offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Путиновом одбраном Дамаска једнополарани свет коначно је срушен, али још није стигао у Европу
+ Глобални пут у Дамаск1.
Англоамерички медији – они који се убрајају у отменије од очајног Џона Мекејна („То је трагедија, драги моји Американци“) – нису руску акцију у Сирији дочекали буком и бесом. Њихова реакција пре би се дала описати сиктањем кроз стиснуте зубе, које скрива изненађење и немоћ пред Путиновим дрским потезом, али скрива и нешто још веће и важније. Уздржани редакцијски коментари у Њујорк тајмсу и Економисту, какви, рецимо, нису пратли Путинов отпор у Украјини, могу се објаснити и њиховом пуном свешћу о губитку западних моралних позиција на Блиском истоку. Као да је у њима још одзвањала Путинова реченица са говорнице Уједињених нација: „Да ли бар сада схватате шта сте урадили?“
Због тога су оба ова угледна листа уједињени у тези – која постаје опште место западног наратива – да Путин није дошао у Сирију како би уништио ISIS, вероватно најмрачнији производ данашњег Запада, поредив једино са нацистичким логорима смрти. Уместо тога, кажу, његова намера је да спасе Башара ал Асада, сиријског лидера чији углед у западним јавним мнењима одавно стоји лоше. Тиме се, наравно, лукаво подривају моралне позиције Путина и његове интервенције, али више не тако што ће он бити „лош момак“ наспрам „наше“ западне моралне супериорности. Уместо тога, Путин за њих има своје прагматичне интересе, своје скривене прљаве циљеве, свог диктаторског клијента у Дамаску, и по томе је исти као „ми“, па је самим тим заиста „лош момак“, опет исти као „ми“.
Па још кад се Њујорк тајмс усудио да замери руском председнику да је, ако је већ хтео да спречи насиље у Сирији, за то имао прилику пре четири године, кад је могао да „убеди свог савезника да не напада мирне антивладине демонстранате“ – чији је пацифизам Асад толико иритирао да су прешли у радикални ислам и уписали се у Ал Каиду и ISIS – све то је показало пуни слом западног моралистичког дискурса, тако присутног и препознатљивог у свим њиховим међународним сукобима.
2.
И то је за будући развој сукоба у Сирији веома важна компонента, можда чак важнија од односа снага оружја на терену. Јер Вашингтон је после година Арапског пролећа и разарања толико држава, које касније није успео да стабилизује, подрио своје позиције и у круговима таквих својих савезника какви су Израел и Саудијска Арабија, а шта тек рећи за Сирију, Либију, Иран, па и Египат.
Данас знамо да је Путин – изговоривши у Уједињеним нацијама: „Није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да је већ немогуће трпети стање ка којем иде свет“ – знао у том моменту да иде у сиријски рат, објашњавајући том реченицом своје мотиве. Једнако, према типу интервениције и њеним првим резултатима, односно приличном прецизношћу којом се изводи, јасно је да је одлука о њој донесена месецима пре и да су Путинови обавештајци бар пар месеци присутни на терену који се данас бомбардује.
Претходно цитираном реченицом из његовог њујоршког говора – двоструко историјског, по томе што је у њему кристално јасно дао координате будућег „постамеричког света“, и по томе што је, чим се вратио кући, залегао за такав свет – прецизно се објашњава тај морални однос снага у Сирији. Уласком Русије у рат тамо су се, дакле, сукобиле снаге које „више не могу да трпе“ са снагама које имају „одређене амбиције“. Наравно, није ту реч само о трпљењу западне агресивне хегемоније већ и о чињеници да свет – не само Кина и Бразил већ и Немачка и Јапан – више није у стању да произведе роба колико САД могу да одштампају долара, као што исти тај свет више не може да произведе догађаја колико западни медији могу да их фабрикују.
3.
Како ће на Путинову бачену рукавицу одговорити Американци? Нема никакве сумње да би њихово „светло оружје“ било у стању да парира руском у Сирији, али шта је са „срцем у јунака“? Чак ни ликови попут Мекејна – који за све светске проблеме имају универзално решење, а зове се „бомбардовати“ – у својој изјави делује као човек који се мири са поразом, слутећи да су времена за његово универзално решење прохујала с вихором. Следећи расположење у најважнијим медијима, чини се да Вашингтон нема илузија о томе да би га директан конфликт са Русима на Блиском истоку извукао из тамошњег блата, напротив још више би га закопао. Они као да више немају илузија о својој победи, и зато ће радити на томе да у своју позицију доведу Русију. Циљ је дакле да се и Русија заглави на Блиском истоку, и томе ће Вашингтон наредних месеци бити силно посвећен.
Питање је, међутим, шта ће они такви говорити за то време својим тамошњим савезницима. Како ће Обама гарантовати Нетанијахуу безбедност за Израел кад ће му овај одговорити: хвала, већ сам се све договорио са Путином? Како ће се ослонити на Саудијску Арабију ако му кажу то исто, притом обрадовани што ће Путинова акција подићи цену нафте? Хоће ли Сију моћи поново да запрети у Јужном Кинеском мору? Чиме ће Порошенка да натера да поново удари на Путина у Донбасу?
Никад светске позиције Америке нису биле толико подривене за последњих сто година. И те позиције није урушила ни супериорнија војска ни моћнија економија. Њих је урушио сопствени морални и политички банкрот, затим страх света од непредвидивих геополитичких хирова Империје – једнако оног света који јој се предао и оног који јој се супротставља – и, на крају, Путин, који је својом историјском игром на светској табли успео да понуди кредибилне контуре постамеричког света и на тај начин мултипликује на глобалној сцени ипак ограничене снаге државе коју води. (Шта је моћ данашње Русије за Стаљинов СССР после Другог светског рата, па се опет његов утицај завршавао у Западном Берлину, делом на Медитерану и, сем у Кореји, на источним границама Русије, што је неупоредиво са данашњим Путиновим утицајем.)
4.
Припремајући се за рат против ISIS, Путин је целу протеклу годину градио своје позиције у исламском свету и на Блиском истоку, стичући статус немуслиманског светског државника коме муслимани највише верују. Успео је, и тиме избегао највећу стратешку замку са запада, одакле су све радили да отворе цивилизацијски сукоб између ислама и православља.
Наравно, његова блискоисточна мисија, не само кад је реч о њеном лакшем делу – рату против ISIS – биће саплитана са много страна, и њен успех зависиће пре свега од тога колико ће он бити праћен динамиком промена у свету. Не треба заборавити да му је први успех у Сирији, кад је пре две године успео да заустави интервенцију НАТО против Асада, отворио украјинску рану. Исто као што не треба заборавити да му је смиривање украјинског фронта поново отворило Сирију. Речју, отвара се питање који ће светски проблем Вашингтон сада да отвори Путину?
5.
Балканско жариште увек је високо котирало на листи америчких могућности, и о њему би свакако ваљало размишљати. Србија се до сада умешно опирала настојањима да отвори старе конфликте са балканским муслиманима, стављајући односе са Тираном и Сарајевом високо на листи својих међународних приоритета. Ти потези – у приличној сагласности са Путиновом „промуслиманском“ политиком и настојањем Меркелове да по сваку цену спаси европски мир – донекле су стабилизовали позицију Србије да је у сукобу са Хрватском могла да рачуна на подршку Немачке.
Следећи изазов због тога би могао да дође из Хрватске, чија је председница Колинда Грабар Китаровић, иначе доскоро високи функционер у НАТО, на своје место дошла као амерички клијент. Преко ње из Вашингтона се пласира идеја о геополитичкој вертикали Јадран-Црно море-Балтик, која би требало да представља једну врсту антируског бедема састављеног од средњоеврпских и источноевропских земаља које не виде ништа лоше у томе да преузму улогу проамеричке пешадије против Русије. Наравно, искључено је да се Србија нађе у таквој иницијативи – додуше нема је ни на списку земаља који је представила Грабар Китаровићева – али је проблем што та иницијатива Србију поново ставља на линију фронта, и то не глобалну, веч регионалну, што за нас може да буде још опасније.
6.
Руски успех у Сирији, ако не изостане, додатно ће згуснути прилике у Србији. Саопштавајући да је крај једнополарног света прошао руски шеф дипломатије Сергеј Лавров – који је у Сирији одиграо улогу каква се у војним сукобима мери дивизијама – понудио је између редова Вашингтону нову поделу света. Ми данас не можемо знати где ће се Србија наћи ако до такве поделе дође. Вишеполарни свет још није стигао у Европу, и зато Србија треба да настави да избегава сукобе, да не упада у замке које јој пакују на Западу, као и да не губи ни прозападни ни проруски аспект своје политике, колико год то било тешко. Уосталом, Вучићева посета Москви крајем месеца показаће колики је сензибилитет Србије за тектонске промене које се догађају свету.
Ако Дамаск буде спасен – а све су прилике да хоће – Србији ће бити лакше. Остаје нам још да пажљиво пратимо прилике, избегнемо унутрашње сукобе и да правилно проценимо шансе. Ако поранимо, бићемо тешко кажњени; ако преспавамо, остаћемо на оној страни на којој се за себе немамо чему надати.
Нови Стандард
|
Sto neko rece, RT vraca svaki dinar, ali mislim da je vreme i za jednu striktno slovensku televiziju.
