offline
- Levčanin
- Elitni građanin
- Pridružio: 29 Dec 2010
- Poruke: 1708
- Gde živiš: Srbija, Levač
|
evo Lazin text
Citat:„POLITIKA” U LIBIJI
Moskva u Libiji igra na dva razboja
Vlada u Tripoliju pristaje na mnoge uslove pobunjenika, samo se ne prihvata da pukovnik Gadafi mora da ode iz Libije
Od našeg specijalnog izveštača
Tripoli – Na vrelom pustinjskom vetru leprša zelena državna zastava Libije. Granični prelaz Ras Džedir između Tunisa i Libije, nesnosna vrućina i velika gužva. U hladu je plus 45 stepeni, kolone automobila i kamiona, svi trube i pokušavaju da uđu preko reda.
Za razliku od pre dva meseca, sada su svi libijski carinici i policajci u novim uniformama, vrlo profesionalno obavljaju svoj posao. Ulazim peške u Libiju i čekam da me pripadnik tajne policije „nanjuši”. Jer, on je zadužen i on, zapravo, obavlja sve za novinare koji stižu u Libiju.
Dakle, samo što sam prošao pored stražarske kućice, jedan nepoznat čovek u civilu mi je mahnuo. Prilazi mi i jedino po čemu slutim da je upravo on iz tajne policije jeste mali voki-toki koji diskretno drži u ruci. Bez reči uzima moj pasoš i nekuda odlazi. Kako je samo divan osećaj kada ostanete u pesku na vrelom suncu i bez pasoša u zemlji koja je u ratu, a pasoš vam je odneo nepoznat čovek u civilu. Koji vam pri tome nije pokazao nikakvu službenu legitimaciju.
Čekanje se oteglo puna tri sata, sve dok iz Tripolija nije stigao minibus sa novinarima koji napuštaju Libiju. Inače, na graničnom prelazu Ras Džedir skoro da je isti broj ljudi koji napuštaju Libiju i onih koji se vraćaju u nju. Primetan je i veći broj porodica koje se sa malom decom vraćaju u Libiju. Mnogo je kamiona sa belim vrećama sa brašnom, kult brašna, odnosno hleba, karakterističan je za arapski svet. Iznenadili su me kamioni sa biciklima, Libija sada masovno uvozi bicikle, nestašica goriva pretvorila je Tripoli u pravi Amsterdam.
Nedavni protest podrške libijskom vođi Muamaeru el Gadafiju u centru Tripolija
(Foto Rojters)
Put od granice sa Tunisom do Tripolija delimično je presvučen novim asfaltom, sa strane je mnogo cveća koje se zaliva. Prolazimo Sabratu i Zaviju, gradove za koje pobunjenici kažu da su bili poprište velikih borbi. Ne vidim tragove tih borbi, naprotiv ti gradovi deluju vrlo uređeno i mirno, sa mnogo ljudi koji šetaju.
U minibusu je pored mene i nekoliko zapadnih novinara, kao i dopisnik kineske državne agencije. Zapadni novinari se u Tripoliju smenjuju na svakih 10 dana, redovna smena. Smatraju da je to u ovim uslovima izveštavanja normalno trajanje jednog „mandata”. I pored Interneta, tu su ugledna imena svetskog novinarstva.
Tripoli u smiraj dana deluje sasvim ležerno, tek kilometri automobila u redovima za benzin. Ljudi ostavljaju automobile po tri, četiri dana u redu da bi napunili rezervoar benzinom. I pored rata i nestašice, gorivo je u Libiji pojeftinilo, tako da sada 100 litara benzina košta pet evra.
Uprkos tome što je Libija bila, pre ovog rata, jedan od najvećih svetskih izvoznika nafte, ona sada uvozi benzin, jer su kapaciteti za preradu nafte vrlo skromni. Rade samo rafinerije u Zaviji i Bregi. Izvoz nafte je praktično stao, jer su skoro sve naftne pumpne stanice, među kojima i ona pod imenom „124”, uništene. Nema transporta nafte bez tih pumpnih stanica.
Na početku rata pobunjenici su u deset tankova kraj Bengazija i Tobruka zarobili 8.000.000 barela nafte, sledećih 40 dana pumpali su po 130.000 barela nafte dnevno, što znači da su prodali više od 13.000.000 barela. Ako su barel nafte prodali po najmanje 70 dolara, onda je zarada bila oko 160.000.000 dolara.
Vođe pobunjenika u Bengaziju tvrde da su od prodaje nafte dobili samo 100 miliona dolara, pa se sada mnogi pitaju gde je isparilo 60 miliona dolara. Nesloga među pobunjenicima ima, dakle, vrlo opipljivu i dolarsku dimenziju. Neke vođe pobunjenike direktno se optužuju za krađu para od nafte. Inače, u Bengazi je prekjuče sleteo ruski avion sa humanitarnom pomoći, a juče je sleteo još jedan avion sa isto takvom pomoći, ali u Tripoli. Moskva igra na dva razboja.
Na vojnom planu situacija je u odnosu na onu od pre dva meseca skoro ista. Gadafi ne može da povrati teritoriju koju je izgubio, pobunjenici i pored velike podrške od NATO-a ne napreduju onako kako to javnosti saopštavaju. Uostalom, ko će da ratuje na plus 45 stepeni u hladu, a uskoro će i ramazan.
Gadafi je svoje snage apsolutno prilagodio uslovima potpune dominacije NATO-a u vazdušnom prostoru, upotrebi bespilotnih letelica i satelitskog izviđanja. Nema većih pokreta trupa, sve je kamuflirano, vojsku ne možete nigde da vidite.
Pretprošle noći borbeni avioni NATO-a samo su nadletali Tripoli, nisam čuo niti jednu eksploziju, ali juče ujutru su mi lekari iz Rehabilitacionog centra Zanzur rekli da je iz vazduha bačen neki reagens bele boje, koji je izazivao štipanje u nosu i koji se nahvatao na automobilima poput snega, pa se brisačima morao očistiti.
Kada sam ih upitao jesu li to dali na hemijsku analizu, kažu da nisu jer to niko nije naredio. Bez naređenja ovde se ništa ne radi. U tom rehabilitacionom centru ima 1.700 zaposlenih, radi samo njih 150, svi ostali primaju redovne plate, a ništa ne rade.
Na političkom planu vlada u Tripoliju pristaje sada praktično na mnoge uslove pobunjenika, koje je i sama ranije predlagala. Naime, Gadafijev sin Saif al Islam stalno ponavlja i predlaže i referendum, novi ustav (trenutno ne postoji nikakav ustav) i izbore pod međunarodnom kontrolom, samo se ne prihvata da pukovnik Gadafi mora da ode iz Libije.
Tajni pregovori istovremeno teku u više gradova Evrope, neki ovde u Tripoliju tvrde da je sve već dogovoreno i da se sada samo radi na tehničkim detaljima. Ramazan je blizu, a niko nema izgleda za neku spektakularnu vojnu pobedu.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 08.07.2011
|
