offline
- S2M
- Legendarni građanin
- No pasarán – Sie kommen nicht durch
- Pridružio: 21 Nov 2009
- Poruke: 6554
|
БОШКО ЈАКШИЋ
Кремљ заслужује аплауз
Криница-Здрој, Пољска – Професор Марко Ричери, генерални секретар Института за политичке, економске и социјалне студије из Рима, није једини који је наговестио прави дипломатски трилер и највећи међународни успех Русије у ери Владимира Путина.
„Русија преузима конкретну улогу док ми слушамо да Путин поново ствара СССР”, рекао је он на „Давосу истока”, економском форуму одржаном недавно у овој пољској бањи чији је један од панела био посвећен односима Русије и Запада.
Прошло је тек неколико дана, а Кремљ је искористио Сирију да би уверљиво показао да Русија не само да има своје интересе на Блиском истоку, већ и да уме да повуче конкретан потез од глобалног значаја.
Московско спонзорисање споразума по коме ће власт у Дамаску своје хемијско оружје ставити под међународну контролу, да би касније било уништено, закочило је архаичну вежбанку америчке унилатералне милитантности – војни удар на режим Башара ел Асада.
Да ли је ово резултат нових приоритета руске спољне политике које је Москва први пут после 1991. прихватила овог фебруара?
„Русија се успоставља као ауторитарна регионална сила, делом и као глобална сила”, процењује Алексеј Громико, доктор политичких наука и заменик директора Института за Европу Руске академије наука.
Слично ми каже и бивши италијански премијер Масимо д’Алема: „НАТО има не само војно, већ и идеолошко лице, па Русија очекивано наступа одлучно, дефинишући свој систем као независни центар моћи који почива и на ’мекој сили’”.
Дуг је био пут од увредљиве Волтерове опаске да „Русија није Европа” до формуле „меке силе” о избегавању новог рата на Блиском истоку који је донео масовне похвале Москви.
Амерички лидер могао би Путину да буде захвалан што је, барем за неко време, избегнута још једна америчка авантура – операција у коју је Обама улазио попут клатна, без претераног ентузијазма и готово без савезника у свету, на Капитол хилу и међу Американцима. Захвалнице, наравно, неће бити. Ривалство је прејако, сујете такође.
Док је Обамина администрација премеравала ширину и дубину противљења рату, ствар је кулминирала опаском државног секретара Џона Керија о „невероватно малој” могућности изласка из кризе тиме што би се Сирија одрекла арсенала хемијског оружја. Русија је зграбила прилику. Асад се одмах сложио.
Русија је ковертирала свој кредибилитет посредника. Можда се ствари ту и не заустављају. Израелски „Хаарец” наговештава да ће Дамаск Путину предложити поступни план који укључује убрзавање сиријских председничких избора предвиђених за 2014. Подразумева се да Асад не буде кандидат. „Мало је шампиона демократије у Сирији”, признаје и Путин у тексту објављеном у „Њујорк тајмсу”.
Москва је својим предлогом отворила нова врата Блиском истоку. Стварност је зближила Вашингтон и Москву – и једни и други желе политичко решење, спаја их аверзија према џихадистима у успону, схватају да ће што дуже траје конфликт регион постајати све нестабилнији.
Отворена су и нова врата побољшању америчко-руских односа који су на низбрдици. Узалуд је у првим данима Обамине администрације тадашња државна секретарка Хилари Клинтон у Москву носила симболичну кутију с црвеним дугметом – за „ресетовање” међусобних односа.
Две земље од тада постојано уклизавају у ривалство које неке подсећа на време Хладног рата. Тим опасније јер се Кина бави собом и својим реформама, док је Европска унија закупљена кризом и рецесијом.
Много међусобног неповерења је, попут неексплодираних бомби, заостало из рата. „Запад није испунио обећања дата Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток”, каже ми руски академик Михаил Носов, упозоравајући на антируску „фобију” нових демократија Источне и Централне Европе. „Запад треба да разуме простор Русије и сфере њеног утицаја.”
Колико су односи деликатни, па и неочекивано емотивни, потврђују и нека америчка реаговања на поменути Путинов текст у коме Американце позива на уздржаност на Блиском истоку и упозорава их на опасност осећаја „изузетности”.
Председник Представничког дома био је „увређен”. Један сенатор каже да му се „повраћало”, други је чланак оценио као „увреду интелигенције просечног Американца”.
Иако ми се пре чини да је „увреда интелигенције света” покушај уверавања САД да су исцрпљени сви мирни начини да се одговори на наводну одговорност Асадовог режима за напад хемијским оружјем код Дамаска, показало се, још једном, да велики не трпе критике.
Ко има право да држи лекцију било чему Маде ин УСА? Американци воле да верују да је онај ко не поступа као пријатељ, што значи да их следи, аутоматски непријатељ.
Све је пропраћено подсећањем да је ауторитарни Владимир Владимирович – коме су текст мајсторски написали користећи омиљену америчку реторику, логику и аргументацију – дао привремени азил америчком обавештајцу Едварду Сноудену, да протерује невладине организације, да „Пуси рајотс” трпа у затвор и забрањује геј права.
При том заборављају да је Обама изјавио да се Русија враћа „хладноратовском размишљању и менталитету”, да је Путина недавно описао као „ђачића у последњој клупи” и да је, због разлика око Сирије, демонстративно одбио да се с њим састане у четири ока уочи самита Г20 у Санкт Петербургу.
Последњи догађаји потврђују историју, а учитељица живота каже да Русија нити је стални пријатељ, ни стални непријатељ Америке.
Зар Москва није одабрала Америку, а не Британију која је контролисала Канаду, да јој прода Аљаску? Царистичка Русија је у 19. веку била велики савезник. А зар у време америчке револуције 1776. и у 19. веку Енглеска није била највећи непријатељ Америке с којом је једва избегла рат 1861?
Онако како су САД и Британија превазишли дубоко неповерење, и Вашингтон и Москва могу да покушају да опораве своје односе дубоко нарушене још од времена бољшевичке револуције 1917.
Сирија је, можда сам превелики идеалиста, једна таква прилика.
Могла би да буде амалгам новог покушаја „ресетовања”. Под условом да Путин не инсистира на тријумфализму миротворца, а да Обама, ојачан капиталом одлучности, одустане од ратоборности која му, ако ништа друго, не пристаје.
Залечити дугорочне последице Хладног рата значи одбијати да се мање разлике интерпретирају као драматичне. Признати да је дипломатска иницијатива Москве сјајан, рационалан и конструктиван потез није пораз Америке. Тако га тумаче само поборници рата.
Требало би да је у америчком интересу да ангажује што више земаља, оне моћне пре свега, у очувању светског мира. Тако би Америка престала да буде мета.
Уколико руски лидер уверљиво испослује да Дамаск своје хемијско оружје препусти уништавању уз контролу УН, онда би Американци требало да буду први који ће му захвалити и последњи који ће ламентирати зато што им је неко одузео моменат славе на који нико није претплаћен.
Путин у сваком случају заслужује аплауз. Барем онакав какав се чуо када је Обама добио Нобелову награду за мир.
Или ће се све завршити онако како каже кинеска пословица: Два човека спавају у истом кревету, али имају различите снове.
Бошко Јакшић
објављено: 15/09/2013
|
