offline
- Levčanin
- Elitni građanin
- Pridružio: 29 Dec 2010
- Poruke: 1708
- Gde živiš: Srbija, Levač
|
Možda je trentak da se podsetimo ko je Gadafi i šta je radio protekle 43 godine na čelu Libijske Džamahirije. Tekst objavljen u politici jako lepo i romantično napisano.
Citat:Arapski Če Gevara
(Dragan Stojanović)
Muamer Gadafi, čovek koji je najduže vladao u arapskom i afričkom svetu, je po svom neobuzdanom rečniku, pretencioznom oblačenju i devojkama iz njegove telesne garde, prvo poznat kao ekscentrik. Po evropskim prestonicama, željnim njegove nafte, razapinjao je šatore. U Beograd je dovodio kamile. Samo on je, tokom posete Italiji, avgusta 2010, mogao da stotine mladih žena pozove da pređu u islam.
Iza stereotipski izgrađenog imidža krije se veoma inteligentan i složen lik čoveka koji se na vlast ispeo sa samo 27 godina u beskrvnom obaranju kralja Idriza. Brzo je naučio regionalne lekcije kako bi se održao: uspostavio je gvozdenu kontrolu, onemogućavajući bilo kakvu opoziciju.
Arapski Če Gevera, veliki revolucionarni lider Trećeg sveta, globalni branitelj potlačenih, bivši finansijer palestinskih ekstremista i irskih terorista, pukovnik koji je bespogovorno upravljao beduinskom pustinjom iznad bogatih nalazišta nafte.
Rođen je 1942. godine, u obalskom gradu Sirt, u nomadskoj porodici. Neuspešno je u Bengaziju pokušao da studira geografiju, pa se pridružio vojsci.
Pošto je došao na vlast, počeo je da, bespogovorno, lansira politiku panarabizma i antiimperijalizma protkanu islamom. Obožavao je Gamala Abdela Nasera i njegov panarapski nacionalizam. Pokušavao je, ali bez uspeha, da se pridruži Ujedinjenoj Arapskoj Republici Egipta i Sirije. Propao mu je i pokušaj ujedinjenja sa Tunisom. Arapi su, to se vremenom nije mnogo promenilo, sa nipodaštavanjem, na Libiju gledali kao na beduinsku, plemensku tvorevinu bez korena.
Nesporno jedinstven u sopstvenim ambicijama, 1977. godine, lansirao je projekat „Velike Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije”, s tim što je ovo poslednje značilo „vladavinu masa”, koja će svoju političku moć ostvarivati preko „narodnih kongresa”. Poput Mao Cedunga, u vremenima kineske Kulturne revolucije, štampao je, na desetak jezika, milione primeraka „Zelene knjige”, koja je postala neka vrsta libijskog političkog Kurana.
Sebi je odredio titulu vođe bez zvanične funkcije, kojom će se kasnije braniti od optužbi Zapada. Svi su, međutim, jako dobro znali da je sva vlast u njegovim rukama. Zapad ga je knjižio kao diktatora. Ronald Regan ga je nazvao „ludim psom”, a Džordž V. Buš je Libiju ubacio u grupu „otpadničkih država”.
Sedamdesetih godina, javno je vešao studente koji su se usudili da po Tripoliju ili Bengaziju demonstriraju, zahtevajući demokratske slobode. Pobunjenici koji su ustali protiv njegove vlasti tvrde da je, 1996. godine, u zatvoru Abu Salim, brutalno masakrirao 1.200 osoba.
Gostio je radikalne Palestince, uključujući i one koji su se bavili terorizmom. Priključio se zdušno arapskom Frontu otpora kada su Egipat i Izrael, u Kemp Dejvidu, 1978. godine, potpisali prvi mirovni sporazum jedne arapske zemlje i jevrejske države. Kasnije, kada je mirovno pregovaranje sa Izraelom kod dela Arapa prestalo da bude jeres, Gadafi se okrenuo Africi i značajno je pomogao osnivanju Organizacije afričkog jedinstva.
Ambicije koje su ga u Pokretu nesvrstanih ponekada sukobljavale sa Titom, umešno je znao da proširi i na druge kontinente. Brat Gadafi, kako je voleo da ga zovu, svoj revolucionarni entuzijazam iskazivao je finansijskom podrškom pokretima, poput Irske revolucionarne armije ili naoružane grupe FARC u Kolumbiji.
Na Zapadu su ga zbog toga direktno povezivali sa terorizmom koji je narastao. Bio je optužen da je moćna libijska obaveštajna služba umešana u bombaški napad na noćni klub u Berlinu, 1986. godine, kada su ubijena dvojica američkih vojnika.
Regan se nije mnogo dvoumio. Aprila te godine, poslao je avione koji su se lako probili kroz Gadafijevu „liniju smrti”, iznad Mediterana, bombardovali Tripoli i Bengazi, pri čemu je poginulo 35 Libijaca, uključujući i vođinu usvojenu ćerku.
Pukovnik je čekao trenutak da se osveti. Bomba koja je iznad škotskog grada Lokerbija u vazduhu raznela „Panamov” avion i odnela 270 života, pripisana je Libiji, što će Gadafi mnogo kasnije priznati i isplatiti 2,7 milijarde dolara odštete ne samo za taj kobni let, već i za obaranje francuskog aviona iznad Nigera.
Bila je to, posle godina nepriznavanja zločina i sankcija koje su mu zavele UN, indulgencija, isplaćena 2003. godine. Otkupio se od izolacije. Pažljivo je osmatrao kako funkcioniše kopernikanski obrt na koji se odlučio.
Napuštajući problematični revolucionarni romantizam, koji je Libiju i uveo u diplomatsku osamu, uvažavajući realnosti posthladnoratovskog sveta, Gadafi je objavio da odustaje i od programa proizvodnje oružja za masovno uništavanje. Bio je brži od Sadama Huseina.
Zapad je brzo zaboravio da je svaka vrsta njegove opozicije, liberalna ili islamistička, pobegla u inostranstvo. Bušova administracija je, 2004. godine, formalno ukinula američki trgovinski embargo. Toni Bler je, kao prvi britanski premijer, posle Vinstona Čerčila, 1943. godine, posetio Tripoli i obećao britansku obuku libijskoj vojsci. Nemački kancelar Gerhard Šreder je, odmah pošto je EU ukinula dvanaestogodišnje sankcije i olabavila embargo na oružje, pohitao za Tripoli.
Dani novog Gadafijevog uspona. Gotovo preko noći je postao, ako ne novi prijatelj, ono neko sa kojim Zapad želi da pravi poslove. Biznismeni su, privučeni mirisom petroleja i grandioznih Gadafijevih investicionih zamisli, odmah pohrlili za Tripoli.
Septembra 2009. godine, prvi put je posetio SAD – da bi se pojavio pred generalnom skupštinom UN. Izlaganje je trebalo da traje 15 minuta, ali govorio je sat i po. Pritom je demonstrativno pocepao Povelju UN, optužujući Savet bezbednosti da je „terorističko telo”, poput Al Kaide, i zahtevao da bivše kolonijalne sile Africi isplate 7.700 milijardi dolara kao kompenzaciju.
Gadafi sebe vidi kao „supermena istorije”. Promenio je islamski lunarni kalendar i 2009. godine naredio da se Praznik žrtve – Eid al Adha – u Libiji slavi dan ranije nego u drugim muslimanskim zemljama.
Zadržao je prepoznatljiv individualistički stil. Srpskom predsedniku Borisu Tadiću razlagao je svoju staru tezu da muslimani i pravoslavci treba da se ujedine kako bi se suprotstavili katolicima i protestantima.
Svakog dana, koji počinje kasnije jer voli da radi noću, pije kamilje mleko i voli jako zaljućena tradicionalna libijska jela. Onda nađe vreme da dizajnira automobile: u Italiji je napravio tri prototipa, od kojih poslednji ima po jedan točak napred i pozadi, a dva u sredini.
Veoma je odan porodici, posebno drugoj supruzi Safii. Spreman je na sve da bi sačuvao decu. Kada je njegov sin Hanibal na kratko uhapšen u luksuznom hotelu u Ženevi, Švajcarcima je obustavio izvoz nafte.
Možda će ga samo porodica odgovoriti od najave koju je dao početkom pobune: da je spreman da pogine kao „mučenik”. Njegova ćerka Ajša i sin Saif al Islam, neretko su pominjali moguće političke dogovore. No, s kim god se dogovarao, šta god je dogovarao, ostao je nepredvidljiv. Zapad mu nikada nije verovao. Zato je, pod firmom Arapskog proleća, ne želeći da rizikuje sa budućim koncesijama za naftu u Libiji – čiji su ugovori isticali – za Gadafijevu Libiju, poslao NATO avione.
Boško Jakšić
objavljeno: 23.08.201
|
