offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
Sledeći članak jeste poveći za citiranje.Međutim, ipak sam odlučio da kompletan tekst postavitim zbog izuzetno zanimljivih podataka (bar su meni bili interesantni).
Citat:DEJAN LUKIĆ: ARAPSKA DEMOKRATIJA PRETI IMPERIJI
Ruši se cela arhitektura simuliranih demokratija hranjenih i održavanih domicilnom opresijom i spoljnim imperijalnim silama neokolonijalizma. U libijskoj sekvenci stekli su se uzroci i simboli celokupne arapske oluje koja vitla Regionom: dugogodišnja (40) vladavina autokrate, faktor nafte i gasa, masa osiromašenog stanovništva isključenog iz matice političkog dijaloga, surovo bogaćenje malobrojne elite i decenijsko učešće zapadnog neokolonijalizma u ovom grandioznom udesu Arapa. Na ulicama Bengazija, Tripolija, Zavije, Tarhune, Misrate… pala je krv. Gadafijev sin Sejf Ul Islam („mač islama“) obećava da će se režim tući do poslednjeg metka. Otac, posle više dana ćutanja iza visokih zidova utvrđene rezidencije Bab El Azizija u Tripoliju, izlazi u noć pred kamere i, takođe, obećava još krvi. Ništa neobično.
VEŠALA ZA ZALUTALE PSE
Kao, svojevremeno, dopisnik „Tanjuga“ iz Libije gledao sam kako su se islamski oponenti Gadafijeve Džamahirije (države masa) njihali na vešalima u Bengaziju, a Gadafi poslao TV kamere da satima snima ljuljanje za primer i opomenu svakome ko bi prošaptao reč protiv „zelene revolucije“ i njegove revolucionarne biblije „Zelene knjige“. Preko hiljadu zatvorenika u zatvoru „Abu Salem“ hladno su likvidirani posle pobune zbog nesnošljive torture…
Posle bombardovanja njegove kuće (1986) u Tripoliju, Gadafi je, u strahu od novih udara, lutao pustinjom sa svojim karavanom. Imao sam dragocenu profesionalnu priliku da danima budem u njegovoj koloni (imao je poverenje samo u Jugoslovene). Na jednom od tih pustinjskih lutanja, jedne večeri u saharskoj uvali, stotinak kilometara od gradića Tarhune, sedeo sam sa „bratom liderom“- isključivo tako su morali da ga oslovljavaju – dok je okretao ovčije meso na improvizovanom ražnju. Ali ovca je pre nego što se našla na ražnju bila negde pobegla, pa je „brat lider“ ljutito pozvao jednog nesretnika iz obezbeđenja i dugo ga tukao po glavi drvenim štapom kojim je razgrtao vatru. Posle kazne čovek se sagao, kleknuo pobožno u pesak i sa zahvalnošću poljubio ruku „bratu lideru“. Mala četa njegovog ženskog „obezbeđenja“ klicala je sve vreme, stisnutih pesnica, lideru i revoluciji dok „brat“ nije proročki zamućenog pogleda, podigao štap uvis i pustinjom je odjednom zavladao muk.
Dok smo jeli parčiće pečene ovčetine usudio sam se da lidera podsetim na obešene u Bengaziju. Nije li bilo politički isplativije, kad ih je već osudio na smrt, da se sve to obavi sa manje ceremonije i organizavanog narodnog veselja oko vešala?
„To su zalutali psi“, kaže.
„Optužuju vas u svetu da je to ipak bilo suviše brutalno“?
„Prema njima imam neku vrstu instinktivne brutalnosti („šerasa fitrija“). Mogu oni da to nazivaju brutalnošću, mi to nazivamo pravdom.To nije brutalnost, to je uživanje(„leze“), to su zalutali psi, a ovo je revolucija“…
Obračun sa demonstrantima u Bengaziju, Tripoliju i drugim gradovima nosi sve simbole „šerasa fitrija“. Odbrana režima „do poslednjeg metka“, u ovom libijskom slučaju znači odbranu porodice sa uskim krugom profitera oko „revolucije“ u kojoj ne postoji institucija političkih partija, civilnog društva, sindikata, Parlamenta… Libijska Džemahirija je fenomen sui generis, hibridno stanje u procesu stalne improvizacije, sa Generalnim narodnim kongresom koji simulira Parlament i koji sa sastajao jednom godišnje, dok u lokalu landraju „revolucionarni komiteti“ kojima po vertikali upravlja, takođe, porodični vrh sa pukovnikom na njegovom vrhu. Odbrana, spoljni poslovi, bezbednost, nafta i novac – sve je rukama „lidera“. Lider, pak, nije imao nikakvu administrativnu funkciju; nije bio ni predsednik države, ni premijer, bio je jednostavno „vođa“ perpetuirane revolucije oblikovane po njegovim idejama i vrlo često njegovim halucinacijama u onim fazama kada je znao satima da osamljen leži pokriven ćebetom po glavi.
NAFTA – MERA ZA ZLOČIN I MORAL
Nasuprot Mubaraku u Egiptu, Gadafi nije imao već imenovanog naslednika. Jedan od sinova, Mutasim, igrao je ulogu ključnog očevog političkog savetnika i bio prvi na listi za prestolonaslednika. Pre dve godine Mutasim je, međutim, morao da formira svoju posebnu jedinicu specijalaca, koja bi bila dostojan rival sličnoj jedinici pod komandom mlađeg brata Khamisa. Ovaj je, pak, zanimljiv po tome što ga je dok je bio još mali tata slao, ne u libijsko već u jugoslovensko obdanište u Klubu jugoslovena u Tripoliju. Tamo bi ga obično dovodili naši ljudi koji su služili u Gadafijevoj kući, u njih je imao veće poverenje nego u libijsku okolinu.
Poslednjih meseci pred ova februarska događanja Moatasim i Khamis su važili za moćnije od trećeg brata – „reformiste“ Sejf Ul Islama. Ostali sinovi bili su više problem, nego korist ocu. Saad je bio poznat po nestašlucima i sukobima sa policijom širom Evrope, pijanstvima i drogiranjem. Ponašanje Hanibala u Ženevi umalo nije dovelo da prekida odnosa između Libije i Švajcarske…
Moamer El Gadafi je jedan od retkih arapskih apsolutista koji je, zahvaljujući pre svega libijskoj nafti, skraćenim putem promovisan od teroriste i izopštenika u prihvatljivog partnera na Zapadu. Inspirisan Naserovom revolucijom (1952) mladi kapetan (27) Moamer El Gadafi je (1969) vojnim pučem srušio prozapadnog kralja Idrisa i postao žestoki pobornik (i finansijer) revolucionarnih pokreta širom sveta. Godinu dana posle puča Gadafi, sada već samoimenovani pukovnik, nacionalizuje naftnu industriju, proteruje britanske i američke vojnike iz baza u Libiji i stavlja pod libijsku kontrolu sve britanske naftne, tehnološke i finansijske vrednosti u zemlji. Libija, inspirisana Naserovim primerom postaje „islamska socijalistička“ republika. Arapski Kastro, Gevara i Naser istovremeno, revolucionar bez granica, Gadafi rasipa novac od nafte na pomoć i podsticanje „revolucija“ svuda gde se pojave u svetu bivših kolonizatora. Sedamdesetih godina prošlog veka finansira i ugošćava u Tripoliju separatiste IRA iz Severne Irske. Na tone bombi, eksploziva, automata i municije tajno se iskrcavaju na irskim obalama. U krajnje bizarnom potezu tadašnji britanski premijer Harold Vilson piše lično pismo Gadafiju: nudi mu pola milijarde funti (u današnjoj vrednosti) ako prestane da finansira IRA, otvori vrata za britanske firme u Libiji i nadoknadi kompanije koje je konfiskovao. Gadafi ne pristaje. I kada su u zalivu Sidra na domak libijske obale američki ratni brodovi bili isprovocirani od libijske ratne flote, Ronald Regan odlučuje da bombarduje Libiju, uključujući i Gadafijevu kuću u Tripoliju.
Ostatak je istorija, ali i posebna priča o nafti, novcu i meri kojom se na Zapadu mere zločini, kazne, moral, pravo i demokratija kada biznis i nafta uzmu stvari u svoje ruke.
I već 2003. godine Gadafi ima pred sobom tačnu računicu koliko bi mu u dolarima vredelo poravnavanje sa Imperijom. Fokusna tačka je slučaj Lokerbi. Gadafijev agent Abdel Basit El Magrahi, lociran na Malti, podmeće (1988) na aerodromu u Valeti bombu u prtljažnik američkog putničkog aviona („Panameriken“). Bomba je eksplodirala u toku leta iznad škotskog gradića Lokerbi: 270 mrtvih, većinom Amerikanaca i Britanaca.
Gadafi, napokon, (2007) podvlači račun i faktički priznaje što ni u snu do tada nije priznavao da je Lokerbi delo njegovog agenta. Prihvata da američkim i britanskim žrtvama nesreće isplati milijardu i 800 miliona odštete.
Odmah pošto je novac legao na račune kreće rehabilitacija bivšeg prvog svetskog teroriste posle Jasera Arafata koji je, takođe, na crvenom tepihu kod Klintona u Beloj kući razrešen greha i proglašen za „našeg čoveka“ čim je pružio ruku Izraelu. Sledi nova era prijateljskih kontakata sa Britanijom i Imperijom. Hepiend je bio svečano odricanje Gadafija od svojih (uglavnom nepostojećih) programa proizvodnje oružja za masovno uništavanje.
Uzgred, sada mogu i da otkrijem da mi je 1989. godine ruski prijatelj, koji je predvodio hangover u četiri oka između Gadafija i tadašnjeg ruskog ambasadora u Tripoliju, poverio da je Gadafi tražio od Rusa tehnologiju i stručnjake za izradu atomske bombe. Platiće koliko god Rusi budu tražili. Iz Moskve su ga diplomatski odbili.
LET POD ŠATOR
Gadafiju su posle 2003. godine pootvarana sva vrata Zapada. Toni Bler prvi grabi priliku i leti Gadafiju pod šator u Bab El Aaziziju. Godina je 2004. Ironično, Bler saopštava doskorašnjem „teroristi“ i doturaču subverzivnog oružja Blerovim neprijateljima iz IRA, da ga London smatra „snažnim saveznikom“ – tako je doslovce rekao – u zajedničkoj borbi – nota bene – protiv svetskog terorizma!
Po povratku Blera u London „Šel“ inkasira prvu nagradu u nizu drugih koje će uslediti – ugovor o isporuci libijskog gasa Britaniji. Vrednost ugovora 120 miliona funti.
Ali Gadafijev ček nije bez sitnih uslova u kojima stoji da će tih 120 miliona otvoriti širom libijska vrata britanskom i američkom biznisu, samo ako Britanci oslobode Magrahija.
Ostatak je takođe već poznata istorija. Bler tajno obećava Gadafiju da će inkognito raditi kod Škotlanđana (gde Magrahi leži dugogodišnju kaznu) da se izvede operacija oslobađanja teroriste, a na osnovu „humanosti“, budući da Magrahi boluje od poodmaklog stadijuma raka na prostati. Sledi dupla igra u Dauning stritu. London tajnim kanalima „sugeriše“ Škotima da uđu u scenario bez koga neće biti Gadafijevog novca, niti libijske nafte i gasa. Istovremeno, Bler laže Amerikance, čiji je najveći broj građana poginuo kod Lokerbija, da je sve OK, da puštanja Magrahija neće biti i da nema zakulisne nagodbe za Gadafijem.
Pretprošle godine u Glazgovu lekarski konzilijum potpisuje da Magrahiju ostaju još tri meseca života. Oslobođen na „humanitarnoj“ bazi, terorista leti u Tripoli gde ga na aerodromu pred okupljenom masom grli Sejf Ul Islam el Gadafi.
U jednom dokumentu objavljenom u Londonu na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, stoji da je laburistička vlada Tonija Blera „odlučila da učini sve što je u njenoj moći da se oslobodi Magrahi u zamenu za lukrativne ugovore poslova u Libiji“. Dokument nosi datum od 2009. godine, a sledeće, 2010. godine, Toni Bler, sada već u funkciji međunarodnog posrednika za Bliski istok (posle smene u Dauning stritu) leti u šator kod Gadafija da se zahvali „vođi“ (na čemu?) Gadafi sa svoje strane uzvraća zahvalnost Bleru.U međuvremenu, oslobođenom i terminalno obolelom Magrahiju istekla su, već dve godine, ona tri terminalna meseca.
Koliko su dolara i funti koštali Gadafijeva rehabilitacija i Magrahijevo oslobađanje na „humanitarnoj bazi“. O tome još nije sveden završni račun. Upravo kada je 2007. godine počeo proces trampe zakona, prava i morala za naftu i gas, britanska vlada je odlučila da za pet miliona funti proda novom prijatelju u Tripliju oklopna kola i vodene topove koje smo ovih dana videli u gašenju pobune na ulicama Libije. Britanska policija je, uz to, poslala Gadafiju najbolje stručnjake da obuče Gadafijeve specijalce u upotrebi sredstva represije. Godinu posle toga isporuke britanskog oružja i materijala za gašenje civilnih protesta vredele su već 14,4 miliona funti.
POVERLJIVI RAZGOVORI I ČUDNA PRIJATELJSTVA
Kada je Magrahi pušten na slobodu, Gadafi blamira London javnom zahvalnicom Blerovom nasledniku Gordonu Braunu. U stvari, Braun ima sve razloge da bude zahvalan Gadafiju. U jednom senzacionalnom transkriptu koji se pojavio u londonskom „Sandej tajmsu“, štampan je detaljan razgovor između Magrahija i Sejfa, u kojem Sejf kaže Magrahiju da je njegovo ime „bilo na stolu u svim razgovorima o nafti i gasu, koje su London i Tripoli vodili do 2007. godine“.
Ovde je zanimljivo pomenuti da je Sejf Gadafi imao dva puta poverljive razgovore sa Blerovim zamenikom, lordom Mendelšohn, u kojima je raspravljano koliko bi Gadafija trebalo da košta u novcu, nafti i gasu, puštanje na slobodu bombaša. U jednom razgovoru (na Krfu) učestvovao je i Mendelsonov bliski prijatelj Nat Rotšild, sin seniora Rotšilda. Krajem 2008. godine, Rotšild je u Njujorku priredio gala prijem za Sejfa . „Sa svoje strane Gadafijev sin je uzvratio gostoprimstvo sledeće godine pozvavši Rotšilda na proslavu svog 37 rođendana. Proslava je upriličena u Crnoj Gori, maloj zemlji na obali Jadrana, čije je ineterese protežirao lord Mendelson (donedavno komesar Evropske komisije za trgovinu), a gde gospodin Rotšild ima znatne komercijalne interese“( „Dejli Mejl“, 22.februara).
Poznati britanski kolumnista Stiven Glover napisaće povodom ovoga: „Kakve čudne prijatelje imaju vodeći članovi naše političke klase i plutokratije! Provode se sa drugarom Sejfom, sinom oca, genocidnog manijaka. To je isti Sejf koji sada preti da će za ljubav režima poubijati sve do poslednjeg Libijca. Pri tome, naravno, upotrebljavajući oružje koje smo mu mi isporučili“.
Istim tonom je u dobrom delu britanskih medija propraćen krajnje bizaran potez aktuelnog premijera Dejvida Kamerona, da usred požara u Regionu bude prvi zapadni lider u poseti rovitom Egiptu i uzburkanom Zalivu. Na prvoj stanici u Kairu Kameron je izjavio da dolazi da bi pomogao u „postavljanju temelja demokratije“. Groteskna izjava promovisanja diskreditovanog tipa zapadne demokratije a la Mubarak, Gadafi, Ben Ali ili sultani i prinčevi u Zalivu…A još veća groteska je da je Kameron u misiji „izgradnje demokartije“ sa sobom poveo delegaciju sastavljenu od sve samih predstavnika krupnog vojnog biznisa –„BA Sistems“, „Kovinik“, „Tales“, „Kobam group“, „Ultra elektroniks“, „Rols Rojs“….
KAMERON – KAD MU VREME NIJE
Gola je istina da se Kameron otisnuo na turneju usred požara noseći sa sobom zbir paničnog straha Vašingtona, Londona i Brisela, da će arapske revolucije protiv despotija da izrode demokratiju koja više neće biti pod kontrolom Imperije. Razlozi za paniku su opravdani. „Ako se iz ovog arapskog revolta pojave demokratske vlade, one će reprezentovati istinske aspiracije njihovih naroda i zato mi na Zapadu imamo razloge da se zabrinemo jer te vlade neće zasigurno biti naši oduševljeni prijatelji. Ali ne zato što ćemo se naći licem u lice sa verskim fanaticima, nego sa lucidnim ljudima koji će, u to budimo sigurni, prezirati to što smo im mi tokom dugih decenija nametali korumpirane diktatore“, piše Gregori Lalaije u opširnom traktatu pod naslovom „Arapske revolucije i mi: zamislimo se dobro“(„Global Riserč“).
Umesto da pogledaju realnosti u oči i pokret masa u arapskom svetu registruju kao tektonski potres ravan padu Berlinskog zida, u Vašingtonu i Londonu protesti se u zvaničnom diskursu prevashodno doživljavaju kao noćna mora u kojoj im se zahtev masa za novom demokratijom priviđa kao satana iza koga štrče rogovi islamskog ekstremizma sa iranskim Velikim satraganom u pročelju. Pomenuti Lilije na ovo primećuje da „statistički i istorijski gledano, pre je moguće da ćete biti napadnuti od Amerike nego od Irana …SAD su vojno napale više zemalja, nego bilo koja druga zemlja na Planeti“.
Rušenje tiranskih režima po milosti Imperije i neokolonijalaca -Tunis, Egipat, Libija…najmanje je motivisano, inspirisano ili izvođeno od strane džihadističkih terorista ili samoubica Al kaide. Naprotiv, strukture i rast islamizma su produkt diktature i represije nad narodima. Cvetovi Islama prihvaćeni su najviše od kako je započet lažni imperijalni rat protiv terora (Irak, Avganistan). Paralelno, duboki ambis koji deli Zapad od arapskog sveta rezultat je uspostavljenog, neokolonijalnog poretka kojim Zapad eksploatiše resurse arapskog i Trećeg sveta uopšte.
Ovde je i celo objašnjenje zašto, sada kada je demokratija dobila šansu, zapadne metropole, sa retkim izuzecima, teško prevaljuju preko jezika reči podrške narodnom ustanku, a osudu diktatora (u libijskom slučaju masakra) redukuju na poziv za obustavu nasilja i „mirnu tranziciju“.
Jednostavno, kapitalistički, neokolonijalni Zapad i njegove multinacionalne strukture nisu spremne da prihvate demokratiju koju nagoveštava arapski revolt. Otuda i ovaj iracionalni strah od islamizma ili Irana. Takođe i očajnički napor Imperije da sada kada je već bila nemoćna da očuva na vlasti svoje diktatore i oktroisane „demokratije“, barem oblikuje ili, čak, pripitomi revolucije. Na koncu, otuda i ovaj bizaran dolazak Kamerona – kad mu vreme nije – u Egipat i naftom bogati Zaliv na čelu delegacije prodavaca oružja. I to baš sada kada, umesto demokratije po milosti Imperije, svetu „preti“ demokratija po milosti ugnjetenih naroda.
Autor Dejan Lukić
Izvor Pečat, 25. februar 2011.
|
