|
Прво наоружавали, сада бомбардују
26.04.2011. -
Финансијске кризе ништа не могу глобалном војном бизнису, констатовао је недавно Штокхолмски институт за проблеме мира. Стабилом увећању трошкова на наоружање могу да позавиде цивилне гране производње, да не говоримо о социјалној сфери. При томе истраживачи скрећу пажњу на убрзану милитаризацију жаришта напетости на арапском Истоку која се дешава старањем светских «ковачница наоружања». Класични пример је Либија коју раздиру војни конфликти. Тему наставља аналитичар Сергеј Гук, гост - експерт за Либију, старији научни сарадник МГИМО Јуриј Зињин.
Сматра се да управо застарело совјетско наоружање чини окосницу Гадафијеве армије. Да ли је то тако? Са тим постулатом Јуриј Зињин се не слаже:
Пошто је 2004. године био укинут међународни ембарго, Гадафи је прокрчио пут у Европу. Од тада је започело активно обнављање и модернизација Либије у разним областима, између осталог војној. 2006. године био је потписан уговор са Француском о модернизацији 12 либијских ловаца Мираж Ф1. Цена посла је износила око сто милиона евра. 2007. године Триполи је објавио потписивање уговора са Француском о куповини противтенковских ракета Милан, вредност 168 милиона евра.
Тако је и кренуло – један уговор је смењивао други, на стотине милиона евра сваки. Не само са Французима. Немачка је само 2009. извезла у Либију наоружања и војне технике у вредности од 53 милиона евра: од хеликоптера до радара и генератора за ометање. 2008. Гадафи и Берлускони су потписали Пакт о пријатељству. Италија је пристала да плати пет милијарди евра као компензацију за своју 30-годишњу колонијалну управу. Добро улагање у либијску економију, између осталог у војну грану. Новац је отишао између осталог на милионске војне набавке у Великој Британији. Активизиацију стратешке сарадње у области одбране предлагао је у мају 2009. и француски председник Саркози. Имало се у виду снабдевање француским ловцима Рафал. Нису се договорили за цену. А односи Триполија и Вашингтона су посебна песма.
Терористички акт 11. септембра 2001. године у Њујорку био је повод за упад у Авганистан. И почетак поверљивих односа са Либијом, када је између америчких и либијских специјалних служби настала неформална алијанса у борби против терора. Пет година касније САД су избрисале Либију из списка земаља које подржавају тероризам. Режим Гадафија је јавно прогласио Вашингтон за стратешког парнтера. Са свим последицама интензивирања односа, између осталог и војним.
Али почетком нереда у северној Африци и падом диктаторских режима Запад је пао у искушење да прекроји у своју корист политичку ситуацију у арапском свету. Жртвујући при томе и лидере – стратешке партнере. Племена у Либији, која су некада за време краља играла главне улоге, а после свргавања су одгурнута на политичку периферију, морала су да одиграју улогу детонатора. Само савремено тешко наоружање које као да је са неба пало у руке побуњеника сведочи да се преврат припремао споља. Питање је само зашто? Јер нафта, ова главна награда са Запада и за време Гадафија је уредно текла цевима. Али смисао је постојао.
Врло много људи се налази у емиграцији. Али када се врате, почеће сукоби и непријатељство како би дошли на власт. И пошто се на истоку налазе најважнија нафтна налазишта, исток ће играти највећу улогу. Зато има много мишљења да се подели земља на пола. И тада би било једноставније наћи људе који би испуњавали вољу светских силника. Чак ће можда и Гадафију дозволити да остане само ако најукусније парче – источни део – уђе у зону утицаја спољних снага.
Пошто неоспорне лидере побуњеници нису добили, највероватније ће их довести са Запада. Некога од либијске емиграције ко је доказао своју контролисаност. И поставиће га на трон – уз војну подршку САД и њихових савезника. Неће моћи без трошкова. Већ данас, по подацима Међународне организације за миграцију, преко 400 хиљада људи је побегло из Либије, спасавајући се од бомбардовања и ракетирања НАТО-а који се, по захтевима резолуције УН, обавезао да их заштити. Број убијених међу становништвом уопште нико није рачунао. Али за високе политичаре емоције се не узимају о обзир.
|
