offline
- S2M
- Legendarni građanin
- No pasarán – Sie kommen nicht durch
- Pridružio: 21 Nov 2009
- Poruke: 6594
|
Napisano: 17 Sep 2013 21:54
Evo za promjenu malo Srpski i ćirilica.
Јужним коридором желе да подрију Јужни ток
Нове геополитичке игре: гас из Азербејџана конкурише руском, док рат у Сирији блокира „исламски гасовод”, који угрожава интересе Турске и Катара
Вашингтон – Америчка „енергетска дипломатија” однела је важну победу тиме што је као пут за доставу гаса из Азербејџана одабран краћи Јужни коридор, уместо дужег „Набука”. Одабрана рута за гасовод ће од Турске ићи преко Грчке и Албаније и завршити на југу Италије (укупно око 900 километара), док би „Набуко” био дужи за око 400 километара и завршавао се у Аустрији.
Одлука о избору Јужног коридора саопштена је крајем јуна, а инвестициони план (помиње се свота од око четири милијарде долара) биће утаначен до краја године.
На округлом столу енергетских експерата који је уприличен прошле недеље у вашингтонском „Вилсон центру”, то је предочено као победа САД, јер „обезбеђује енергетску сигурност Европе”, тиме што кориснике гаса ставља у бољи положај, јер ће бити више снабдевача, што је и „амерички национални интерес”.
Увођење Азербејџана, уз чију обалу Каспијског мора је највеће налазиште гаса, Шах Дениз, на европско тржиште енергије, јесте „геополитичка одлука”, речено је уз истицање да је та одлука важна и због чињенице да удео гаса у глобалном енергетском коктелу расте, док истовремено значај нафте опада. А „диверсификација извора” је добра политика, упркос томе што су нови гасни пројекти, од налазишта до гасовода, „монументално скупи”: реч је о десетинама милијарди долара.
Наравно, неизбежно питање у том контексту јесте да ли Јужни коридор подрива Јужни ток, гасовод који, кроз Бугарску и Србију, овај енергент из Русије треба да достави, такође, потрошачима у ЕУ.
„Јужни ток је велика инвестиција која ће гас са постојећих изворишта достављати истим купцима као и онај који ће стизати Јужним коридором, али уз велико економско оптерећење”, сматра Амос Хокстин, заменик помоћника државног секретара за енергетску политику у Стејт департменту, учесник овог округлог стола.
„С великим интересовањем пратимо како ће Русија да реагује на Јужни коридор”, додао је он, уз напомену да Америка не жели да полемише о томе да ли је азербејџански гас замена за руски. „Русија је велики произвођач енергије, подједнако нафте и гаса, и наставиће то да буде, а ми остајемо потрошачи њених енергената. Ја зато не видим да је Јужни коридор нешто што истискује Русију.”
Али амерички дипломата на ово додаје да ће, на глобалном плану, „бити престројавања у томе одакле гас долази и где одлази”. И он и остали учесници округлог стола указали су на нову чињеницу: да је, прво, Америка, захваљујући „фрекингу”, новој технологији добијања природног гаса из шкриљаца, постала највећи светски произвођач (мада још није и велики извозник), а да се, поред Азербејџана, појављују и нови снабдевачи, као што је, на пример, Мозамбик.
„Азербејџан ће бити главни ослонац за снабдевање гасом Истока и Запада”, изнео је Грег Сандерс, виши директор за међународне послове „Бритиш петролеума” (БП), азербејџанског партнера на Шах Денизу, и акционар Јужног коридора. „Та земља је имала избор да своје енергенте извози у Кину или на Запад, у Европу. Донели су политичку одлуку да то буде Запад и резултат тога је Јужни коридор. Та земља ће имати првокласну инфраструктуру за производњу и достављање енергената западним тржиштима.”
„Јужни ток показује да су Руси спремни да уђу у неекономичне пројекте и биће занимљиво како ће реаговати на најновији развој и да ли ће мењати своју гасну стратегију, то јест да ли ће Јужни ток бити реализован или не”, оценио је Мајкл Ретнер, специјалиста за енергетску политику у Конгресној библиотеци, која спрема анализе за Конгрес САД.
Док су учесници округлог стола оценили да ће Русија највероватније морати да се окрене и тржишту Кине, америчка агенција „Стратфор”, чији су бизнис „обавештајне процене на основу јавно доступних извора”, објавила је анализу чија је теза да је „сиријски конфликт само игра сенки која одвлачи пажњу од главне бриге; глобалних позиција у енергији. „Снага Русије код куће и у иностранству увелико се ослања на њен енергетски сектор. Док САД настављају да повећавају извоз свог природног гаса, Русија сматра да њена глобална позиција постаје угрожена.”
Сиријски грађански рат, иако се објашњава сукобом владајућег клана муслиманских шиита и већинских сунита, такође је и сукоб енергетских интереса, тврди веб-сајт „Ворлд нет дејли”, који заступа гледишта америчких конзервативаца. Његов дописник из Јерусалима Арон Клајн износи неколико занимљивих чињеница у том погледу.
Сирија је 2011, непосредно уочи почетка сукоба, објавила да је открила перспективно гасно налазиште у близини града Хомса, где су после избијања рата вођени неки од најжешћих окршаја између снага режима и побуњеника. Али поред тога што би могла да буде произвођач, Сирија је изузетна стратешка локација за гасоводе који би водили до Европе.
Катар, који са Ираном има нека од највећих светских налазишта, предложио је да свој гас у Европу транспортује преко сиријске територије, али је председник Башар ел Асад то одбио, потписујући уместо тога уговор са Русијом и Ираном за такозвани исламски гасовод, који би подрио интересе и Катара као произвођача и Турске као сада главног „гасног моста” ка Европи. Тај гасовод је требало да буде комплетиран до 2016, али га је хаос грађанског рата скинуо са дневног реда.
Ова енергетска геополитичка партија се свакако наставља, а ако ништа друго, потврђује старо уверење да ништа није онако како изгледа на први поглед.
Милан Мишић
објављено: 17.09.2013.
Dopuna: 17 Sep 2013 22:04
A evo šta pišu cionisti o slučaju obaranja Mi-17 od strane Turske.
The Syrian helicopter flight over Turkey fabricated first Assad obstacle to chemical weapons handover DEBKAfile Special Report September 17, 2013, 12:12 PM (IDT)
Syrian Prime Minister Waal al-Khalqi knew what he was talking about when he said Monday, Sept. 16 that the Assad regime had plenty more assets up its sleeve for harming Israel and achieving strategic balance - even after surrendering its chemical weapons to international control. The Russian ships already on their way to Syria loaded with munitions for Bashar Assad’s army demonstrate the justice of his words.
Indeed the Syrian ruler would not have agreed to let go of his chemical arsenal without being certain of two major hindrances and two big rewards:
1. Syria’s chemical arsenal cannot be destroyed in its entirety - only a very small part thereof. Like most of the rhetoric surrounding the issue, the pledge the OPCW chairman Ahmet Uzumcu of Turkey gave the UN Secretary - that “the organization will move swiftly to eliminate Syria’s chemical weapon stockpile” – is more hot air than substance.
The Organization for the Prevention of Chemical Weapons – OPCW – is a small outfit which lacks the manpower and funds for this Herculean task; America alone is competent to perform it. It goes without saying that the Obama administration is not in the business of deploying thousands of US military personnel on the ground – even if Moscow and Damascus were amenable.
Washington might conceivably agree to train international personnel in the dismantling of chemical weapons. But that too would take a year or more. Special Syrian rebel units under US-Jordanian command have been taught how to handle chemical weapons in Jordan, but Assad is hardly likely to let them set foot in the country.
2. The second obstacle was concocted by the Assad regime Monday, by sending an M-17 transport helicopter usable as a gunship against ground targets into Turkish air space. The Turkish Air Force downed the intruder over the southern Malatya region after it failed to heed several warnings, although the helicopter could have been forced to land in Turkey or chased back across the border.
The Turks therefore fell into the trap laid at their feet by Assad. The incident sent border tensions into a violent tailspin, and provided Damascus and Moscow with the pretext for backing out of the chemical weapons deal under the oversight of an international organization, so long as OPCW was headed by a Turkish official, who is moreover, a close friend of Turkey's anti-Assad Foreign Minister Ahmet Davutoglu.
2. Before consenting to dismantling his poison gas arsenal, Assad obtained Moscow’s promise in advance, according to DEBKAfile’s intelligence sources, to send his army without delay large consignments of advanced weapons systems.
Those shipments are presented as compensating the Syrian government for the loss of its chemical option against the Syrian rebels. In fact, Assad comes out of the US-Russian deal not only fortified militarily, but holding a long-life guarantee. Part of his chemical stockpile will remain available to his armed forces and at the same time, they hit the jackpot for top-line items in the Russian armory.
3. This long-life guarantee was also cemented by the accord US Secretary of State John Kerry signed with Russian Foreign Minister Sergey Lavrov in Geneva Saturday, Sept. 14. The monitoring and destruction of his chemical stockpiles will certainly be protracted. As long as the process drags on, Assad is assured of staying in power, as the only party capable of bringing it to fruition, however slim that prospect is. Without him, the US-Russian accord is dead and buried.
The report published by the UN chemical experts Monday offered nothing new that was not unknown about his regime’s culpability of the Aug. 21, attack. It did not bother Assad one whit.
It is therefore hard to see the point of Israel Defense Minister Moshe Ya’alon’s remarks that the US-Russian deal for Syria “proved that a credible threat of force could bring about diplomatic solutions for disarming dangerous rogue regimes of weapons of mass destruction.”
The Geneva accord merely laid the ground for a Western PR campaign under the tutelage of John Kerry to demonstrate a false breakthrough for ending the barbaric Syrian war. However, on the ground, nothing has changed; the war continues with unparalleled savagery and the threats to its neighbors from Syria and the Lebanese Hizballah are still in force.
|
