|
Napisano: 25 Avg 2011 18:18
Region je do nedavno bio podeljen u dva tabora - nedosledno i oslabljeno umereno arapsko savezništvo i „osovina otpora“ koju čine Iran, Sirija, Hamas i Hezbolah, a čije je delovanje upereno protiv američkih i izraelskih planova za region. Vođena strategijom „nultih problema“ sa susedima, težnja Turske da dobije vodeću ulogu u politici Bliskog istoka približila ju je Siriji i Iranu.
Arapsko proleće razotkrilo je krhke stubove na kojima je izgrađena celokupna „osovina otpora“ i njime je dovedena do ivice propasti. Prvi koji želi da istupi iz njenih okvira jeste Hamas. Strahujući od posledica smrti svojih pokrovitelja u Damasku, Hamas se taktički povukao iz okvira „osovine“ i pustio da je Egipat vodi ka pomirenju s prozapadno oijentisanom Palestinskom upravom pod uslovima na koje nije pristajao za vreme mandata bivšeg egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka.
Turska je iskreno zainteresovana za soluciju postojanja dve države u izraelsko-palestinskom sporu i u regionalnom sistemu mira i bezbednosti, dok su Iran i Hezbolah čvrsto rešeni da osujete obe strane da bi Izrael uskratili za neku vrstu mira sa arapskim svetom kojim bi se na kraju izolovao Iran. Uprkos žestokom konfliktu sa Izraelom, Turska, za razliku od Irana, nije potpuni neprijatelj jevrejske države i ne bi odbacila kompromis sa Vladom Benjamina Netanjahua. Razgovori između tih strana zapravo su u toku, a njihov cilj je uspostavljanje normalnijih odnosa.
Turska i Iran takođe nemaju zajedničku viziju kada je reč o strateški osetljivom regionu Persijskog zaliva. Turska, koja je sporazumom iz 2008. sa Savetom za zalivsku saradnju postala strateški partner monarhija regiona, bila je nepokolebljiva za vreme bahreinske krize u upozoravanju Irana da prestane da se na destruktivan način meša u poslove regiona. Stabilnost i teritorijalni integritet država Persijskog zaliva predstavlja strateški prioritet Turske, ali očito ne i Irana.
Slično tome, kada je reč o Libanu, Turska sigurno ne deli bojazan sa Iranom u vezi s mogućim prekidom „linije života“ Hezbolaha u slučaju kolapsa sirijskog režima. A Iran i Sirija nikada nisu bili preterano zadovoljni težnjama premijera Redžepa Tajipa Erdogana da deluje kao posrednik u Libanu, koji smatraju svojim strateškim „dvorištem“. To objašnjava odbijanje Hezbolaha tursko-katarske inicijative da budu posrednici nakon pada libanske vlade Saada Haririja u januaru 2011.
Zbog svoje posvećenosti mirnim procesima demokratske tranzicije u arapskom svetu Turska se otuđila od svog sirijskog saveznika Bašara al Asada - u čijim su represivnim praksama i Iran i Hezbolah apsolutni saučesnici - a iz istog razloga Turska i Iran se još u većoj meri udaljavaju. Iran ulaže napore da obezbedi garanciju da će slobodni izbori otvoriti put ka uspostavljanju pravih islamskih režima u arapskom svetu, iako Turska pretpostavlja da na kraju treba da prevagne njen politički brend, odnosno sinteza islama i demokratije sa svetovnim vrednostima.
Taj razdor ne odražava samo ideološke razlike, već i neslaganje u vezi sa ciljem promene režima. Iran očekuje da će se novi režimi ujediniti pod njegovim pokroviteljstvom u uspostavljanju radikalne promene strateške jednačine regiona putem politike konfrontacije sa SAD i Izraelom, dok Turska očekuje da novi režimi slede konstruktivnu politiku mira i bezbednosti.
Nestabilnost i konfuzija u arapskom svetu služe agendi radikalne sile koja se svesrdno zalaže za promenu aktuelne situacije, kao što je to Iran. Postoji verovatnoća da će zbog nestabilnosti cene nafte i dalje biti visoke, od čega profitira iranska ekonomija. Štaviše, budući da je Zapad usredsređen na teške izazove koje predstavljaju arapske pobune, Iranu je lakše da odvrati pažnju svetske javnosti od svog nuklearnog programa i da izbegne režim međunarodnih sankcija čiji je cilj zauzdavanje njegovih napora da proizvede nuklearno oružje.
Za razliku od iranske, turskoj spoljnoj politici je potrebno stabilno okruženje da bi mogla da napreduje. Nestabilnost osujećuje njenu celokupnu viziju regiona; na taj način se definitivno osporava idealistička strategija „nultih problema“. Tako se izlaže riziku snažan prodor Turske na arapska tržišta. A budući da je problem Kurda aktuelan kao nikada do sada, Turci takoðe veoma dobro znaju da previranja u susednim zemljama mogu da se preliju na samu Tursku.
Turska je pravila grešku kada je pokušavala da zadobije veæi uticaj na Bliskom istoku preko saradnje sa revolucionarnim snagama regiona. Za Tursku je mnogo mudrije da zacrta zajednički cilj sa ovlašćenim snagama regiona.
Autor je biši šef izraelske diplomatije i sadašnji potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo. Napisao je knjigu „Ožiljci rata, rane mira: Izraelsko-arapska tragedija“
Dopuna: 25 Avg 2011 18:18
AcaNik ::јесу ли Турска и Иран имали неких сукоба скоро?
Za razliku od iranske, turskoj spoljnoj politici je potrebno stabilno okruženje da bi mogla da napreduje. Nestabilnost osujećuje njenu celokupnu viziju regiona; na taj način se definitivno osporava idealistička strategija „nultih problema“. Tako se izlaže riziku snažan prodor Turske na arapska tržišta. A budući da je problem Kurda aktuelan kao nikada do sada, Turci takoðe veoma dobro znaju da previranja u susednim zemljama mogu da se preliju na samu Tursku.
|
