, клими или украјинским „ванредним ситуацијама“ – све се редефинише као „ратови“. Све су то 'ратови' који се воде са јединствено наметнутим наративом о 'победи', против којег су забрањена сва супротна мишљења.
Очигледна мана ове охолости је да она захтева да будете у рату са стварношћу. У почетку, јавност је збуњена, али како се лажи шире, а лажи се наслањају на лаж, наратив се све више одваја од дотакнуте стварности, чак и док се магле непоштења настављају лабаво обавијати око ње. Појављује се скептицизам јавности. Наративи о 'зашто' инфлације; да ли је привреда здрава или не; или зашто морамо да заратимо са Русијом, почети да се сукобљавамо.
Западне елите су се 'кладиле' на максималну контролу над 'медијским платформама', апсолутну усклађеност порука и немилосрдну репресију протеста као свој план за континуирано задржавање на власти.
Ипак, противно изгледима, МСМ губи контролу над америчком публиком. Анкете показују растуће неповерење према америчким МСМ. Када се појавила прва Твитер емисија Такера Карлсона са 'анти-поруком', бука тектонских плоча које се мељу једна о другу била је неизоставна, пошто је више од 100 милиона (један од три) Американаца слушало иконоборство.
Слабост овог новог 'либералног' ауторитаризма је у томе што његови кључни наративни митови могу бити разбијени. Једно само има; полако, људи почињу да говоре стварност .
Украјина: Како победити у рату без победе? Па, елитни одговор је био кроз нарацију. Инсистирањем против реалности да Украјина побеђује, а Русија 'пуца'. Али такву охолост на крају разбију чињенице на терену. Чак и западне владајуће класе виде да је њихов захтев за успешном украјинском офанзивом пропао. На крају, војне чињенице су моћније од политичке вафлације: једна страна је уништена, њени бројни мртви постају трагична 'агенција' неограничене догме.
„Бићемо у позицији да упутимо позив Украјини да се придружи Алијанси када се савезници сложе и када се испуне услови… [међутим], осим ако Украјина не победи у овом рату, уопште неће бити говора о питању чланства“ – изјавио је Јенс Столтенберг у Виљнусу . Тако, након што је позвао Кијев да баци више (стотине хиљада) својих људи у раље смрти како би оправдао чланство у НАТО-у, овај други окреће леђа свом штићенику. То је, на крају крајева, од почетка био непобедив рат.
Охолост је, на једном нивоу, лежала у НАТО-овом супротстављању његове наводне „супериорне“ војне доктрине и оружја у односу на застарелу, скривену руску војну ригидност у совјетском стилу – и „неспособност“.
Али војне чињенице на терену разоткриле су западну доктрину као охолост – украјинске снаге су десетковане, а њено НАТО оружје лежи у димећим рушевинама. НАТО је био тај који је инсистирао на поновном одигравању Битке код 73 Еастинг (из ирачке пустиње, али сада преведене у Украјину).
У Ираку, 'оклопна песница' је лако ударила у ирачке тенковске формације: То је заиста била ударна 'шака' која је ударила ирачку опозицију 'за шест'. Али, како амерички командант у тој тенковској бици (пуковник Мекгрегор), искрено признаје, њен исход против демотивисане опозиције је углавном био случајан.
Без обзира на то, '73 Еастинг' је НАТО мит, претворен у општу доктрину украјинских снага – доктрину структурисану око јединствених околности Ирака.
Охолост – у складу са видео снимком Даили Телеграпха – се, међутим, уздиже вертикално како би наметнула унитарни наратив о надолазећој западњачкој „побједи“ и руској политичкој сфери. Стара је прича да је Русија војно слаба, политички крхка и склона расцепу. Конор Галагер је са бројним цитатима показао да је то била потпуно иста прича у Другом светском рату, одражавајући слично западно потцењивање Русије – у комбинацији са грубим прецењивањем сопствених способности.
Основни проблем са 'обманом' је тај што се излаз из ње (ако се уопште догоди) креће много споријим темпом од догађаја. Неусклађеност може дефинисати будуће исходе.
Можда је сада у интересу тима Бајдена да надгледа уредно повлачење НАТО-а из Украјине – тако да то избегне да постане још један дебакл у Кабулу.
Да би се то догодило, тиму Бајдену је потребно да Русија прихвати прекид ватре. И ту лежи (у великој мери занемарена) мана те стратегије: једноставно није у интересу Русије да „замрзне“ ситуацију. Опет, претпоставка да би Путин 'скочио' на западну понуду о прекиду ватре је хубристичко размишљање: два противника нису замрзнута у основном значењу израза – као у сукобу у којем ниједна страна није успела да победи другу и заглавила су.
Једноставније речено, док Украјина структурално лебди на ивици имплозије, Русија је, насупрот томе, потпуно опуномоћена: има велике, свеже снаге; доминира ваздушним простором; и има скоро доминацију у електромагнетном ваздушном простору. Али фундаменталнија примедба на прекид ватре је да Москва жели да садашњи Кијевски колектив нестане, а НАТО оружје ван бојног поља.
Дакле, ево шта је ствар: Бајден има изборе, и тако би одговарало потреби демократске кампање да има „уредно окончање“. Рат у Украјини је разоткрио превише ширих америчких логистичких недостатака. Али и Русија има своје интересе.
Европа је партија која је највише заробљена 'обманом' – почевши од тачке у којој су се безрезервно бацили у Бајденов 'табор'. Украјинска прича је пукла у Вилњусу . Али љубав пропре појединих лидера ЕУ доводи их у рат са реалношћу. Они желе да наставе да хране Украјину у млин – да истрају у фантазији о 'тоталној победи': „Не постоји други начин осим потпуне победе – и да се отарасе Путина... Морамо да преузмемо све ризике за то. Није могућ компромис, никакав компромис”.
Политичка класа ЕУ је донела толико катастрофалних одлука у знак поштовања према америчкој стратегији – одлука које су директно против економских и безбедносних интереса Европљана – да се веома плаше.
Ако се реакција неких од ових лидера чини несразмерном и нереалном („Не постоји други начин осим потпуне победе – и да се отарасимо Путина“) – то је зато што овај 'рат' задире у дубље мотивације. Она одражава егзистенцијалне страхове од расплета западног мета-наратива који ће срушити и његову хегемонију и западну финансијску структуру са њом.
Западни мета-наратив „ од Платона до НАТО-а, једна је од супериорних идеја и пракси чије порекло леже у старој Грчкој, и од тада су усавршаване, проширене и преношене кроз векове (кроз ренесансу, научну револуцију и друга наводно јединствена западна дешавања), тако да смо ми на западу данас срећници супериорног културног ДНА ” .
То је оно што су наратори снимка Даили Телеграпха вероватно имали у глави када су инсистирали да 'Наш наратив побеђује у ратовима'. Њихова охолост почива у имплицитној претпоставци: да Запад некако увек побеђује – да је предодређен да победи – зато што је прималац ове привилеговане генеалогије.
Наравно, ван општег разумевања, прихваћено је да су појмови „кохерентног Запада“ измишљени, пренамењени и коришћени у различитим временима и местима. У својој новој књизи, Запад , класична археологиња Наоис Мац Свеенеи оспорава „ главни мит“ истичући да је тек „са експанзијом европског прекоморског империјализма током седамнаестог века почела да се појављује кохерентнија идеја Запада – она која је коришћена као различити концептуални тип људи који би могли да буду легитимно средство за цртање људи који би могли да буду легитимно атели бити колонизатори“.
Са проналаском Запада дошло је до проналаска западне историје – узвишене и ексклузивне лозе која је пружила историјско оправдање за западну доминацију. Према енглеском правнику и филозофу Френсису Бекону, постојала су само три периода учења и цивилизације у људској историји: „један међу Грцима, други међу Римљанима и последњи међу нама, то јест, народима западне Европе”.
Стога је дубљи страх западних политичких лидера – саучесник у сазнању да је „Наратив“ фикција коју сами себи говоримо, упркос томе што знамо да је у ствари лажна – да је наше доба све више и опасно условљено овим мета-митом.
Они се потресају, не само због 'оснажене Русије', већ радије због могућности да ће нови мултиполарни поредак предвођен Путином и Сијем који шири свет срушити мит о западној цивилизацији.
https://strategic-culture.org/news/2023/07/17/a-bonfire-of-the-vanities/
Postoji narativ koji je dominantan medju NATO/ukrima, a to je da je ruska vojska jako slaba i da su, u principu, nemotivisane kukavice (izuzev Wagnera) koje ce da bjeze cim dodje do jace bitke.
Jedan od razloga zasto su potpuno nepriprmljeni poceli "kontraofanzivu" je odsustvo Wagner-a. Bili su ubijedjeni da ce Rusi da se razbjeze. Zbog toga potpuno iznenadjenje jer "Rusi se brane"
Zadnji primjer, ona nesposbna krava od Sirskog izjavljuje da je Bahmut u "poluokruzenju", obavjstava ruske vojnike da je bolje da bjeze inace...
Ne zaboravimo, ne samo da tzv "zapad" baca ogromne pare i oruzje sada..
Oni su ukre (prema sopstvenom priznanju) za rat pripremali 8 godina
Rezultat katastrofa.
|