offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26230
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 32Ovo se svidja korisnicima: Batinas, mocnijogurt, Bobrock1, ILGromovnik, babaroga, Luka, Bubimir, Milos1977, danijell, comi_pfc, Gargantua, t84dar, yrraf, Panter, HrcAk47, amaterSRB, proleter373, Krusarac, Lieutenant, zlaya011, rovac, amstel, Leonov, Kichma, Sr.Stat., Još malo pa deda, Profica, voja64, Bereven, MiG-29M2, Nemanja.M, BraneS
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
"t84dar"
Citat:Isto tako problem je sto je Ukraina ili ogromna vecina njih nasjela na medije zapada.
Potpisujem ovo što si rekao. Nadam se da mi kolege neće zameriti na dužinu posta (pišem kao član, a ne kao urednik), ovo je delić iz moje studije ''medijski rat i rat protiv medija'' koji upravo ilustruje ovo što si ti naveo.
Mehanizmi i tehnike medijskog rata
Na osnovu te prakse nastalo je šest kodova koji menjaju mišljenje javnosti i doprinose pobedi u medijskom ratu:
Optužba za zločin.
Protivničku stranu optužiti za zločin i ne obazirati se na negiranje suprotne strane. Primera ima mnogo (Račak je kod nas postao sinonim za takav metod), no pogledajmo primer baš iz Trećeg zalivskog rata: petnaestogodišnja kuvajtska devojčica svedočila je pred američkim Kongresom o tome da su iračke trupe ubijale prerano rođene bebe, krale inkubatore i nosile u Irak. Obraćanje je kao bomba odjeknulo u američkoj, pa i svetskoj javnosti. Za to su se pobrinule globalne mreže. To svedočenje izazvalo je najdublje saosećanje i ubrzalo neke odluke Kongresa…Samo, nije rečeno da je ona bila kći kuvajtskog ambasadora u SAD i član kraljevske porodice, a da je njen ”nastup” u Kongresu organizovala firma za odnose s javnošću ”Hill & Knwlton”. To ne znači da je svaka propaganda lažna jer onda gubi smisao, ali kada se profesionalno pretvori u poluistinu, koristeći svaku ”mrvicu” dokaza na terenu, onda optužba za zločin površnom posmatraču deluje veoma ubedljivo.
Hiperbolična slika uloga strana uključenih u rat.
Ovaj metod se služi preterivanjem (hiperbolisanjem) pojava koje su za to pogodne i pri tom se biraju najuvredljivije moguće reči (brutalno, zločinački, monstruozno, itd). Cilj je da se svaki sukob predstavi kao sudbinski za ”slobodni svet” ili za određenu ciljnu grupu; u slučaju Iraka igralo se na kartu da je poraz Iraka pitanje opstanka i budućnosti arapske nacije”, a za američku javnost to je bilo pitanje opstanka demokratije i slobodnog sveta.
Demonizovanje i dehumanizacija protivnika.
Od početnih, diplomatskih obraćanja i biranja reči, brzo se prelazi na najstrašnije kvalifikative. Dok je Buš u Iraku bio predstavljan kao ”Đavo u Beloj kući”, a Amerika ”Veliki Satana”, Amerikancima je Sadam bio ”Hitler”. Poznato, zar ne? S jedne strane ”Ukropi”, s druge strane ”Rašisti”…
Polarizacija
Medijski rat se uspešnije dobija uz slogan ”ko nije s nama – taj je protiv nas”. Primera za to ima previše, a kako vidimo, ta vrsta jednoumlja je i sada na delu. Nema finesa, nema nijansi, nema prava na neopredeljenost, upitanost ili sumnju. Stavovi se ”moraju usaglasiti” ili – ili šta? Kao da nikad niko više neće imati pravo na svoje mišljenje…bar dok ne pobede ”naši”. Čoveku se uskraćuje pravog izbora, već je prinuđen da se svrsta.
Poziv na božju kaznu
Sve armade kretale su u boj pozivajući se na božju pomoć, njegov pravedni bes i moć da zgromi nevernike. Pre polaska na juriš, ”topovsko meso” Prvog svetskog rata na Zapadnom frontu pomolilo bi se istom bogu. Na nemačkim opasačima u Drugom svetskom ratu čak je pisalo ”Got mit uns”, Bog je s nama. Dok propovednici džihada uz povike ”Alahu ekber” ( تَكْبِير) – Alah je najveći ” pozivaju na sveti rat i smrt kao nagradu, s druge strane tog fronta je slogan ”Bog blagoslovio Ameriku” (God bless America). I taj metod je prepun rupa, ali funkcioniše. ”U ratu nema ateista”, kaže ruska poslovica, pa nije čudo što se manipulatori medijskog rata s lakoćom dohvataju i vere, odnosno religije, osećanja koja treba da budu duboko lična stvar svakog pojedinca, a ne okidač za masovna ubijanja. Ipak, prava zbrka nastaje kada u državi u kojoj pozivate građane da ratuju uz božju pomoć ima više relegija; neke od njih zabranjuju upotrebu oružja (prigovor savesti), a najveće pitanje jeste: da li se demokratija pretvara u novu religiju, kada se poziva na boga u svojim namerama?
Metapropaganda
Ovo je, po svoj prilici, ključ koji najviše deluje u medijskom ratu – diskreditovanje protivničke propagande. Kao što smo ustanovili da je najbolje oružje protiv tenka – drugi tenk, tako je i najbolje oružje protiv neprijateljske propagande diskreditovanje njenih sadržaja. Metapropaganda je posebno moćna u jednoj skrivenoj osobini – umesto da dovodi u sumnju istinitost neprijateljskih tvrdnji, ona dovodi u pitanje sve što dolazi od neprijatelja. Umesto neverice, ona nudi potpuno odsustvo verovanja. To ide dotle, da je čak i samo praćenje vesti dovedeno do apsurda jer se sve češće ovih meseci (uzmimo najsvežiji primer) mogu čuti rezolutni, razočaravajući (gotovo navijački) stavovi: ”Ukrajinci lažu…Rusi lažu. Ma, svi lažu…”. U takvom ambijentu moguće je onda plasirati sve što štab za medijski rat zamisli.
Ovih šest principa su načelni i mogu se primeniti u bilo kojoj situaciji, pa čak i onoj koja nema veze s ratom (ekonomska propaganda, sportski rivalitet, predizborne kampanje,itd). U materijalizaciji ovih kodova medijskog rata koriste se četiri osnovna mehanizma:
Manipulacija fotografijom
Obično se kaže da jedna fotografija govori više od hiljadu reči. Sada jedna fotografija može da laže više nego hiljadu reči. Grafički programi kao što su ”Adobe Photoshop”, ”Photopea”, ”GIMP Online”, ”Pixelz”, ”Canva”, ”FotoJet”, ”PIXLR”, ”PicMonkey Editor” i mnogi drugi doveli su do apsurda autentičnost fotografije. Do pre nekoliko godina samo dobrim poznavaocima fotošopa bilo je moguće da naprave perfektnu lažnu fotografiju. Danas mnogi od navedenih programa imaju svoju aplikaciju za mobilni telefon, te pravo s ratišta možete dobiti ”originalnu” fotografiju, pa vam ostaje samo to da verujete ili ne verujete da je originalna. Ovom prilikom ne spominjemo podmuklost i bezočnost fotoreportera koji su spremni na sve, kao što je to bila ona Italijanka koja je po plaži premeštala mrtvo sirijsko dete da bi dobila što potresniju i patetičniju fotografiju.
Direktno uključivanje s ratišta
Nekada je to bila jedna od najtežih i najriskantnijih operacija koja je davala i najdragoceniji medijski materijal. Setimo se da je tokom Drugog svetskog rata samo u redovima Crvene Armije svaki deseti kinooperator poginuo, a slično je bilo i u drugim armijama. Sada su stvari drugačije. Zahvaljujući montažnim programima, reportera možete da umontirate u najžešću bitku i da to izgleda savršeno uverljivo. Pri tom medijski stratezi traže da se distanca novinara od događaja potpuno smanji, da novinari, praktično, budu učesnici bitke. Sve je to, razume se, suprotno onome što se očekuje od novinarske profesije – nepristrasnost, objektivnost, distanca u odnosu na događaj. Nije više nikakvo čudo videti novinara s pancirom i šlemom, pa i s oružjem.
Pritisak na medija (medije)
Država (za račun oružanih snaga) ima mnogo načina da vrši konstantan pritisak na novinare. Usled naglog pojevtinjenja sredstava veze, došlo je do erozije novinarskog poziva, pa je i novinarski život postao jevtin. Ako nećete da prenosite onako kako vam se ”sugeriše”, naći će se već neko ko će to uraditi. Stoga danas imamo na delu brojne portale koji svojim naslovima, neznanjem, sadržajima pa i lošim namerama predstavljaju dno novinarstva – upravo ono što stratezima medijskog rata treba. Kada dođe do prave istine, naći će se već neki portparol koji će reći ”da je to-i-to izvučeno iz konteksta i da vlada ne stoji iza takvog stava”. Čuveno zlatno pravilo ”audiatur et altera pars” – saslušati i drugu stranu, svedeno je na simboličnu ulogu, kao alibi (”eto, ne može niko da nam prigovori da nismo čuli i drugu stranu”).
Novi načini traženja cenzure
Teoretičari i kreatori medijskog rata imaju dvostruki problem kada je reč o cenzuri: najpre, sve je teže, gotovo nemoguće, sakriti pravu istinu (bez obzira kako je mi tumačili), a potom naći i novinare (ne bilo kakve, već od ugleda) koji će se uklopiti u taj novi, perfidniji model. Možda je to čak i teži posao od dobijanja samog rata.
Eto, malo da se podsetimo gde su koreni nadobudnosti, birokratičnosti i samozaljubljenosti ''kremljologa'' sa Zapada.
|
