Rat u Siriji, 2011-2015. godina

1332

Rat u Siriji, 2011-2015. godina

offline
  • Pridružio: 11 Feb 2010
  • Poruke: 20

Објављено: 8. септембар 2013.
Ко је шта послао код обале Сирије?

Дамаск — Источно Средоземље је практично “начичкано” ратним бродовима светских сила након што је Одбор америчког Конгреса одобрио напад на Сирију.

Осим САД и њених западних помагача, пред сиријску обалу своје бродове је послала и Русија.

Москва тврди да нема намеру да се оружано умеша у сукоб. Али свакако ће прикупљати обавештајне податке за себе, а вероватно и за режим Башара ал-Асада у Дамаску. РТ (Руссиа Тодаy) овако види однос поморских снага пред обалама Сирије:

САД

У зони акције налази се пет ‘потпуно спремних’ вишенаменских разарача класе Аркајг Бурк: УСС Рампејџ, УСС Махан, УСС Стаут, УСС Грејвли и УСС Бери. Сваки на себи носи више десетина крстарећих ракета томахавка, које су коришћене и у ваздушним интервенцијама у Либији 2011. године. Ракете томахавк користе се за прецизније гађање одабраних циљева, а домет им је око 1850 километара. Пројектили земља-ваздух штите ове бродове од напада.

РТ.цом наводи да би под водом могла бити и једна од четири америчке подморнице с крстарећим пројектилима (једна може носити до 154 ракете томахавки). Иначе, те подморнице могу носити и нуклеарни арсенал.

Од раније је познато да су Американци својој флоти придружили и амфибијски транспортни брод “УСС Сан Антонио“ с неколико хеликоптера. Иако САД одлучно тврди да не планира никакву копнену инвазију у Сирији, реч је о броду направљеном да изврши копнено искрцавање до 800 маринаца.

Релативно близу, у Црвеном мору налазе се и “суперносач” авиона Нимиц, крстарица Принстон, те разарачи Вилијам П. Лоренс, Стокдејл и Шуп. Севером Арапског мора плови носач авиона Хари С. Труман, заједно са морнарицом које га штити. Све заједно, то је скоро 20 пловила која се брзо могу ангажовати у рату у Сирији.

Русија

За сада једина сила у мору пред Сиријом која на обали има своју базу – Тартус. Додуше, према више извора, то већ годинама није класична војна база.

РТ спомиње, али не потврђује, информације о великом броју руских ратних бродова посланих у источни Медитеран. Међу њима су наводно, или ће бити до краја месеца: десантни бродови Николај Филиченков, Александар Шабалин, Адмирал Невелски и Пересвет, затим разарач Настојчивиј, корвета Штил, ракетна топовњача Ивановец, ракетна крстарица Москва те фрегате Сметљивиј и Неустрашимиј. Ту је и извиђачки брод Приазовје праћен десантним бродовима Минск и Новочеркаск.

Није објашњено што би толико бродова, посебно десантних, могло да ради у зони очекиваног рата. Поготово ако је веровати изјавама руског војног врха да не намерава да ратују “ни посредно ни непосредно“..

Француска

Фрегата Шевалије Пол, једна од најмодернијих којима ова држава располаже, намењена је противракетној обрани. Ту је и транспортни брод Диксмуд. Војни врх демантовао је да ће учествовати у војној акцији, али учествују у тренинзима и припремама операције. Буде ли Француска била део нападачких акција, то ће вероватно чинити ваздушне снаге.

Италија

Два италијанска ратна брода, фрегата и разарач торпеда, спремни су за испловљавање, али требало би да се упуте не ка Сирији, него према суседном Либану. Због страха од ширења сукоба и на ту државу, Италијани желе да заштите 1100 италијанских војника који се тамо налазе у склопу УН-ових снага.

Велика Британија

Претпоставља се да су у Средоземљу носач хеликоптера ХМС Илустријус, фрегате Вестминистер и Монтроз, амфибијски брод Булварк, нуклеарна подморница Тајерлес, те шест помоћних бродова Краљевске морнарице. Но засад тешко да ће смети да учествују у нападима које најављује САД јер је премијер Давид Камерон неочекивано изгубио подршку за војну интервенцију у парламенту.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 05 Jul 2012
  • Poruke: 1246

Bashar Al-Assad za Le Figaro: "Naivno i plitko je bilo vjerovati da će lako utjecati na mladog predsjednika koji je studirao na zapadu - ja pripadam sirijskom narodu i branit ću njegove interese i neovisnost"
************************************************


Francuski dnevni list Le Figaro je prije dva dana objavio ekskluzivni intervju Georga Malbrunota sa sirijskim predsjednikom Basharom Al-Assadom. Sirijski predsjednik je po tko zna koji put naglasio kako Sjedinjene Američke Države i Francuska, novi saveznik Washingtona nakon odluke britanskog parlamenta da oružane snage Ujedinjenog Kraljevstva ne sudjeluju u agresiji na Siriju, 'ne vide što čine i da su odlučili podržati teroriste i islamske ekstremiste koji su opasnost ne samo za regiju, nego i za cijeli svijet'.

Za političare u Washingtonu je izjavio kako im se ne može vjerovati i da 'jedan stav imaju ujutro, a već navečer razmišljaju sasvim oprečno od onoga što su govorili ranije', ali se čudi izjavi ministra unutarnjih poslova Francuske koji je izjavio 'da francuski parlament mora čekati odluku američkog Kongresa kako bi odlučio o onome što Francuska treba poduzeti'. Bashar Al-Assad se pita 'polaže li francuski parlament račun vladi u Parizu ili američkom Kongresu i gdje su nestale vrijednosti Francuske revolucije kojima se divi cijeli svijet'.

Budući da Francuska sirijskom narodu ne dozvoljava da se brani od terorista, a s druge strane ubija i protjeruje one za koje smatra da su prijetnja sigurnosti francuskom narodu i državi, sirijski predsjednik je pitao Georga Malbrunota: 'Ima li to i Francuska dvostruka mjerila kao SAD?'.

'Kako to da SAD ima pravo izvesti vojsku na ulice, kao što je bio slučaj u Los Angelesu devedesetih, Velika Britanija upotrebljava brutalnu represiju u razbijanju radničkih i studentskih prosvjeda, Francuska ubija teroriste u Maliju i sve zemlje u svijetu se smiju braniti, samo Sirija ne?', zapitao se sirijski predsjednik.

Oko mogućeg napada na Siriju je rekao 'kako je moguće odrediti početak napada i definirati prvih nekoliko sati, ali da u ovom trenutku nitko ne može reći kako će, ako do napada dođe, sve to završiti'.

Za Izrael je rekao kako nije jedina zemlja koja je umiješana u eskalaciju sukoba na Bliskom Istoku, nego da stvari treba promatrati u jednom širem kontekstu. Na pitanje hoće li Izrael biti meta napada u slučaju sirijskog odgovora, Bashar Al-Assad je izjavio 'kako nema namjeru u novinama govoriti o budućim planovima sirijske vojske'.

Na kraju je izjavio 'kako francuski narod ne smatra neprijateljskim, ali je politika francuske vlade, koja financira, naoružava i podržava teroriste, nesumnjivo neprijateljski raspoložena prema sirijskom narodu'.

Intervju sirijskog predsjednika Bashara Al-Assada za francuski dnevni list Le Figaro:

George Malbrunot / Le Figaro: Gospodine predsjedniče, imate li dokaze da vaša vojska nije koristila kemijsko oružje u napadu 21. kolovoza u predgrađu Damaska u kojem je poginulo preko 1000 ljudi, kao što vas optužuju Barack Obama i Francois Hollande?

Bashar Al-Assad: Prije svega, za takvu optužbu se moraju pružiti dokazi koji će potkrijepiti tu tvrdnju. Tražili smo od njih da predoče samo mali dio dokaza koje imaju i nisu bili u stanju to učiniti. Budući da se njihova vanjska politika treba prilagoditi interesima vlastitog naroda, mi smo ih pozvali da to učine radi svog javnog mnijenja i neka zbog toga potkrijepe te tvrdnje. Opet to nisu učinili. Drugo; gdje je logika da mi počinimo takav napad? Dvije i pol godine nakon izbijanja krize sa sigurnošću vam mogu reći da je situacija na terenu puno bolja nego što je bila prije godinu dana. Kako netko može pomisliti da vojska koja čini značajne napretke na terenu koristeći konvencionalno naoružanje odjednom počne koristiti oružje za masovno uništenje?

Ja ne potvrđujem, niti negiram, da posjedujemo takvo oružje i to nije tema rasprave. Međutim, vojska koja ima takvo oružje i odluči se koristiti njime, je li normalno pomisliti da će ga koristiti u područjima gdje su joj razmještene vlastite postrojbe? Gdje je tu logika? Osim toga, kako je moguće da u napadu kemijskim oružjem u gusto naseljenom predgrađu nije poginulo barem desetak tisuća ljudi?

Le Figaro: Jesu li vojnici sirijske vojske ozlijeđeni u napadu tim oružjem?

Bashar Al-Assad: Da. U području Baharia u predgrađu Damaska, a inspektori Ujedinjenih naroda su se sreli s njima u bolnici.

Le Figaro: Pojedinci tvrde kako vaša vojska ostavaruje napredak na terenu, ali drugi tvrde kako pobunjenici napreduju i da ste ih zbog toga htjeli uništiti?!

Bashar Al-Assad: Sporna područja su stambene četvrti. Uporaba kemijskog oružja u tim područjima bi uzrokovala smrt na desteke tisuća ljudi. Sve optužbe se temelje na neprovjerenim tvrdnjama koje su teroristi potkrijepili slikama i video-zapisima objavljenim na internetu.

Le Figaro: Amerikanci su izjavili da su presreli telefonski razgovor između državnih dužnosnika i časnika u vojsci koji daju zapovijed za korištenje tog oružja ?!

Bashar Al-Assad: Kada bi Amerikanci, Francuzi i Britanci imali i jednu trunku dokaza, oni bi to pokazali prvog dana. Ne želimo se upuštati u osporavanje glasina i sumnjivih navoda. Mi i dalje tvrdimo: ako imaju bilo što, neka to onda i pokažu.

Le Figaro: Je li moguće da je netko iz užeg kruga ili službenika u sirijskoj vojsci donio odluku bez vašeg znanja?

Bashar Al-Assad: Bez obzira da li mi posjedujemo ili ne takvo oružje, sve zemlje u svijetu imaju pravilo da je odluka oko njegovog korištenja centralizirana i to su povjerljive vojne informacije.

Le Figaro: Međutim, to je ono što je Jihad Makdissi naveo.

Bashar Al-Assad: Ne, Jihad je tada rekao da bi mi mogli posjedovati to oružje, ali ga ne i koristiti. Imamo li ga mi ili ne, to su unutarnja sirijska pitanja.

Le Figaro: Predsjednik Obama je odgodio je vojni udar na Siriju. Kako to objašnjavate?

Bashar Al-Assad: Neki su Obaminu odluku da povuče ili odgodi odluku o udaru na nekoliko dana ili tjedana, jer to vodi u rat sa Sirijom ,vidjeli kao znak slabosti, a drugi su pak to vidjeli kao odluku snažnog vođe moćne zemlje.

Iz moje perspektive, snaga je u vašoj sposobnosti da spriječite ratove, a ne da u njih ulazite. Snaga je i sposobnost znati se ustati i priznati svoje pogreške. Da je Obama jak državnik, on bi ustao i rekao kako nema dokaza da je sirijska vlada koristila kemijsko oružje. On bi ustao i rekao da je najbolji put ka napretku čekati rezultate istrage UN-a i raditi kroz Vijeće sigurnosti. Međutim, kako vidim, on je slab jer je podlegao pritisku manjih skupina u zemlji i prijeti vojnom akcijom. Kao što sam rekao: jaki lideri su oni koji su znali spriječiti ratove, a ne oni koji ih potpiruju.

Le Figaro: Što kažete o članovima Kongresa čiji će glasovi odlučiti hoće li ili neće biti vojne akcije?

Bashar Al-Assad: Prije nego što glasuju bi sebi trebali postaviti pitanje: 'Koji su prethodni ratovi koristili Americi ili čak Europi?'. Što je svijet postigao s ratom u Libiji i širenjem terorizma sa svim posljedicama? Što je svijet postigao ratom u Iraku i drugim mjestima? Što će svijet postići time što podržava terorizam u Siriji?

Članovima Kongresa je povjerena dužnost da štite interese zemlje onako kako najbolje znaju. Prije nego što budu glasali, oni moraju preispitati odluku u interesu vlastite zemlje. U interesu SAD-a nije da produži nestabilnost i ojača ekstremizam na Bliskom istoku. Americi nije u interesu da širi ratove u svijetu koje je započeo George W. Bush.

Kada bi razmišljali logično i u interesu svoje zemlje, znali bi da nema nikakve koristi od tih ratova. Međutim, mnogi od njih u političkom odlučivanju nisu savladali vještinu logike.

Le Figaro: Ako do njih dođe, kako ćete reagirati na napade?

Bashar Al-Assad: Ako razmišljamo o Bliskom Istoku kao buretu baruta koje je blizu požara koji dolazi sve bliže, onda postaje jasno kako problem nije u sirijskom odgovoru na napad, nego ono što će se dogoditi nakon prvog udara. Arhitekti ovog rata mogu definirati samo prvi napad. Drugim riječima, oni mogu odrediti što će učiniti, ali nakon toga je nemoguće predvidjeti što će uslijediti. Nakon što situacija eksplodira i svatko izgubi kontrolu, nitko ne može odrediti krajnji ishod. Međutim ono što je sigurno je širenje kaosa, ratova i ekstremizma u svim njegovim oblicima i to posvuda, ne samo unutar Sirije.

Le Figaro: Postoji li opasnost da se sve pretvori u regionalni sukob?

Bashar Al-Assad: Naravno. To je prvi i najveći rizik. Ovdje više nije riječ samo o Siriji, već o cijeloj regiji koja je povezana; društveno, politički i vojno. Rezultat toga je da je ovo izazov za regiju, a ne samo Siriju.

Le Figaro: Je li moguće da će Izrael biti jedan od vaših ciljeva ?

Bashar Al-Assad: Ne očekujete valjda da ću ovdje javno objaviti kako ćemo reagirati?! Nije realno da objavljujemo naše planove, ali kao što sam rekao, postoje mnogi igrači koji su uključeni u sve ovo i ograničiti razgovor na samo jednog od njih umanjuje značaj onoga što će uslijediti.

Le Figaro: Što kažete za Jordan? Poznato je da pobunjenici tamo prolaze kroz obuku?

Bashar Al-Assad: Naša politika je uvijek bila da našim problemima ne opterećujemo susjedne zemlje. Znamo za tisuće terorista koji su u Siriju ušli preko Jordana i Jordan je najavio kako neće služiti kao poligon za vojnu kampanju protiv Sirije. Međutim, ako u Siriji ne uspijemo u borbi protiv terorizma, možemo samo očekivati da će se sve ovo proširiti na druge zemlje. To znači da će u regiji doći do kaosa i širenja ekstremizma.

Le Figaro: Upozoravate li time Jordan i Tursku?

Bashar Al-Assad: Rekli smo im to ranije i priopćili izravno ili neizravno. Vjerujem da je Jordan, unatoč pritisku koji se vrši na tu zemlju, potpuno svjestan situacije i da na ovaj način samo podupire terorizam. Što se tiče Erdogana, mislim da on nema pojma o tome što radi. Naš prioritet je borba protiv terorizma u Siriji.

Le Figaro: Kako će vaši saveznici - Hezbollah i Iran - odgovoriti na napad? Ukoliko do napada dođe, računate li na njihovu podršku?

Bashar Al-Assad: Ne želim govoriti u njihovo ime. Njihovi stavovi su više nego jasni. Svi smo svjesni da je ovo regionalni problem i u toj situaciji je nemoguće odvojiti interese Sirije, Irana, Hezbollaha i ostalih zemalja koje nas podržavaju.

Danas, stabilnost u regiji ovisi o situaciji u Siriji i Rusija je toga u potpunosti svjesna. Rusija ne brani predsjednika, ni Siriju, nego brani stabilnost regije. Procjenjivati situaciju kroz prizmu sirijsko-iranskog saveza je naivno i pojednostavljeno. Riječ je o situaciji koja ima daleko veći značaj.

Le Figaro: Jesu li Rusi pokušali uvjeriti Amerikance da ne pokrenu napad?

Bashar Al-Assad: Ne vjerujem da bilo tko može vjerovati Amerikancima i ne vjerujem da postoji zemlja u svijetu koja može jamčiti što će Amerikanci poduzeti u nekoj zemlji u svijetu. Besmisleno je onda tražiti da ih se u nešto uvjerava. Amerikanci ujutro imaju jedan stav, a navečer sasvim suprotan. Sve dok SAD ne poštuje ili ne želi slušati UN, ne možemo biti sigurni ni u što.

Le Figaro: Kako se može zaustaviti rat? Kriza u Siriji traje više od dvije i pol godine i vi ste predložili Vladu nacionalnog jedinstva. Međunarodna zajednica je predložila "Ženevu II". Kako se može zaustaviti krvoproliće u Siriji?

Bashar Al-Assad: Rješenje na početku je bilo drugačije nego što je to danas. Od samog početka sam govorio kako se rješenje može postići kroz dijalog koji će dovesti do političkih promjena. Današnja situacija je drugačija. Mi se danas borimo protiv terorista. 80-90% pobunjenika je povezano s Al Qaedom i oni nisu zainteresirani za političke reforme ili reforme zakona. Jedini način rješenja tog problema je – poraziti ih. Tek onda možemo govoriti o političkim promjenama. Dakle, odgovor na vaše pitanje je da rješenje leži u zaustavljanju dolaska terorista u Siriji. Treba im presjeći financijsku, vojnu i svaku drugu podršku koju dobivaju.

Le Figaro: Tko ih podržava?

Bashar Al-Assad: Prvenstveno Saudijska Arabija, a slijede Turska i Jordan koji šalju strane plaćenike u Siriju, kao i Francuska, Amerika i Velika Britanija.

Le Figaro: Imate li dokaze da Francuska podržava teroriste?

Bashar Al-Assad: Očigledan je primjer francuski politički stav i provokativna uloga koju ima Francuska, jednako kao i Katar i druge zemlje.

Le Figaro: Gospodine predsjedniče, jeste li spremni pozvati oporbu da dođe u Siriju i jamčiti im sigurnost, a sve kako bi se do rješenja došlo mirnim putem?

Bashar Al-Assad: U siječnju ove godine smo pokrenuli inicijativu koja bi ih zadovoljila i kako bi se učinili pomaci u iznalaženju političkog rješenja. Međutim, tome su se usprotivili Katar, Francuska i još neke zemlje. To dakle nije sirijska oporba, jer slijedi zapovijedi svojih gospodara koji su im zabranili da sudjeluju u toj inicijativi. Ta je 'oporba' od samog početka proizvedena u inozemstvu i nema potporu domaćeg stanovništva. I pored svega toga, mi smo ih pozvali, ali se oni nisu odazvali.

Le Figaro: Navodno nisu došli zbog straha. Bojali su se da će biti zatočen kao Abdul Aziz Al-Khayer. Možete li im dati bilo kakve garancije?

Bashar Al-Assad: Mi smo jamčili sigurnost svakom članu oporbe koji u Siriju dođe radi dijaloga. Međutim, oni ili nisu željeli doći, ili možda nisu dobili dopuštenje za dolazak. Nijedan član oporbe nije ubijen, ni zarobljen. Prijatelji Abdula Aziza Al-Khayera su svi u Siriji, što možete provjeriti. Zašto bi mi zatočili jednog od njih, a na slobodi ostavili ostale? Gdje je logika u tome ?

Le Figaro: Kako objašnjavate stav Francuske prema vama? Nekada ste bili prijatelj sa Sarkozyjem i imali prijateljski odnos s Francuskom koju ste posjetili nekoliko puta. Kako objašnjavate ovaj zaokret?

Bashar Al-Assad: To nije bio prijateljski odnos. Bilo je jasno od samog početka da se Francuska, na zahtjev Amerikanaca, pokušavala uplitati u sirijsku politiku. Čak i pozitivni pomak prema Siriji 2008. se dogodio zbog katarskog utjecaja. Potom je došlo do zaokreta 2011. Francuska politika prema Siriji u potpunosti je u skladu s američkim i katarskim željama.

Le Figaro: Francuski parlamentarci će se sastati u srijedu. U Francuskoj se već vodi velika debata i mnogi vjeruju da je Hollande otišao predaleko. Koja je vaša poruka francuskim parlamentarcima prije glasanja o napadu na Siriju?

Bashar Al-Assad: Prije nekoliko dana je francuski ministar unutarnjih poslova izjavio je kako "francusko sudjelovanje ovisi o američkom Kongresu" i nije spominjao francuski parlament. Dopustite mi onda da vam postavim pitanje. Za koga radi francuska vlada? Polaže li ona račune francuskom parlamentu ili u američkom Kongresu? Od 2003. i invazije na Irak, kao i u svim slučajevima ranije, Francuska je izdala svoju neovisnost i postala dio američke vanjske politike. To vrijedi i za Chiraca nakon rata u Iraku, Sarkozyja, a danas za Hollandea.

Dakle,stvarno se pitam hoće li francuski parlament Francuskoj vratiti neovisnot i hoće li odluka biti francuska? Nadajmo se da će biti tako. Ako žele raditi u interesu Francuske, kako će predstavnici francuskog naroda stati na stranu ekstremizma i terorizma? Hoće li oni podržavati one koji su počinili napad 11. rujna u New Yorku, ili možda one koji su izveli bombaški napad na podzemnu željeznicu u Španjolskoj? Hoće li predstavnici francuskog naroda dati podršku onima koji su ubijali nevine ljude u Francuskoj?

Kako je to moguće da su protiv pojedinaca poput Mohammeda Meraha u Francuskoj, a podržavaju druge poput njega u Siriji? Kako se Francuzi bore protiv terorizma u Maliju i podržavaju ga u Siriji? Hoće li Francuska usvojiti američki model i dvostruke standarde? Kako će parlamentarci uvjeriti francusku javnost da je njihova zemlja sekularna, a u isto vrijeme podržavati ekstremizam i sektaštvo u ostalim dijelovima svijeta? Kako se mogu u Francuskoj zalagati za demokraciju, a zemlja koja je njihov najveći saveznik je Saudijska Arabija koja još živi u srednjem vijeku?

Moja poruka francuskim parlamentaracima je: vratite se na načelima Francuske revolucije na što je cijeli svijet ponosan: 'Sloboda – Pravda - Jednakost'.

Le Figaro: Naveli ste francuske nacionalne interese, a što će se dogoditi ako Francuska bude sudjelovala na bojnom polju u Siriji?

Bashar Al-Assad: Ja ne znam što su vaši interesi i sve će ovisiti o posljedicama rata. No, Francuska će svakako mnogo izgubiti. Riječ je o mržnji i preziru prema francuskoj politici i to će neizbježno utjecati na francuske interese u regiji. Osim toga, za razliku od prijašnjih vremena, važne zemlje u regiji su počele gledati dalje od Europe; prema Istoku i za novim savezništvima gdje između zemalja postoji međusobno poštovanje.

Le Figaro: Vi apelirate na racionalnost i razum?

Bashar Al-Assad: Za racionalnost i etiku.

Le Figaro: Planirate li se kandidirati na sljedećim predsjedničkim izborima?

Bashar Al-Assad: Kada za to dođe vrijeme to će ovisiti o volji sirijskog naroda. Ako budem osjetio da postoji jaka želja da se uključim, ja ću to učiniti i neću oklijevati, ali i obrnuto. Možda nemamo točne procjene u ovom trenutku, ali imamo jake pokazatelje. Kada se protiv vas bore teroristi iz više od 80 zemalja, a koje podržava zapad i neke arapske zemlje, da vas vaš narod ne prihvaća, ne bi mogli opstati. Sirija se uspjela oduprijeti dvije i pol godine i to je najveći pokazatelj jake podrške u narodu.

Le Figaro: Koliko ste se još spremni boriti?

Bashar Al-Assad: Imamo dvije mogućnosti - ili ćemo braniti našu zemlju od terorizma ili se predati. Povijest na ovim prostorima još nije upoznala predaju, a vidjela je mnoge ratove. Ovdje se nitko nije, niti će se ikada predati.

Le Figaro: Tko će se boriti i žrtvovati svoj život za Siriju?

Bashar Al-Assad: Kad je u pitanju patriotizam, svi ćemo stati u obranu naše zemlje, bilo da je riječ o građaninu ili predsjedniku. Ovdje se ne govori o pojedincu, nego o cijelom narodu.

Le Figaro: Hoćete li vi preuzeti odgovornost za greške koje su počinjene, uključujući i one od strane vojske i snaga sigurnosti? Hoćete li priznati da su neke greške ipak počinjene?

Bashar Al-Assad: Svako ljudsko biće koje radi čini greške. Onaj koji ne griješi - ili nije ljudsko biće, ili ništa ne radi. Ja sam ljudsko biće i ja radim. Međutim, kada želite procijeniti svoje pogreške morate uzeti u obzir događaje koji su se zbili prije i tek onda govoriti o učincima svojih odluka. Mi smo trenutno u samom srcu bitke, a kad se to završi, možemo procijeniti rezultate i utvrditi da li smo bili u pravu ili u krivu o pojedinim pitanjima.

Le Figaro: Jeste li sigurni u pobjedu u u ovoj borbi?

Bashar Al-Assad: Povijest našega kraja nas uči da kad se naši ljudi brane, neminovno pobjeđuju. Ovo nije rat protiv predsjednika ili vlade. Ovo je rat protiv cijele jedne zemlje i mi ćemo biti pobjednici.

Le Figaro: Vaša vojska je izgubila nadzor nad određenim područjima na sjeveru, istoku i jugu. Vjerujete li da možete vratiti ta područja?

Bashar Al-Assad: Problem nije u teritoriju koji je pod našom ili kontrolom militanata i nema područja u koje vojska nije ušla, ako je bila odlučila ući. Već sam rekao, da je najveći problem kontinuirani dolazak terorista preko granice i ono što čine na područjima na kojima su se ubacili.

Le Figaro: Moratinos, vaš bivši prijatelj, rekao mi je prije nekoliko dana da ne može shvatiti što je u glavi Bashara Al-Assada i kako je moguće da čini takvo nasilje u svojoj zemlji.

Bashar Al-Assad: Postoji analogija koja to može pojasniti. Francuska je dozvolila da se ubijaju teroristi koji prijete francuskim građanima? Kakav je bio odgovor Britanije u nemirima prošle godine? Zašto je vojska bila razmještena u Los Angelesu u devedesetima? Zašto je drugim zemljama dopušteno da se bore protiv terorizma, a Sirije ne? Zašto je Mohammedu Merahu zabranjeno da ostane živjeti u Francuskoj i da ubija civile, a teroristima u Siriji mora biti dopušteno da žive i ubijaju nevine ljude?

Le Figaro: Gospodine predsjedniče, kako je vaša svakodnevnica promijenila od početka krize? Neki sugeriraju da nakon dvije i pol godine Bashar Al-Assad vodi zemlju kao da je u miru.

Bashar Al-Assad: To je ono što sam rekao ranije. Zapad tvrdi da je protiv mene i sirijski narod. No, ako sam sam, kako sam mogao voditi ovu zemlju? Sve to nema nikakve logike. Ja mogu nastaviti voditi zemlju samo zbog javne podrške i snage sirijske države. Nažalost, na zapadu ne vidite ovu stvarnost objektivno.

Le Figaro: Ima francuskih novinara koji su zarobljeni u Siriji. Znate li išta o tome i drže li ih sirijske vlasti?

Bashar Al-Assad: Mislite li da ih držimo?

Le Figaro: Oni su zarobljeni u sjevernoj Siriji, no imate li podatke o njihovoj sudbini?

Bashar Al-Assad: Ako su taoci terorista, morati ćete pitati njih. Ako je bilo tko je uhićen od strane vlade zbog ilegalnog ulaska u zemlju, biti će mu suđeno i ići će u zatvor. Oni će se suočiti s optužbama prema sirijskom zakonu i to je poznato javnosti.

Le Figaro: Tražite li suradnju s Francuskom o sigurnosnim pitanjima? To je područje u kojem se dobro surađivalo u prošlosti.

Bashar Al-Assad: Svaka suradnja, bilo da je sigurnosna, vojna ili ekonomska zahtijeva politički konsenzus. Vi ne možete održavati suradnju o sigurnosnim pitanjima s jednom zemljom kada postoji sukob interesa.

Le Figaro: Kada je vaš otac preminuo posjetili ste Francusku i primio vas je predsjednik Chirac. Svi su u vama gledali mladog i obećavajućeg uspješnog predsjednika. Danas, nakon krize, ova se slika promijenila. Koliko ste se vi kao osoba promijenili?

Bashar Al-Assad: Ovo je zahtjevno pitanje. Da li je prirodno da se osoba promijeni? Mediji mogu manipulirati i stvoriti sliku o svakome, ali stvarnost ostaje ista. Ja pripadam sirijskom narodu i braniti ću njegove interese i neovisnost i neću podleći vanjskom pritisku. Surađivati ću s drugima u interesu moje zemlje. To je ono što nikada nisu uspjeli razumjeti. Oni su pretpostavili da će lako utjecati na mladog predsjednika i da sam zbog toga što sam studirao na zapadu izgubio izvornu kulturu. To je naivan i plitak stav. Ja se nisam promijenio. Oni su ti koji su me u samom početku željeli vidjeti u drugačijem svjetlu. Moraju prihvatiti sliku sirijskog predsjednika koji brani neovisnost svoje zemlje.

Bashar Al-Assad: Svi oni koji podržavaju teroriste, financijski ili vojno, su neprijatelji sirijskog naroda. Svatko tko olakšava ubijanje sirijskog vojnika ili radi protiv interesa Sirije i njenog naroda je neprijatelj Siriji. Ja ne mislim na francuski narod, jer vjerujem da francuska vlada radi protiv interesa i volje njezinih ljudi. Francuski narod nije naš neprijatelj, ali politika francuske vlade šteti sirijskom narodu.

Le Figaro: Je li francuska vlada neprijatelj Siriji?

Bashar Al-Assad: Politika francuske vlade je neprijateljska prema sirijskom narodu. U ovim okolnostima možemo reći kako je francuska vlada neprijateljski nastrojena raspoložena prema Siriji. To neprijateljstvo može završiti kada se francuska vlada odrekne svoje politike.

http://www.advance.hr/vijesti/bashar-al-assad-za-l.....eovisnost/



offline
  • Lokalni politikant
  • Pridružio: 24 Jan 2012
  • Poruke: 640
  • Gde živiš: Sever

SAD ce bombardovati Siriju tri dana:

http://www.specijalac.net/sad-ce-bombardirati-siriju-tri-dana/

offline
  • Pridružio: 18 Feb 2007
  • Poruke: 1088
  • Gde živiš: Republika Srpska,Banja Luka

Зна ли неко кад тачно засједају конгрес и сенат? Сутра им завршава одмор,али да ли сутра и засједају?

offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1286

Iskander M ::
Да ли мислиш да Руски брод тражи нечије одобрње да прође Босфор или Дарданели или неки други мореуз довољно је да почну звецкају оружијем за нуклаерно оружије и проћиће сваки.


Ne mislim nego znam da mora. To su turske teritorijalne vode.
Citat:In April 1982, the Convention was amended to allow Turkey to close the Straits at its discretion in peacetime as well as during wartime.[23]
http://en.wikipedia.org/wiki/Montreux_Convention
Što se nuklearnog naoružanja tiče, Turska je u NATOu, NATO ima i veći nuklearni arsenal od Rusije i još strateški mnogo bolje raspoređen (deo je i na teritoriji Turske), tako da Rusi nemaju prednost ni u tom vidu naoružanja kojom bi mogli da prisile Tursku da im popušta ako joj Ameri tj. NATO narede protivno.

NATO naravno ne zaoštrava odnose sa Rusijom preko onoga što im je neophodno, ali ako se osete dovoljno ugroženim da istupe krajnje oštro imaju mnogo povoljniju poziciju od Rusa.

offline
  • Pridružio: 01 Jan 2012
  • Poruke: 43
  • Gde živiš: ZG

Pada oko Damaska

index.hr/vijesti/clanak/pobunjenici-pov.....99231.aspx

offline
  • S2M  Male
  • Legendarni građanin
  • No pasarán – Sie kommen nicht durch
  • Pridružio: 21 Nov 2009
  • Poruke: 6531

Рат у Сирији је генерална проба САД за „сукоб цивилизација“ са нишаном на православљу

САД ће несумњиво, још дуго остати појединачно најјача светска сила - војна и економска, али то више неће бити глобална доминација. Можда чак ни глобално лидерство!
Осим ако САД у наредним деценијама не предузму акцију, која ће довести до сукоба широких размера. Заправо, ова акција се већ одвија, налазимо се на њеном почетку
За САД је од кључног значаја: усмерити радикалне исламисте против најближих суседа. Најпре против Русије, јер је то најсигурнији начин за промену глобалне геополитичке рачунице
Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију
Победа у рату је довољна да САД очувају глобалну доминацију, али су Империји потребне субимперијалне силе, јаки регионални играчи којима ће САД дозволити да остварују доминацију у појединим деловима света, а да то не квари њихове глобалне калкулације
И, ту се појављују, за будућност православног света, две врло важне земље: Турска и Саудијска Арабија. Рат у Сирији и координирани ангажман Анкаре и Ријада (уз асистенцију још неколико мањих исламских држава) вероватно представљају и генералну пробу за будући велики пројекат. Пројекат сукоба цивилизација
Постоји опасност да вехабизам и ислам у целини постану јефтино средство за остваривање геополитичких циљева САД. Зато је неопходно и наш приступ према свему мењати
Прича о „безалтернативности“ западних интеграција и неопходности чињења сталних уступака Западу могу нас на крају довести до „сукоба цивилизација“ (у овај кош се слободно може додати и некритичко наметање теза о корисности екуменског дијалога)

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, аутор књиге „Геополитика Србије“

ХАПШЕЊЕ вехабија недалеко од Аранђеловца поново је узбунило јавност.

Посебан прилог узбуњивању народних маса дали су медији. Глумац Никола Пејаковић је недавно писао: „Пустите вехабије на миру. Ако се људи моле Богу, раде земљу, живе по правилима своје вере и учења, немате права да их дирате“ (Глас Српске, 27.10.2012).

Треба ли да се балкански православци плаше вехабизма? Или, у циљу тражења јаснијег одговора, да поставимо свеобухватније питање: треба ли да се православни уопште плаше муслимана?

Да би се дошло до одговора, у анализу је неопходно укључити и још један незаобилазни фактор: Запад! Запад као „цивилизацијску“ целину и феномен, отуда и велико почетно „З“.

Архимандрит Тихон Шевкунов је пре пола деценије снимио, данас се већ може рећи култни филм: „Пропаст имеприје-византијска лекција“. Без икакве дилеме: на овај начин се свештенство РПЦ (или један његов део!) обратило држави! И упозорило одакле долази највећа претња.

Историјска паралела са Константинопољем је сасвим на месту. Византију нису срушили Турци! Њен пад је резултат вишедеценијског унутрашњег слабљења, узрокованог духовном ентропијом, коју убрзава процес „западњачења“ елите.

Последњи ексер у сандук византијске државности заковао је Мехмед II 1453. године, али је тај сандук направљен много раније: још 1204. године у Венецији! Покушај повратка на старе стазе славе после 1261. када је од крсташа ослобођен Цариград, био је немогућ, иако је неколико владара у наредних век и по постигло респектабилне резултате у подизању државе.

Византија је била изнутра економски и војно исрпљена, њено збуњено друштво није схватало шта се дешава, док су је споља српљиво геостратешки опкољавали са свих страна. Као извршиоци западног плана растурања Византије јавили су се-Турци!

Запад није ни морао ништа друго да ради, до да саботира покушаје одбране Константинопоља и успешно купује време обећавајући помоћ коју никада неће послати.

Отоманско царство постаће озбиљна претња западној цивилизацији тек касније, када је Сулејман Величанствени успео у дугом походу да стигне до зидина Беча. И остаће то тек неко време, око сто педесет година. После, поново одгурнута на Балкан, Отоманска империја биће користан савезник у заустављању руских продора ка Медитерану.

У делу по којем ће остати запамћен, Семјуел Хантингтон дели данашњи свет на девет цивилизација. Ипак, амерички теоретичар не посвећује свакој од цивилизација исту пажњу. Две трећине његовог рада концентрисано је на ислам и сукобе муслимана са осталим цивилизацијама.

Хантингтону су, наравно, били познати сви међумуслимански сукоби и нетрпељивости сунита, шиита и вехабита, услед којих се не може говорити о јединственом муслиманском наступу.

Семјуел Хантингтон

Да је ислам кључни интегративни фактор, до данас би већ била формирана јединствена арапска држава. Политичка пракса показује да су у процесу економских интеграција само арапске земље Персијског залива стигле тек до стварања Заливског савета за сарадњу (The Gulf Cooperation Council) , док је већина преосталих арапских држава остала мимо ове организације.

Чему онда Хантингтоново инсистирање на „крвавим (спољним) границама ислама“!?

За западне интересе, иако део интелектуалаца у западноевропским државама упозорава, ислам се још увек не схвата као значајна претња.

Уколико се посматрају само амерички интереси (не и остатак западне цивилизације), ислам уопште није претња! Ислам је за њих корисно средство, које се може употребити за обрачун са граничним цивилизацијама: православном и кинеском пре свега, а могуће их индуситичком и будистичком.

За интересе Запада, најважнији од набројаних сукоба јесте исламско-православни.

Не треба потценити ни све чешће гласине које се пуштају у форми научних радова и политичких прогноза, како је у блиској будућности могућ велики руско-кинески конфликт. Јер, Кини су потрени ресурси, енергенти и вода пре свега, а руске далекоисточне области су слабо насељене...

Ово би за Запад био двоструки добитак, јер би се у отворила три фронта између три различите цивилизације: православне, кинеске и исламске! Ипак, да се вратимо на сукоб православља и ислама!

Читав низ англосаксонских теоретичара понављао је Макиндерову дефиницију о Русији као „Срцу света“. У свакој геополитичкој анализи Русија је не само незаобилазна, већ и кључна! И због свог географског положаја и због природних богатстава (енергенти, рудна богатства, вода, обрадиве површине...).

Консолидација Русије на почетку XXI века значила је и слабљење западног утицаја (англо-саксонског) у источноевропској, средњоазијској и блискоисточној области. Такође, ово је донело и „свеж ваздух“ низу регионалних (и макрорегионалних) сила - Кини, Индији, Бразилу и Јужноафричкој Републици, које су за протеклих десет година успеле да се у доброј мери ослободе америчког политичког притиска и смање технолошки заостатак за најразвијенијим државама.

САД ће несумњиво, још дуго остати појединачно најјача светска сила - војна и економска, али то више неће бити глобална доминација. Можда чак ни глобално лидерство!

О томе је у последњим радовима нешто писао и Збигњев Бжежински. Осим... Осим ако САД у наредним деценијама не предузму акцију, која ће довести до сукоба широких размера.

Заправо, ова акција се већ одвија, налазимо се на њеном почетку.

Постоји ли данас неко спремнији за дуготрајан сукоб од радикалних исламских покрета?

Има већ цела деценија како легендарни Амин Малуф упозорава да „ширење осећаја очаја и понижења“ у муслиманском свету представља забрињавајући конфликтни потенцијал. Негде се тај негативни набој мора испразнити.

За САД је од кључног значаја: усмерити радикалне исламисте против најближих суседа. Најпре против Русије, јер је то најсигурнији начин за промену глобалне геополитичке рачунице.

Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију. Предност оваквог начина вођења рата јесте и у томе што војска САД уопште не би непосредно учествовала у борбама. Она би логистички и материјално помагала једну од страна! Остатак посла завршавале би нове „муслиманске субимперијалне силе“.

Победа у рату је довољна да САД очувају глобалну доминацију, али од „послератне политичке архитектуре“ зависи колико дуго ће на том месту опстати. Дакле, Империји су потребне субимперијалне силе, јаки регионални играчи којима ће САД дозволити да остварују доминацију у појединим деловима света, а да то не квари њихове глобалне калкулације.

И, ту се појављују, за будућност православног света, две врло важне земље: Турска и Саудијска Арабија. Рат у Сирији и координирани ангажман Анкаре и Ријада (уз асистенцију још неколико мањих исламских држава) вероватно представљају и генералну пробу за будући велики пројекат. Пројекат сукоба цивилизација.

Шта би сукоб цивилизација донео исламским, а шта православним земљама?

Што се исламских земаља тиче, две пројектоване субимепријалне силе рачунају да би нешто профитирале у случају успеха.

Турска би, у тим околностима, успоставила зону утицаја на Балкану, Кавказу, туркофоним срединама средњоазијског ареала и можда још нешто добила на источном Медитерану.

Заливска коалиција предвођена Саудијском Арабијом би проширила своје интересе на уштрб Ирана и вероватно добила прилику да ојача утицај на Магребу. Поред њих, радикални исламисти би добили прилику да „славе победу“ и говоре о повратку на „старе стазе славе“ мухамеданства. Ипак, у пракси би ствари изгледале сасвим другачије!

Са једне стране, да би се дошло до међуцивилзацијског сукоба, неопходно је да се прво заврши унутарцивилизацијски обрачун.

То се пре свега односи на избацивање из колосека шиитских земаља, гушење сваког облика курдског отпора и контролисање арапских држава које су током хладноратовског периода имале срдачне односе са СССР-ом. Чак би и покушај узбуњивања муслимана у Русији имао ограничен ефекат и довео до супротстављања великог броја степских муслимана идеји о сукобу цивилизација.

Ово би могао бити кошмар исламске цивилизације и улазак у унутрашњи сукоб из којег никада не би изашла.

Са друге стране, за очекивати је да би православни народи, дуж замишљене линије фронта - од јужног обода западноносибирског региона, преко каспијско-кавкаског подручја и црноморског басена до западног Балкана - пружили жесток отпор.

Оно што данас постоји у Сирији, могло би да се понови на многим местима.

Православним народима, демографски оскаћеним током последње две деценије, тако нешто би само досуло со на рану. Свака победа би била Пирова, а о катастрофи која би настала услед пораза не би требало трошити речи.

На крају, из сукоба цивилизација би обе стране -православна и мухамеданска - изашле као поражене. Биле би исцрпљење до крајњих граница, војно и економски девастиране.

Кратак временски период у којем би формални победник овог сукоба могао да ужива у плодовима добијеног рата не би могао да сакрије суштину: једини прави победник био би - Запад! Или још тачније - САД.

Оне би, поред осигуране контроле свих поморских трговачких путева, добиле прилику и да управљају сировинском базом и тако у потпуности уређују глобална тржишта енергената, метала, хране...

Тиме би идеја о стварању „Великог запада“ коначно била остварена.

Северном хемисфером би се управљало из једног центра, а југ би, као и у најбољим примерима колонијалног доба, служио као извор јефтине радне снаге и велико тржиште за робу другоразредног квалитета.

САД би продужиле глобалну доминацију, истина у форми нешто различитој од досадашње.

Тек сада, после сагледавања улоге Запада, могу се тражити одговори на постављена питања са почетка текста!

Муслимани, сами по себи нису претња православнима. И обрнуто.

Александар Дугин разматрајући „Мистерије Евроазије“ чак сматра и корисним за православље „духовно такмичење“ са верујућим муслиманима. За њега је то прилика за сакрално усавршавање, нова подвижништва и јачање вере.

У том контексту, ни вехабије нису сами по себи претња. Поменути Никола Пејаковић зато саветује властима: „Свако ко је боготражитељ, свако ко копа истину, мора да има простора да то ради, слободу да то чини...Ако припремају недјела и гомилају оружје - хапсите; ако смишљају неко зло, онда ће, као и сви који то раде и планирају, без обзира које су вјере и нације, одговарати пред људским и Божијим законима“.

Претња је да се постојећи антагонизми на појединим локацијама (Балкан и Кавказ пре свега) радикализују у циљу оставривања средњорочних интереса исламских субимперијалних сила и дугорочних интереса глобалне империје.

Претња је да вехабизам и ислам у целини постану јефтино средство за остваривање геополитичких циљева САД. Зато је неопходно и наш приступ према свему мењати.

Прича о „безалтернативности“ западних интеграција и неопходности чињења сталних уступака Западу могу нас на крају довести до „сукоба цивилизација“ (у овај кош се слободно може додати и некритичко наметање теза о корисности екуменског дијалога). Не нашом вољом, али ако се то деси, тада ће већ свеједно бити како смо се обрели ту где смо: у рату са комшијским муслиманским народима.
Уместо тога, решење се мора тражити у концепту „сарадње цивилизација“. А концепт православно-исламске сарадње се и не може развијати на другој страни, осим унутар евроазијског геополитичког концепта.

Евроазија као „месторазвој“ је простор вишевековног стрпљивог спајања једних са другима, што је на крају резултирало стварањем посебног етничко-религијског баланса и изградњом заједничког културно-вредносног обрасца.

Будућност не треба тражити постхришћанском Западу у обрасцу нововавилонског „melting pot-a“, већ у унапређењу постојећих међуетничких и међурелигијских односа, и усавршавању вредносног оквира. То су рецепти за, најпре умиривање постојећих нетрпељивости, а затим и постепену изградњу поверења, што је предуслов успостављања дугорочних квалитетених међусобних односа.

Вероватно ће сваки помен тога, како је православно-мухамедански дијалог у новом формату можда и приоритет за обе „цивилизације“ изазвати доста полемика.

Запад и даље бере плодове своје хладноратовске победе свуда међу православцима. Већина Руса би вероватно радије у дијалог о уређењу дугорочних односа са Француском, а не са Ираном; Срби више воле да се њихов главни град пореди са Бечом, а не са Анкаром; Бугари су у ЕУ и њихова прозападна елита би са подсмехом гледала на сваки покушај поновног окретања ка истоку и муслиманским народима. Али, зар све није било исто тако и у Византији. То је историјска лекција која се не сме заборавити.

И што је још важно: пројекат „сарадња цивилизација“ не сме по свом карактеру бити антизападни. Одговори се не могу тражити у искључивости. Запад је донео пуно тога доброг, САД су дале немерљив допринос развоју човечанства. Од Запада се може много тога научити, а неке ствари треба преузети. Међутим, истовремено треба и упозорити на могућу геополитичку катастрофу која може задесити православну цивилизацију услед постављања водећих западних земаља.

Леополд фон Ранке је писао како се „империја постаје на гробљу распалих нација“. У овом случају би се могло додати-распалих цивилизација.

Запад се не може помирити са губљењем позиције коју је суверено држао већ неколико векова, као што се у сличним ситуацијама, са истим изазовом није помогла помирити ниједна цивилизација.

Отуда и неопходност преиспитивања православних народа у односу на Запад и тражење сопственог пута мимо стазе коју други утабавају.

offline
  • djox  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 23 Nov 2010
  • Poruke: 99753

"Bild": Asad nije naredio napad hemijskim oružjem

Citat:Nemačke obaveštajni izvori tvrde da napad hemijskim oružjem u Damasku nije naredio sirijski predsednik Bašar al Asad, piše list "Bild am zontag".

Arrow http://www.blic.rs/Vesti/Svet/404105/Bild-Asad-nij.....im-oruzjem

offline
  • djox  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 23 Nov 2010
  • Poruke: 99753

Evakuacija Rusa iz Sirije

Citat:Ruski avion sleteo je danas u sirijsku luku Latakija da bi evakuisao svoje građane iz rastućeg sukoba, saopštila je ruska vlada.

Arrow http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&....._id=751329

offline
  • Pridružio: 29 Jun 2013
  • Poruke: 138
  • Gde živiš: Sarajevo, Jugoslavija

Daraa

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 708 korisnika na forumu :: 1 registrovan, 1 sakriven i 706 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Koridor