offline
- MarKhan
- Legendarni građanin
- Pridružio: 10 Feb 2010
- Poruke: 3861
|
Lazanja je bio u Ras Lanufu.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Let-do-Gadafijevog-rodnog-grada.lt.html
Citat:„Autobusom pod sankcijama“ stižemo do Ras Lanufa, gde pripadnici narodne milicije ljube pred tv kamerama slike Gadafija, urlaju protiv Francuske i Amerike, a poneko opali rafal iz „kalašnjikova“
Borba do kraja: Muamer Gadafi (Foto Beta)
Sirt, Ras Lanuf– Vladau Tripoliju čvrsto drži pozicije u strateški važnom gradu Ras Lanufu,a da zapravou tom mestu i nije bilo nekih jakih borbi,niti ima velikih
Šteta na objektima. To su činjenice u koje sam se lično uverio bez obzira na to šta javljaju tv stanice Al Džazira i Al Arabija. No, da bi se i zapadni novinari uverili u pravo
Stanjena terenu,Pres-centaru Tripoliju organizovao je specijalni put u Ras Lanuf. Svi zainteresovani nisu mogli da krenu s obzirom na broj mesta u avionu,tako da je napravljen izbor samo najznačajnijih svetskih medija: „Njujork tajms“, „Tajm“, „Mond“,„Štern“, nekoliko italijanskih medija, državna ruska televizija i, naravno,„Politika“.
„Kada smo mogli da pomognemo nove demokratske vlasti u Srbiji u jesen 2000. godine,kada je naš lider pukovnik Gadafi, preko ambasade u Beogradu, poslao novim vlastima
Milion dolara radi stabilizacije vaše demokratije, šta je onda jedno mesto u avionu za izveštača ’Politike’“, smešeći se, odagnao je sve moje brige Ibn Sajed iz Pres-centra.
Dakle,rano ujutro ukrcali smo se u „erbas-320“ libijske kompanije „Afrikija“. Na vratima aviona ljubazna stjuardesa, u biznis klasi zavalio se libijski vojniku uniformi s panciromi „kalašnjikovom“na kolenima.„Pomoćni“ stjuard s panciromu avionuna 8.000 metara visine.Posle sat vremena sleteli smo na mešoviti civilno-vojnia erodrom
u Sirtu.Libijski borbeni avioni sasvim mirnodopski raspoređeni oko piste, nemaju čak ni maskirne mreže.
Na aerodromu potpuno opuštena atmosfera, svuda slike pukovnika Gadafija, pa čak i na stepenicama koje se prinose avionu. Sirt je inače pukovnikov rodni grad. Pilot otvara prozorče na kokpitu i lepi Gadafijevu sliku. Zapadni novinari to odmah snimaju.
Ukrcali smo se u autobus i onda dugo čekanje da se formira konvoj s policijskom pratnjom. Posle jednog časa, krećemo ka Ras Lanufu. Sticajem okolnosti francuski novinari i novinarke u zadnjem su delu autobusa. Klima ne radi, a vozač je namerno pustio arapsku muziku „do daske“. Arlaukanje, vrućina, muzika do bola, a dva libijska vodiča igraju, skoro da plešu između sedišta. Francuske novinarke prvo kolutaju očima, zatim mirno protestuju, na kraju urlaju na vozača i vodiče. Da stvar ne bi došla do Sarkozija i komande NATO za vazdušne napade, vozač se smilovao, prigušio je muziku, a vodiči su prestali da plešu. U autobusu pod sankcijama.
Na putu od grada Sirta do Bin Džavada nigde libijske vojske, nema tragova borbi. Poneki spaljeni auto, dva izgorela pikapa s teškim mitraljezima. Na čekpointima policajci masovno dižu prste u znak pobede.
„Hej Politika, ovo je pobeda nad imperijalizmom“, smejući se dobacuje mi izveštač ruske televizije.
Zaustavljamo se u mestu koje se zove Bin Džavad. Prvi znakovi sukoba vidljivi su na desetak omanjih kuća. Oblik rupa na zidovima kuća ukazuje da su najverovatnije od tenkovskih granata, a ne od avionskih raketa ili bombi. Gomile cigala, betona, kartona i iskrivljenog lima. Stanovnici nam prilaze i objašnjavaju kako su pobunjenici ovde došli pre dvadesetak dana na tenkovima i prvo opljačkali gradić. Ne mogu da poverujem, ali izgleda da je tako i bilo. Onda su Gadafijeve snage, takođe s tenkovima, oterale pobunjenike na tenkovima. Verovatno bi to isto ispričali novinarima, samo bi krivci naravno bili oni drugi, da su pobunjenici još u tom gradu. Narod je uvek pragmatičan, treba preživeti.
Na ostacima jedne potpuno srušene kuće vijori se potpuno zelena, službena, zastava Libije. Prilazim da pogledam može li se ustanoviti čime je pogođena zgrada. Kad tamo, francuski tv snimatelj zauzeo skrivenu busiju, da ga vodiči ne vide, i snima ostatke srušene kuće tako da je zastava Libije u prvom planu na tim ruševinama – Tv spinovanje. Kako je Francuz snimao iz ležećeg položaja, skriven između krša od betona i cigli, kao da rukuje mitraljezom, a ne tv kamerom, snimim i ja njega.
„A novinar, kolega novinar...“, besno je dobacio uhvaćen na delu.
„Izvini, ja sam ovde samo turistički“, šta sam mogao drugo da mu kažem.
Od Bin Džavada do Ras Lanufa ima oko pedesetak kilometara, mimoišli smo se sa samo jednim specijalnim kamionom, vučnim vozom za prevoz tenkova. Kraj puta nekoliko protivavionskih topova „Zsu-23“. U Ras Lanufu sličan doček kao i u Bin Džavadu. Pripadnici narodne milicije, nekakvi dobrovoljci, ljube pred tv kamerama slike Gadafija, svi urlaju protiv Francuske i Amerike, poneko opali rafal u vazduh iz rumunskih „kalašnjikova“, francuske novinarke opet kolutaju očima i uzdišu. Opšte šenlučenje.
„Kako znate da su to rumunski ’kalašnjikovi’, da nisu vaši srpski“, pita me novinarka „Tajma“.
„Rumunski imaju ovaj karakterističan, malo primitivan rukohvat napred, naši su moderniji.“
„A onaj avion ’suhoj’ što je oborila demokratska opozicija, bilo je nekih spekulacija da je jedan od pilota bio Srbin“, nastavlja ona.
„Znate, srpski piloti ne znaju da lete na avionima ’Su-24’, jer nikada nismo ni u bivšoj Jugoslaviji imali takve bombardere s promenljivom geometrijom krila, to je složena tehnika. Osim toga, mislim da je tu vest prva pustila Al Džazira, spekulisalo se da je jedan od očevidaca rekao nešto kao da je oboreni pilot Sirijac, ili Srbin. Vama to Serb ili Sirijac možda zvuči isto, ali nije isto. Nego, da ja vas nešto pitam, otkuda demokratskoj opoziciji ’stinger’ rakete da obore Gadafijev ’Su-24’?“
Zaćutala je.
Dalje od Ras Lanufa tog dana nismo išli, zaustavili smo se pored petrohemijskog kompleksa nad kojim se vije ogroman oblak crnog dima. Ako to eksplodira biće to novi Bopal. Na povratku u Sirtu skromna večera u malom restoranu. Odmah se izgubila prepotencija velikih svetskih medija, trka ko će prvi da dobije tanjir pirinča s malo ovčetine. S kašikama i viljuškama i bez njih.
Noći su u pustinji, u ovo doba godine, vrlo su hladne. Vozač autobusa sada je pustio hlađenje. Francuskinje umorno ćute. Policijske kontrole na svakih 30 kilometara. Vojske nigde.
Ali zato u avionu, u biznis klasi, opet onaj isti vojnik s „kalašnjikovom“...
|
)
