offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4962
|
Napisano: 07 Jun 2011 3:31
Naftna polja u Libiji nisu u zonama velike urbanosti i naseljenosti (ovaj pojam je za Libiju posebno umanjen inače) i može im se organizovati kružna odbrana jer su ograničene površine. Jedna zona leži relativno blizu zalivu Sirta a druga je znatno južnije ali takoreći na istom meridijanu i nije predaleko za libiske pojmove. Po mom mišljenu mogu da organizuju eksploataciju ali sa velikim učešćem kopneneih snaga.
Problem bombaša samoubica je mieđutim i tako još uvek značajan. Inače nisu baš plemena toliko bila zavađena to je sada više produkt negativnog slikanja zapadne propagande.
Dopuna: 07 Jun 2011 4:35
Vojne operacije u Drugom svetskom ratu na tlu Severne Afrike vođene su u svim zemljama koje izlaze na Sredozemno more. Ipak ubedljivo najviše borbi je vođeno na teritorijama Libije i Egipta. Lokalno gledano većina borbi je vođena na teritoriji istočne Libije i zapadnog Egipta. To je teritorija koja počinje od Agejle u zalivu Sidra, obuhvata celu Kirenaiku sa Marmarikom sve do granice sa Egiptom, a dalje se proteže obalom od Sidi Baranija i Mersa Matruha do El Alamejna. Cela ta komunikacija je duga preko 2500 km i postojao je samo jedan moderan putni pravac koji se proteže skoro neprekidno uz obalski rub. Paralelno sa njim, ka utrašnjosti, postojao je još jedan, a negde i nekoliko paralelnih kolskih, karavanskih puteva manje prohodnosti. Između njih i glavnog primorskog puta, na nekim mestima, uglavnom postoji mnoštvo bočnih veznih puteva ali na nekim mestima ih ima malo. Ponekad u velikoj dubini, daleko od mora, postoje putevi u pravcu zapad-istok, ali sa delimičnim značajem (vojnim) za glavni primorski pravac. Jedan takav je karavanski put koji od Đaloa (zona Adžedabije i Agejle) vodi daleko do pustinjske oaze Đarabub koja je već u Egiptu. Takav sporedan značaj je imala i komunikacija ka oazi Kufra.
Na samo nekoliko mesta se sve komunikacije potpuno sužavaju. Kod Tarhune u Tripolitaniji, Agejle u zalivu Sidra, kod Halfaja prolaza u Egiptu uz Libijsku granicu i kod El Alamejna. Dok je kod svih osim poslednjeg moguće neko, mada jako umanjeno, delovanje sa pustinjskog boka, ovaj poslednji položaj je jedini, koji ne omogućava nikakvo obilaženje na pustinjskom boku, jer je oslonjen jednim krajem na more a drugim na čuvenu i praktično neprohodnu Depresiju Katara. Kod Fuke u Egiptu, Gazale u Kirenaici, Buerata i Mersa Brege u zalivu Sidra i Mareta u Tunisu postoje sužavanja ali ipak postoji bok u pustinji koji se može obići.
Dakle opšta karakteristika je da jedan bok leži praktično na obali mora a da je drugi bok skoro uvek otvoren duboko u pustinji, osim navedenih suženja. Na celom tom strateškom pravcu postoje samo dva ozbiljnija brdsko-niskoplaninska područja. Prvo je Hamada el Homra (Crvena Brda), koja čini brdsku Tripolitaniju, od Homsa i Tarhune do južno od Tripolija. Bazen Tripolija je relativno prostran i ravan sve do granice iza Sabrate. Drugo pobrđe je Džebel Al Akhdar (Zelena Planina) koja se nalazi u trouglu Kirenaike. Najveći gradovi su Tripoli, koji je imao i najbolju luku, zatim Bengazi, Tobruk, onda manje važni gradovi sa manjim lukama, Derna i Bardija u Libiji i Solum u Egiptu. Većina teritorije nije peskovita pustinja, kako se inače ona najčešće zamišlja, već bezbroj kombinacija mešavina sitnog kamena, peska i šljunka. Doduše, na nekim mestima pesak nošen vetrovima, dolazi niskim dinama sve do morske obale. Mora peska su južnije i na njih se oslanjaju severne oaze. Glavni primorski pravac leži severno od njih. Stalnih rečnih tokova nema ali postoje vadiji. U zimskoj sezoni kiša, nabujale vodene stihije se postepeno sabiraju i prave snažna brza, pa čak i raltivno duboka rečna korita, sa ekstremnom snagom vode u nekoj vrsti bujice, koja jurca kroz usečeno zemljište. U bezvodnom delu godine vadiji su velike suve ili polusuve jaruge, ponekad teško prelazne. Neki vadiji su mali a neki su jaruge široke destine pa i stotine metra dok su bočni zidovi koritia negde manji od metar a negde budu duboki i više od 10 metara. Još i najgori su plitki (jedan do dva metra) a vrlo široki delovi (kilometrima) gde se obično više vadija skuplja u neku vrstu delte pred uticanje u more. Ukoliko se nađete na tom mestu i naglo naiđe široka bujica, iako najčešće plitka, i vašem vozilu i vama verovatno će doći glave.
Rastinje je oskudno i pravih šumovitih predela nema. Ponegde ima sitnog žbunja ali skoro nikad u masi. Uz obalski rub je preko 90% životno pogodnog zemljišta i tu se može naići i na plantaže maslina ili agruma. Nešto više takvog zemljišta počinje od Derne ka Bengaziju i u Tripolitaniji od Misurate i Homsa ka Tripoliju i dalje na zapad. U untrašnjosti je malo puteva i vrlo malo naselja. Ipak neka od tih naselja, u stvari oaze, su na nakim mestima dovoljno blizu da imaju uticaja na obalski rub i glavni strategijski pravac koji njim vodi. Takva je Tarhuna u Tripolitaniji, Đofer kod Agejle, Đalo ka Adžedabiji, Đarabub na Libijsko-Egipatskoj granici. Manja ali značajna mesta na paralelnim pravcima glavnom primorskom putu su Mekili, Bir Hajkem, Bir el Gubi, Gabr Saleh, Sidi Azeiz u Libiji, Sidi Omar i Libijski Omar i for Magdalena na samoj granici pa Sidi Sulejmani, Sofafi i Nibeiva prema Sidi Baraniju i Mika Hajm južno od Mersa Matruha u Egiptu. U dubokoj unutrašnjositi postoji nekoliko velikih oaza kao Gnat, Saba, Kufra ali je oko njih vođen poseban mali rat bez presudnih uticaja na događaje u primorskoj zoni. Klima je pustinjska na celom pravcu. Kiše ima u primorskom pojasu i ona pada obično od kraja oktobra zatim u novembru pa sve do februara, marta i najkasnije aprila. Ostali meseci su totalno suvi. Temperatura dostiže u najvrelijem delu godine u julu i avgustu i do 50 stepeni u hladu pa nekad i koji stepen više.
Četrdesetak godina posle ovih događaja koje opisujem, lično sam doživeo 52 stepena celzijusa u hladu sredinom juna meseca i to u Tripolitaniji koja ima čak i blažu klimu od zemlje ka istoku. U letnjem periodu povremeno duvaju pasatni vetrovi sa juga, noseći vrelinu unutrašnje pustinje i ogromne količine peska i prašine. U Libiji takav vetar zovu Gibli. Gibli može da duva jedan dan ali obično duva nekoliko dana retko kad celu sedmicu. Obično su jedan ili dva dana gori i teži nego ostali. Kad duva Gibli sve aktivnosti zamiru. Temperatura se diže dinamičkim efektom odnosno postoji faktor toplote vetra (suprotono od faktora hladnoće vetra) tj. vazduh je toliko vruć i neprekidno prelazi preko površine pa je stalno zagreva, ponekad i značajno više nego što je sama spoljna temperatura. Imate takav efekat da kada se okrenete vozilom ka jugu (ka vetru) i isturite ruku kroz prozor, što brže vozite to je manje podnošljivo i na brzinama preko 50 ili 60 km/h više ne možete da zadržite ruku od pečenja. Vazduh zagreva a ne hladi. Prodiranje peska u oči usta nos i u sve moguće otvore na vozilima i objektima je neverovatno. Pesak i prašina će naći i najmanju rupicu (do prečnika jednog zrnca) i kroz nju će se uporno i stalno ubacivati. U periodu o kome govorimo nijedna veća operacija se nije dešavala u julu i avgustu. I one do juna su bile dovoljno iscrpljujuće. Ratna godina (u turskom vojničkom smilu) se nastavljala u drugoj polovini septembra. I sad posle ove vrućine vrlo je teško objasniti evropljaninu da kad padne noć možete da strašno patite od hladnoće. Nije samo reč da noću temperatura mnogo padne u odnosu na dnevnu već padne na relativno male vrednosti, leti i ispod 15 stepeni a u zimskom periodu i do 5 stepeni. Dakle kaput i topla odeća je isto toliko potrebna kao i laka letnja. Na noćnoj kiši u toku zime možete umreti od hipotermije kao i u sred neke evropske države ako ste obučeni za žarki deo dana. Pokrivanje glave i lica pa i očiju je obavezno. I u tome je daleko napogodnija beduiska nošnja dok su evropski oblici pokrivanja glave u to doba bili veoma neefikasni i krajnje pogrešni osim Australijskih i Novozelandskih šešira. Na žalost beduniska nošnja ne može biti ratna uniforma zbog problema maskiranja. Veliki problem prilikom dejstava je hronična neispavanost. Zbog visoke dnevne temperature mnogi poslovi se radije obavljaju noću a dnevno spavanje nije adekvatna zamena noćnom, ni u miru a kamoli u ratu, kad to obično nije ni moguće. Tako vrlo brzo imate gomilu neispavanih ljudi, hronično umornih ne samo od iscrpljuće toplote danju i gadne ponekad neprijatne hladnoće noću, već i od hroničnog nespavanja.
U ovakvim uslovima ljudi troše mnogo veće količne vode nego što je to u drugim klimatima. I dok su Libijski Arapi dalekim poreklom većinom iz Arabije ili (u mnogo manjoj meri) berberskog porekla i prirodno otporni na klimat, dotle evropljani troše dva i tri puta više vode. Pri tome dolazi do prevelikog gubljenja soli ali zasoljavanje i uzimanje slanih tableta je jedna od najvećih evropskih zabluda o pustinji. So se mora nadoknaditi putem prirodnih minerala. Zato je problem ishrane strašan. I dok u današnje vreme konzerviranje hrane ima široki spektar, u ono doba su se najviše konzervirali meso i slična visokoenegetska hrana a nedovoljno povrće. Loša i neodgovarajuća ishrana je bila uzrok mnogim bolestima. Kad smo već kod bolesti na ovoj teritoriji vas mogu zakačiti mnoge tropske bolesti, kako infektivne tako i malarija i razni crevni paraziti. Ipak mnogo je lakše nego u oblastima džungle, gde je taj problem mnogo izraženiji. Pustinja je ipak jedno, da tako kažemo čisto mesto. Uprkos tome kvarenje hrane i vode usled visokih temperatura je stalan problem. Pri tome se pojavljuje još jedan faktor. Dosadne i stalno dosadne mušice i gadni komarci. Ima i drugih gadnih insekata ali ovi su prvaci u pustinji. Mušice se inače skupljaju u zatvorenim prostorijama po podu a ne kao kod nas na plafonu. Zmije i škorpije su velika opasnost na otvorenom zemljištu. Egipatska guja, vrsta žute kobre je posebno opasna, kao i veliki škorpion. Ima i drugih samo malo manje otrovnih zmija i malih škorpiona. Ipak nije ni približno tako gadno kao u oblastima džungli u ekvatroijalnoj Africi.
Problem dnevnih promena je brutalan. Sunce izlazi subjektivno brže nego igde u svetu. U zimskom periodu može vam dosađivati kiša koja kao da pada u mlazevima i neravnomerno i koja smanjuje vidljivost u velikoj meri. Ponekad ima lokalnih magli ali retko i ne svuda. U letnjem periodu ste stalno izloženi treperenju vazduha na horizontu pa i fatamorganama. Udaljenosti se jako teško ocenjuju, ne samo zbog meteo prilika već i zbog hroničnog nedostatka orijentira. U jednom dnevnom ciklusu možete biti izloženi sabajle magli ili sumaglici i hladnoći pri slaboj vidljivosti, zatim pre podne pitkom prohladnom vazduhu i supervidljivosti a onda iza podneva teškom vrućem vazduhu koji opet nosi slabu vidljivost. Isparenja vodene pare su nekad tako intezivna da ometaju osmatranje. Pustinja ima jedno lice u letnjem periodu a drugo u zimskom. A u oba, jedno za noć a drugo za dan. I nijedno nije prijateljsko. Jedino u proleće kada se pustinja u jednom kratkom periodu budi, svojom florom izgleda blago i lepo, ali i tada samo za oko. Osećaj koji čovek stekne kad je jednom vidi i upozna je potpuno dvojak i beskompromisan. Čini se da je većina stranaca prosto zamrzi kao ćudljivu ženu punu hirova. Malobrojniji se u nju zaljube, i pored svega, i ta ljubav ostaje do kraja života, voleći u njoj ono najlepše. Šta, teško je definisati. možda osećaj prisustva Boga .
Po ljudima, zemlji i klimi, karakteru stanovništva i načinu života, pa čak i pretežnom obliku islama koji ispoveda, Libija možda i najviše podseća na Arabiju u doba Proroka (A.S.), koju je današnji vahabitizam (20-tog veka) ipak značajno odvojio od tog stanja. Na toj božjoj pozornici odigrale su se svakako ne najveće ali svakako ne i najnezanimljivije bitke Drugog svetskog rata a evo vode se i danas.
|
