offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
Traži se način kako da NE promene u DA
Predlog za "Izmenjeni Američki odgovor" objavio je ambasador Linkoln P. Blumfild, bio je službenik u Ministarstvu odbrane i Stejt departmentu u poslednjih pet republikanskih administracija. Predsednik je Stimson Centra u Vašingtonu
Citat:Neki će reći, i to ne neopravdano, da Obamina povučenost daje nadu u to da se neće uplitati u nove probleme. Drugi će opet reći da je situacija u Siriji toliko teška da Amerika posle toga ne može da stavi tačku na ubistva, razaranja i raseljavanja, pa čak ni da pomogne umerenijem i demokratskijem sirijskom vođstvu.
Birokratija američke državne bezbenosti je, više od poslednjih 70 godina, na razne načine odgovarala na najveće pretnje po nacionalne interese. Nečinjenje zbog veličine problema bila bi nova taktika u spoljnoj politici države koja je poznata po tome što promoviše prihvatljive lidere slobodnog sveta.
Citat:IZMENJENI AMERIČKI ODGOVOR
Sledeći sadržaj predstavlja drugačiji odgovor SAD na sirijski problem, koji definišu tri stavke. Prvo, neće biti američke vojne čizme na tlu ili pilota iznad sirijske teritorije. Drugo, mnogi, ako ne i svi elementi će odstupiti od načina rada koji nalaže Vašington. I, treće, od aktuelnih zvaničnika će se očekivati da odbace kao nerealne većinu aspekata, ako ne i sve, koji označavaju novu američku kampanju. Promena prikazana ovde je, dakle, koliko kulturna, toliko i organizaciona.
Kompletan članak
Citat:LINKOLN P. BLUMFILD: AMERIČKI PLAN ZA SIRIJU
Utisak da nemamo mogućnost da odgovorimo na sirijsku krizu je majka svih problema po SAD
U poslednjih par godina planeri iz Pentagona su uveli iz društvenih nauka termin „rđavog problema“ – da bezbednosni problemi koji se teorijski mogu pojaviti u budućnosti prkose rešenju. Danas je taj bezbednosni problem budućnosti došao i zove se Sirija. Koliko je važan eventualni rasplet ovog katastrofalnog građanskog rata? Očigledno je dovoljno bitno zato što su u rat umešani Iran, Saudijska Arabija, Rusija, Katar i šiitski borci iz Hezbolaha kao i sunitski vojni islamisti iz celog arapskog sveta.
Turska, Jordan i Liban suočavaju se sa humanitarnom krizom, budući da u proseku više od pet hiljada Sirijaca dnevno napusti zemlju. Iračka međuetnička neslaganja su izašla na površinu pošto se to dogodilo u susednoj Siriji. Francuska i Britanija čine ono što mogu u podneblju koje su nekad kontrolisali. Izrael sada mora da razmišlja o svom severnom susedu, gde bi mogli da ojačaju i Hezbolah i osvetoljubivo Muslimansko bratstvo, koje je pod uticajem sunita, da ne govorimo o džihadističkom pokretu Džabat al Nusra, koji traži operativnu bazu po celom arapskom svetu. Izrael je na raskršću posle decenija odbrane od konvencionalne i nuklearne opasnosti režima Hafeza Asada i njegovog sina Bašara.
Za SAD Sirija je dugo imala stratešku važnost. Tokom arapsko-izraelskog rata 1973. godine predsednik Nikson je pripravnost nuklearnih kapacaiteta podigao na treći stepen kako bi odvratio Sovjete od slanja pomoći Siriji. I Moskva je na kraju bila odvraćena. Za vreme rata u Libanu 1982, kad se Izrael upleo u borbe sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO), Sirija je bila tle odakle su iranski borci upućivani dalje u Beka dolinu da obučavaju i naoružavaju pripadnike Hezbolaha, koji su kasnije izveli smrtonosni bombaški napad kamionom na američke diplomate i marince. Poznat je Kisindžerov zaključak: „Nikad ne ratuj bez Egipta i nikad ne uspostavljaj primirje sa Sirijom“.
AMERIČKA AMBIVALENCIJA Obamina administracija, međutim, očigledno nije sigurna kakav bi sirijska kriza mogla da ima uticaj na buduće interese Amerike. Obamina vlada je imala kritički stav prema načinu na koji je Džordž V. Buš vodio ratove u Iraku i Avganistanu posle 11. septembra, i zato više ne pominje „Rat protiv terorizma“. Sad, kad je broj poginulih premašio više stotina hiljada i kad džihadisti hrle u Siriju, general Martin Dempsi, načelnik Generalštaba, upozorava da bi svaka vojna akcija van humanitarnih okvira, obezbeđivanja „nesmrtonosne“ podrške i bilo kakva organizacija odbrambenih struktura sa saveznicima zahtevala stotine scenarija, hiljade vojnika i milijarde dolara.
Portparoli Obamine administracije navode pomoć izbegličkim kampovima u Jordanu i Turskoj i slanje „nesmrtonosne“ pomoći opoziciji kao dokaze da su SAD ozbiljno uključene u rešavanje krize. Ali izvan vlasti u Vašingtonu postoji sasvim drugi utisak – očekuje se da Amerika mnogo više pomogne.
Pre dve godine, 18. avgusta 2011, Obama je rekao da je došlo vreme da se Asad povuče. Ipak, mnogi posmatrači veruju da se u međuvremenu Asadova pozicija samo učvrstila, a ne oslabila. Pre godinu dana, 20. avgusta 2012, Obama je rekao: „Crvena linija za nas je kad bismo primetili kretanje hemijskog oružja ili njgva primena. To bi potpuno promenilo moje viđenje situacije“. Ipak, nikakva promena nije usledila, čak ni kad je je zamenik direktora NSA Ben Rouds sa „velikom sigurnošću“ rekao da je primećeno da je „Asadov režim koristio hemijsko oružje, uključujući sarin, više puta prošle godine protiv opozicije“.
Roudsovo predočavanje situacije nateralo je Obamu da poželi da vojno pomogne opoziciji, ali se do danas nije desilo ništa. Jedan od vođa opozicije general-major Salim Idris nije odustao od američke vojne pomoći. Šef saudijske obaveštajne službe princ Bandar bin Sultan je navodno 31. jula predložio Vladimiru Putinu da Rusija odustane od Sirije, a da će u zamenu Saudijska Arabija od njih kupiti oružje u vrednosti od 15 milijardi dolara i ohrabriti širenje ruskog uticaja na Bliskom Istoku, budući da SAD „istupaju iz regiona“, prema rečima neimenovanog diplomatskog izvora.
Kako David Ignatijus piše, „vojna situacija u Siriji izmiče kontroli dok predsednik razmišlja“. Novozelandski naučnik i istoričar Vilijam Heris nariče „zbog toliko poginulih i destrukcije u Siriji, koju je naneo Asad“, što označava kao „zločin 21. veka“. Majkl Morel, ispred kojeg je funkcija zamenika šefa CIA a iza 33-godišinje iskustvo, tvrdi kako je sirijski problem pretnja br. 1 po američke bezbednosne interese u svetu, čak iznad Al Kaide i iranskog nuklearnog programa.
PRETEŠKO ZA VAŠINGTON? Neki će reći, i to ne neopravdano, da Obamina povučenost daje nadu u to da se neće uplitati u nove probleme. Drugi će opet reći da je situacija u Siriji toliko teška da Amerika posle toga ne može da stavi tačku na ubistva, razaranja i raseljavanja, pa čak ni da pomogne umerenijem i demokratskijem sirijskom vođstvu.
Birokratija američke državne bezbenosti je, više od poslednjih 70 godina, na razne načine odgovarala na najveće pretnje po nacionalne interese. Nečinjenje zbog veličine problema bila bi nova taktika u spoljnoj politici države koja je poznata po tome što promoviše prihvatljive lidere slobodnog sveta.
Sirija je zaista opak problem, a predsednik nema druge prioritete. Ali zvaničnici u Teheranu, Rijadu, Ankari, Amanu, Dohi i Moskvi odlučni su da utiču na ishod u Siriji samo da bi sprečili nešto nepredvidivo i najgore. U uverenju da nijedan ishod nije izvstan, da primena sile Asadovog režima protiv naroda ne prolazi nekažnjeno, a da američki neprijatelji Hezbolah i Iran budu oslabljeni, dok će Jordan, Turska i Izrael ojačati, ili obrnuto, SAD su svakako dužne da se ponašaju kao supersila u ovoj krizi.
Već dugi niz godina, doktrinarni dokumenti Pentagona, kao što je Pregled kvadrenijalne odbrane, Nacionalna odbrambena strategija, Vojna nacionalna strategija i drugi uticali su na aktivnosti i poteze države. Ipak, ovi koncepti postoje samo u kompjuterima. U današnjem uputstvu za rešavanje kriza nema mnogo toga za pročitati što se tiče simboličnog kažnjavanja i verbalnih pretnji, sa jedne, i vojnih intervencija, sa druge strane. Na razgovore o „celokupnim vladama“ koje je vodilo Ministarstvo odbrane nikad nije odgovoreno uspostavljanjem nevojnih struktura unutar drugih odeljenja i agencija koje su mogle da vrše uticaj u inostranstvu sa ili bez vojne sile. Čak je i general Dempsi, tumačeći svog stav oko Sirije, rekao: „Ne kažem da međunarodna zajednica ne čini ništa. Kažem da vam je potrebna strategija da izjednačite vojne opcije sa drugim instrumentima moći.“
Evo kako bi to moglo da se uradi.
IZMENJENI AMERIČKI ODGOVOR
Sledeći sadržaj predstavlja drugačiji odgovor SAD na sirijski problem, koji definišu tri stavke. Prvo, neće biti američke vojne čizme na tlu ili pilota iznad sirijske teritorije. Drugo, mnogi, ako ne i svi elementi će odstupiti od načina rada koji nalaže Vašington. I, treće, od aktuelnih zvaničnika će se očekivati da odbace kao nerealne većinu aspekata, ako ne i sve, koji označavaju novu američku kampanju. Promena prikazana ovde je, dakle, koliko kulturna, toliko i organizaciona.
STRATEGIJA Svi napori moraju biti objedinjeni. To počinje jednim šefom, koji bi došao iz Komiteta direktora (Principles Comitee), kojem bi on/ona odgovarao/la. Lanac komande nije kao što je to slučaj u Ministarstvu odbrane, ali bi ipak taj komandant skoro sigurno trebalo da bude civil sa određenim znanjem o Siriji. Morao bi da zna arapski jezik, da ima profesionalno znanje o vojnim i obaveštajnim operacijama i veliko iskustvo u diplomatiji i pregovaranju. Članovi radne grupe bili bi pažljivo odabrani i izvučeni iz drugih oraganizacija, poput Stejt Departmenta, CIA, Odbrambeno-obaveštajne agencija (DIA), Kabineta ministra odbrane, Komande za specijalne operacije (SOCOM), Centralne komande (CENTCOM). Sve njih bi plaćale njihove matične organizacije, ali bi odgovarali samo jednom čoveku.
Svi napori agencija, a poželjno bi bilo da te agencije sarađuju, su u službi jasnih političkih ciljeva:
1) Da se Asad i njegov krug ljudi uklone sa vlasti;
2) Da se razvije politički proces u cilju stabilizacije sukoba i da se zaštite interesi svih zajednica;
3) Da se izvrši politički pritisak na Hezbolah, Iran i sunitske ekstremiste i da se ospori njihov uticaj u postasadovskoj Siriji;
4) Da se održi konstantna pažnja na bezbednost Turske, Izraela, Jordana, Libana i Iraka;
5) Da se traži maksimalna saradnja, jedinstvo i mandat za SAD i istomišljene zemlje kako bi se postigli svi ovi ciljevi
MANDAT Imajući u vidu ruski i kineski otpor, neće biti saglasnosti Saveta bezbednosti UN za ovu akciju. Ali to ne bi trebalo da zaustavi Vašington i njegove saveznike u legitimizaciji njihove akcije. SAD bi trebalo da se izbore za mandat koji određuju uslovi i načela za prihvatljiv kraj jedne države, a zatim bi sledila Rezolucija o spremnosti. Radna grupa bi trebalo da pošalje tim diplomata u Jordan, gde bi se lobiralo među članicama Arapske lige za podršku akciji u Siriji. Pomoć bi takođe trebalo da se traži od NATO. Turska bi trebalo da bude ohrabrena da traži pomoć od NATO, a zemlje članice NATO bi tu pomoć trebalo da odobre.
VOJNE INICIJATIVE SAD bi trebalo da naoružaju organizovan sirijski otpor, koji će prihvatiti rizik da strani džihadisti neće naći mir u posleratnoj Siriji. Odluke poput ovih bi trebalo da definišu sledeće napore:
1) Kao što su u Iraku i Avganistanu uloženi napori za obuku i opremanje novih bezbednosnih snaga, oružja manjih kalibara bi trebalo dopremiti iz drugih zemalja, a ne iz SAD, ali ovaj put bi se primenjivale mere koje SAD primenjuju u skladu sa našim organizacijama koje se bave izvozom oružja: korišćenje tehnologije za obeležavanje i praćenje, obeležavanje svakog oružja mikrotačkastom tehnologijom. Svakom borcu bi trebalo reći da će dobiti nagradu ako posle rata vrati oružje, za šta bi dobio hranu, medeicinsku negu ili vizu.
2) SAD ne bi trebalo da obezbede rakete opoziciji i trebalo bi da odvrate druge zemlje od toga. Troškovi praćenja tog oružja kako ne bi palo u ruke nepoželjnim prevazišlo bi njegovu taktičku vrednost. Vojni eksperti bi trebalo da smisle novi način kako da se opozicija zaštiti od vazdušnih napada režima. Na bezbednim sirijskim teritorijama i u Jordanu bi trebalo da se obučavaju ljudi za korišćenje protivtenkovskih, avionskih, raketnih i minobacačkih sistema. Kako bi se smanjio rizik krađe oružja, ono se može pratiti i daljinski onesposobiti ako je potrebno;
3) Američke vojne i obaveštajne agencije bi trebalo da agresivno koriste bespilotne jedinice u kinetičkim misijama. Sirija je pravo mesto za razvoj bespilotnih jedinica. Kao i u prethodnim dostignućima, kombinacija inovativnog inženjeringa i taktičnosti bi obeshrabrili sve skeptike;
4) I dalje će postojati potreba za preciznim napadima na režimske mete. Ministarstvo odbrane bi trebalo da razvije koncepte za brzo delovanje kako bi se podržali napori „koalicije“. Ciljevi bi mogli da obuhvate i puteve, skladišta oružja, avione na tlu, ali i infrastrukturu koja je od važnosti Alavitima u severozapadnoj Siriji. Uspešna upotreba precizne vojne moći će umanjiti razaranje sirijske infrastrukture, potrebne za ubrzani oporavak. I to je daleko bolje od bilo kog šoka koji bi se stvorio unutar režima i alavitske zajednice. Iranske čvorove za snabdevanje i kretanja Hezbolaha unutar Sirije bi trebalo odobriti za napade.
OBAVEŠTAJNE INICIJATIVE Nesumnjivo je da obaveštajne organizacije imaju neke svoje akcije koje su u toku:
1) Prioriteti skupljanja podataka:
– Identitet vrhovnih bezbednosnih, političkih i ekonomskih zvaničnika Asadovog režima;
– Lokacije bitnih baza, infrastrukture i operacija Sirijske vojske;
– Lokacija iranskih boraca i vazdušnih čvorova za snabdevanje;
– Lokacija boraca Hezbolaha i njihovog oružja;
– Identitet ključnih osoba u okviru Al Nusra fronta i drugih ekstremnih elemenata;
– Aktivnost Asadovog režima, iranskog vođstva, Hezbolaha i Al nusra fronta u medijima;
2) Specijalna bezbednosna frekvencija za saradnju između Sirijaca, Jordanaca, Libanaca itd. Radna grupa treba da usmeri odabrane Sirijce na njihove ciljeve i ne sme im odavati više informacija nego što bi trebali da znaju. Postoji rizik od curenja informacija, i to je neprihvatljiv rizik. Da bi se tako nešto izbeglo, mogući su višemesečni zastoji u papirologiji, koji bi omli istražitelje radne grupe. S obzirom na nedostatak stručnosti američke vlade u pogledu situacije na terenu, ovaj program bi doneo spoj političke podrške, konekcije na lokalnom nivou i izvora informacija.
CIVILNE POLUGE REŽIMA Kao što je i slučaj sa vojnim segmentima, svi jure ka političkom kraju ovog konflikta.
1) Treba pripremiti tužbe za ratne zločine odmah. Kao što su američke snage cirkulisale u Iraku, tražeći ključne osobe u vrhu vlade, SAD i njihovi partneri bi trebalo da sastave listu ključnih sirijskih režimskih zvaničnika, koji bi imali etiketu „meta“, „svedok“, „subjekat“ s obzirom na to kakvu su ulogu imali u ubijanju stanovništva i upotrebi hemijskog oružja. To bi trebalo da posluži kao teranje vojnih i civilnih segmenata od Asada. Ljudi koji bi napustili režim i pomogli opoziciji sačuvali bi se od optužbe za zločine protiv čovečnosti. I ovaj izvršni mehanizam bi bio bolji od vojne akcije, bez obzira što je to kršenje međunarodnih normi. To bi pomoglo Obami da uspostavi crvenu liniju što se tiče hemijskog oružja;
2) Koordinisana vizna politika je potencijalno oružje koje će diplomate nerado razmotriti zato što će ih učiniti nepopularnim u zemljama u kojima služe. Mnoge elite zemalja koje su neprijateljski nastrojene prema SAD imaju imovinu ili decu koja studiraju u SAD ili Evropi. Tako postoji način da se uticajne porodice poput Asadovih osećaju izolovano i ranjivo, i to bi bio pritisak na režim da pronađe izlaz iz svega;
3) Rezervisana pomoć koju su obezbedili Kongres i parlamenti savezničkih zemalja. Kad je Amerika nesigurna, ali se nada u uspeh koji želi da postigne u inostranstvu, Kongres obično čeka na ishod, pa tek onda glasa za odobravanje pomoći. Kad strani faktori traže našu pomoć, odgovor najčešće može biti ne, ali, i ako se odgovori potvrdno, najčešće se čeka godinu dana kako bi svi odobrili taj projekat;
4) Velika i dobro plaćena informacija, ni javna diplomatija ni strateško komuniciranje. Takva medijska operacija bi zahtevala i prisutnost na TV-u, radiju, internetu. Sprovođenje takvih akcija bi plaćali saveznici iz arapskih zemallja. Na današnjem Bliskom Istoku je velika obaveza što su SAD sposobne da dominiraju u vazdušnom prostoru i zauzmu bilo koju teritoriju vojnom silom, a opet lokalni mediji su nepokoreni i vrlo antidemokratski nastrojeni. Kao što su diktatori Hosni Mubarak i Ben Ali naučili, mediji imaju uticaj na popularizaciju stavova, i mogu biti moćan motor u pokretanju političkih promena. Radna grupa bi trebala dobije sve informacije tako što bi imala pristup medijima koji su aktivni na sirijskom tlu.
Jedan američki vojni komandant je rekao da je „iznošenje istine u svrsi nečeg drugog“, i to je prihvatljivo, ali bi se dodalo još par ključnih stavki:
– Iznošenje zlodela Bašara al Asada protiv njegovog naroda i zemlje;
– Da Hezbolah, budući da ne može da se bori protiv Izraela (za šta je zaslužna rezolucija UN 425), žrtvuje mlade libanske šiite u službi iranskih hegemonističkih ambicija;
– Da Iran troši šest milijardi dolara kako bi održao sekularnu vladu u Siriji, dok iranski narod pati u svojoj zemlji;
– Da SAD i koalicija žele da zemlju predaju sirijskom narodu i da je zaštita od daljih međuetničkih sukoba.
Poseban medijski paket bi mogao da pokaže slanje ruskog sofistikovanog naoružanja Asadovom režimu, što Rusima donosi velike prihode, i moglo bi da pokaže šokantno razaranje civilnih zajednica koje stvara to isto oružje. Viši ruski zvaničnici bi trebali da se suoče sa naprednom i dobro finansiranom medijskom kampanjom koja prožima svet sunitskih Arapa.
Taktičke linije Radne grupe i njenih saveznika:
1) Stvaranje odmetnutih ljudi, koji bi bili nagrađivani za prelazak u opozicioni tabor ili odavanje važnih informacija;
2) Ponuda Asadovoj porodici i bliskim saradnicima da bezbedno napuste Siriju, što bi bio potencijalno jak signal i imao bi svoj rok (30-45 dana), što bi uključilo međunarodnu zajednicu da dozvoli ovim pojedincima da, uz finansijska sredstva, odu u zemlju u koju žele i da se nikad više ne upliću u poslove vezane za Siriju. Ovo je vrsta političke inicijative koja bi psihološki bila podržana ako bi se izvodili precizni napadi u i oko centara alavitskih struktura;
3 Završna faza planiranja: saradnja sa sirijskim otporom kako bi se planirala rekonstrukcija i politička tranzicija koja bi dovelo do multietničkog, desno orijentisanog sistema i transparentne uprave i ispravne nacionalne strukture (komunikacije, energetika, civilna avijacija) koju su dugo držali Asadovi ljudi.
AKO SE NE ODGOVORI NA POZIV ZA AKCIJU Da li američki lideri više nisu u stanju da vrše uticaj u svetu kao nekad? Uspon fašizma i rat u Evropi i Pacifiku 1940-tih, praćen sukobom na Korejskom poluostrvu i uzdignućem hegemone nuklearne supersile nije odvratilo američke vođe od preuzimanja vanrednih mera (i vojnih i nevojnih). Stvarali su međunarodne organizacije i nove političke smernice kako im se prohtelo i bavili su se ogromnim pretnjama po stabilnost sveta. Jedina konstanta je bila verovanje Vašingtona da nikad ne sumnja u svoje saveznike i da uvek budu oni ti koji će prednjačiti u rešavanju svih sporova.
Teško je danas zamisliti neki veći problem od sirijske krize. A ipak utisak da nemamo mogućnost da odgovorimo na tu krizu je majka svih problema po SAD.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
a Obama opusteno "pa prvo da vidimo sta ce reci istraga, pa onda UN pa ako UN da zeleno svetlo e onda mozemo pricati o akciji ali podsecam da ce to biti vrlo skupo i lose po nas imidz"
