offline
- Levčanin
- Elitni građanin
- Pridružio: 29 Dec 2010
- Poruke: 1708
- Gde živiš: Srbija, Levač
|
znam da je odustao od Nuklearnog skroz a za ovo drugo... ne znam... ma ko zna šta sve ima tamo po pustinji možda ni on ne zna... a ako nema a treba lako se nađe iznenada WOMD... pa će još žešće da ga napadaju kao Sadama... postoji moguććnost.
elem, da s vratimo na temu Laza i dalje piskara na ovu Libijsku dramu.
Citat:Miroslav Lazanski
Bombe za praznik
Evropska spoljna politika se na primeru Libije militarizovala
Zapadni saveznici nekada, i NATO danas, imaju istorijsku praksu da čestitaju određene praznike bombama i raketama. Srbiju su tako na Uskrs 1944. žestoko bombardovali Amerikanci i Britanci, pa se to ponovilo i na Uskrs 1999. godine. Prekjuče, na rođendan pukovnika Gadafija i tačno 25 godina posle prvog američkog bombardovanja Libije, NATO je žestoko bombardovao neke ciljeve u Tripoliju.
Zapravo, sve ovo što se sada događa na relaciji NATO–Libija jeste dokaz neprikladne zapadne diplomatije i manjkave vojne strategije. NATO je brzopleto uleteo u libijski građanski rat, a onda svoj proklamovani cilj, a to je odlazak Gadafija sa vlasti, proglasio testom kredibiliteta zapadne alijanse. To je nova NATO strategija samopotvrđivanja.I gle čuda, iz takve vizure gledanja, ako Gadafi ne ode sa vlasti NATO će propasti. Otuda i saopštenje alijanse da će se bombardovanje nastaviti sve dok Gadafi ne ode. Tako možete da sebi odredite veliki broj ciljeva, koji su, je l’te, test kredibilnosti NATO-a, pod uslovom da predmetna žrtva ne raspolaže atomskim oružjem, i da nije velika kao Rusija ili Kina. U tom slučaju NATO neće, naravno, ni razmišljati o sopstvenom kredibilitetu. Jer kredibilitet se dokazuje na slabijem.
U pohodu na Italiju 1808. godine imperator Napoleon je primetio: „ U ratu moralni razlozi čine tri četvrtine, ravnoteža stvarnih snaga samo jednu četvrtinu”. U tom pogledu rat u Libiji nije ništa novo - najveći deo propagandnog napora u zemljama NATO-a jeste da se uvere ljudi u humanističku inspiraciju angažovanja alijanse u ovom sukobu. Imamo tvrdnje o borbi civilizacije protiv varvarstva, o odbrani najvećih ljudskih vrednosti, o svetskoj savesti, a u stvari, rat se vodi nemilosrdno, a o moralu se trubi neumorno. Zato u Evropi ovaj rat najviše i podržavaju sredovečni, suviše mladi da bi imali neko iskustvo iz prošlog rata, a suviše stari da bi bili regrutovani.
Teolozi bombardovanja Libije traže još intenzivnije vazdušne napade, vojnih meta sve je manje, a one se biraju u skladu sa ciljevima rata. Razaranje avionskim bombama isto je što i nasumično nasilje. Nije moguće ubiti pukovnika Gadafija iz vazduha, on odavno nije u svojoj rezidenciji, živi i menja civilne kuće u Tripoliju i tri puta dnevno. Izveštaji zapadnih obaveštajnih službi uvek zaostaju za sposobnošću vladinih snaga da reaguju na napade, a libijska vojska još je pre početka bombardovanja napustila sve kasarne i druge stacionarne objekte. Vazdušne snage NATO-a mogu da pokušaju da prilagode svoje operacije tako što će uzeti u obzir promenu okolnosti, ali nikada ne mogu da deluju tako brzo kao snage na zemlji. Bez obzira na Musu Kusu, i ostale koji su napustili Tripoli, NATO ne može da bude siguran da je dobro upoznat sa trenutnim uslovima unutar protivničkog sistema, je li to podvala, ili nije.
Posle agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. skoro da sam poverovao da je u Evropi prošlo vreme oružja. Izgleda da nije, kult rata i dalje traje. Evropska spoljna politika se na primeru Libije militarizovala. Kao da EU želi da nasledi SAD na poziciji imperije. Mislio sam da Evropa i Amerika poslednjih dvadesetak godina predstavljaju dva posebna sveta, jedan na Veneri, drugi na Marsu. Jedan okrenut uživanju stečenih pozicija, drugi zaokupljen imperativima moći. Jedan živi u raju, drugi u istoriji, koja je, kao što je poznato, ili kako kaže Magbet, priča puna buke i besa koju idiot priča. Mislio sam da je Evropa odbacila svoju prošlost, a sa njom i politiku sile koju je stolećima sledila i sprovodila. Na primeru Libije Evropa i Amerika kao da su izmenile svoje istorijske uloge. A Sarkozi i Berluskoni glumci su apsolutne katastrofe. Dokaz?
Politika rešenja krvavog sukoba u Irskoj godinama se zasnivala na pokušajima da se dve neprijateljski raspoložene grupacije pomire tako da se otkloni svaka opasnost za mir, uključujući strpljive pregovore i sa teroristima i oslobađanje ubica iz zatvora. U Irskoj je London verovao da je najbolji način za uspostavljanje mira mirovni proces. U Jugoslaviji 1999. i u Libiji 2011. NATO je vodio i vodi politiku uspostavljanja mira uz pomoć rata, i to rata koji se sastoji od bacanja bombi sa velikih visina. To je strategija političara koji ne razumeju rat. NATO pojačava nasilje da bi okončao nasilje. Kuda to ide Evropa? Zar Italija mora na svakih deset godina da bude nečiji nosač aviona?
Miroslav Lazanski
objavljeno: 16.04.2011
|
