offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
SINIŠA LJEPOJEVIĆ: ZAŠTO SE U SIRIJI DANAS STVARA NOVI POREDAK U SVETU
Oružani sukobi pobunjenika i vlasti u Siriji traju već 17 meseci, a još uvek niko pouzdano ne može da predvidi kada će i kakav će biti kraj krize u toj arapskoj zemlji. Mnogi hroničari su skloni uverenju da bi pobuna mogla da preraste u puni građanski rat koji bi mogao potrajati i nekoliko godina, slično kao nekada u Libanu. Iako su ishod i vreme kraja potpuno neizvesni, već sada je, međutim, jasno da će sirijska kriza uobličiti budući poredak u svetu, buduće odnose velikih svetskih sila. Sirija je tako u stvari postala izvorište novog svetskog poretka, i tu je istorijski značaj tog lokalnog sukoba.
U Siriji su se, prvi put od kraja hladnog rata, stvarni odnosi među velikim silama pokazali u najogoljenijoj formi. Moglo bi se reći da je čak reč i o pravom ratnom sukobu velikih sila preko njihovih zaštitnika. Sirijska kriza je takođe prvi slučaj gde suprotstavljene svetske sile – na jednoj strani Amerika i ključne članice Evropske unije, a na drugoj Rusija i Kina – nemaju nameru da popuste i, kako izgleda, spremne su i na još radikalnije poteze. Amerika koncentriše svoje snage u Persijskom zalivu, gde će uskoro biti čak četiri nosača aviona, i u Mediteranu; Rusija već ima više od deset ratnih brodova u sirijskim vodama i svojoj pomorskoj bazi u Tartusu a Turska je nagovestila da će na granici sa Sirijom instalirati raketne sisteme zemlja-vazduh.
Nije beznačajna ni činjenica da i Kina ima nekoliko ratnih brodova u Adenskom zalivu, koji nije daleko od Sirije. U Siriji su već mesecima aktivne specijalne snage Velike Britanije, Turske, Katara i, po svemu sudeći, Amerike. Direktna vojna upletenost Zapada više i nije tajna. I Rusija, procenjuje se, u Siriji, pored ljudstva na brodovima, ima i oko dve hiljade vojnika kopnenih snaga Tolika koncentracija vojne sile nikada nije dobar znak, ali je svedočanstvo da je nešto važno u pitanje i da se ni jedna opcija ne isključuje.
O upotrebi vojne sile odlučuju političari, a ne generali, a istorija nas uči da su politički lideri ponekad skloni i odlukama koje nisu racionalne, kako to u dosadašnjoj fazi pokazuje i kriza u Siriji. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da je Amerika svoj prestiž u svetu, kao jedne od najvećih svetskih sila, vezala za to ko će vladati u Damasku. I, još gore, svoj prestiž je vezala za interese samo jedne, uglavnom sumnjive, strane u tom građanskom ratu. Amerika je sada na strani pobunjenika, među kojima su mahom islamski ekstremisti koji u sukobe sa sirijskom vojskom kreću sa uzvicima “Alahu akbar” i od njih, koji su na Zapadu zvanični neprijatelji i Amerike i Zapada a sada saveznici, izgleda, zavisi američki prestiž u svetu.
ZNAK SLABOSTI SAD Pobuna u Siriji je trebalo da bude deo američkog projekta “Arapskog proleća”, ali stvari ne idu po planu. Spominju se i neki drugi američki planovi, poput nejasnog projekta Novog Srednjeg Istoka, pa onda da je stvarni cilj Iran i još ponešto. To sada, kako izgleda, više nije ni važno jer sukob pobunjenika i vladinih snaga je prerastao značaj i Sirije i američkih planova. Do sada je u Siriji očigledan neuspeh, a Amerika se ne miri sa neuspehom. To dovodi do primetne nervoze i skoro iracionalnosti, pa je američki državni sekretar Hilari Klinton, posle nedavnog rusko-kineskog veta u Savetu bezbednosti na zapadni predlog rezolucije o sankcijama Siriji, izjavila da će Rusija i Kina „platiti cenu” za veto. To ne samo da je krajnje neobično u diplomatskoj komunikaciji među velikim silama nego nije ni jasno kako to Hilari Klinton i Amerika nameravaju da kazne Rusiju i Kinu. Ako posle tako teških reči zaista ne usledi kazna, onda su te reči priznanje slabosti, a ne snage. Liči na slabost.
Taj znak slabosti i potreba drugih velikih sila da se izbore za mesto u novom poretku su ozbiljan razlog za zabrinutost. Britanski istoričar Mark Almond upozorava na sličnost Sirije sa izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. godine. I tada su Nemačka i Rusija uvučene u rat zbog jednog lokalnog problema između Austrije i Srbije, ali i zbog nemačkog straha od nadolazeće ekonomske moći Rusije. To je, iz ugla racionalnosti, podseća on, bio potpuno nepotreban rat, ali desio se, a i tada se verovalo da političari i lideri moćnih zemalja znaju više od običnih ljudi i da su pametniji, da ima neki skriveni plan. Tako je i danas sa krizom u Siriji. Utolike pre što je Amerika suočena sa opadanjem njene ekonomske i političke moći što, kako izgleda, američki lideri pokušavaju da ignorišu, a u tom ignorisanju moguće su razne iracionalne odluke kako bi se svetu pokazalo da nema promena, da nema gubitka moći.
S druge strane, Rusija i Kina očigledno procenjuju da je kucnuo čas da se odlučno suprotstave Americi i da je Sirija mesto gde treba da bude podvučena “crvena linija”. Nema više popuštanja jer od tog regionalnog problema zavisi njihov budući status u međunarodnim odnosima i, što je još važnije, ishod sukoba Amerike sa Rusijom i Kinom na drugim daleko važnijim mestima nego što je Sirija. Na primer, u Africi i Južnom kineskom moru. Ili kinesko-saudijski odnosi: Kina je postala vodeći trgovinski partner Saudijske Arabije, Amerika je sada na petom mestu po razmeni sa Rijadom, a moglo bi se desiti i da Kina počne da plaća saudijsku naftu evrima ili juanima, što je onda potpuni krah petro-dolara.
Svaka kriza sa sobom nosi gubitnike i dobitnike, pa se takva pitanja neizbežno nameću i u sirijskoj krizi. Naravno, kako god da bude na kraju, jedini stvarni i najveći gubitnici su građani Sirije. Njihova zemlja je već u velikoj meri poremećena, razbijen je socijalni poredak, mnogo ljudi je izgubilo život, i te rane neće zarasti. Siriji u svakoj varijanti predstoje godine i godine nestabilnosti i unutrašnje osvete. Sirija je sekularna zemlja sa istančanom socijalnom, verskom i etničkom strukturom, koja je sada u osnovi razorena. Tu realnost Amerika i njeni saveznici očigledno ignorišu i među pobunjenicima su se oslonili na ekstremne islamiste, koji bi mogli da ozbiljno dovedu u pitanje kasniju stabilnost ne samo Sirije nego i celog regiona.
DOMINACIJA IRACIONALNOSTI Pored građana Sirije cenu će platiti i region. Direktnim učešćem u sirijskim sukobima preko finansiranja i naoružavanja pobunjenika do slanja specijalnih snaga da pomažu pobunjenicima zemlje regiona su sebe već definisale kao sluge tuđina, a protiv sabraće Arapa. Ne sme se zaboraviti da Sirija, zbog svoje istorije, zbog duhovnosti i poslovične mudrosti, ima posebno mesto u svesti svakog Arapina. Verovatno bi najveću cenu mogla da plati Saudijska Arabija iako je u sirijskoj avanturi za sada ključni saveznik Amerike. Gubitnik bi mogla biti i Turska, koja se pod pritiskom Amerike umešala u sirijski sukob iako je to protiv njenih dugoročnih interesa. Turska bi čak uskoro mogla da plati tu cenu. Jedan ugledni američki profesor sa Kolumbija univerziteta je ovih dana izjavio na predavanju u Londonu da je Turska „do sada bila jedan od motora ‘Arapskog proleća’, ali, kako izgleda, sada će njoj biti potrebno ‘Arapsko proleće’”.
Gubitnici su i Palestinci, koji su većinski podržali pobunjenike, posebno palestinski pokret Hamas, koji je minulih decenija preživeo zahvaljujući Siriji, a sada su prvi izdali. Ta izdaja će imati posledice. Zanimljivo je da bi još jedan američki saveznik mogao biti veliki gubitnik – to je Izrael. Toga su izgleda svesni u Jerusalimu, ali nemaju mnogo izbora.
Daleko veće posledice su već očigledne na globalnom nivou, u odnosima velikih sila, i tu izgleda više nema povratka bez obzira kakav bio ishod sirijske krize. Od ishoda će, međutim, zavisiti njihovo pozicioniranje u novim uslovima, ali osnovni principi odnosa, temeljeni na međusobnom nepoverenju i bezobzirnosti propagande, su već uspostavljeni. Neobično je sa kolikom energijom su se velike sile uključile u jedan, u osnovi, regionalni ili lokalni sukob a takvi sukobi često izazivaju pogrešne procene velikih. Utisak je da je tolika upletenost iznenadila i same velike sile i čini se da ni jedna od njih – ni Amerika, ni Rusija, ni Kina – nije očekivala da će se sirijska kriza tako razvijati. Potpuno pogrešne procene. I to je ono što budi zebnju i sluti na opasnost.
U međunarodnim krugovima se još uvek veruje da je vojna akcija Zapada u Siriji malo verovatna, u stvari, masovna vojna intervencija jer Zapad je već vojno angažovan na strani pobunjenika. Očekuje se da će se nastaviti sa sadašnjom tehnologijom specijalnih snaga, znači diverzijama, propagandom, sejanjem straha i panike i iznurivanjem državnog aparata u Siriji.
Arsenal zapadne tehnologije još nije iscrpljen u Siriji. Na redu su izbeglice, hemijsko oružje pa novi hitni sastanci, nove sankcije Amerike i Evropske unije i verovatno izbegavanje Ujedinjenih nacija i formiranje neformalnih tela koja će činiti Zapad i njegovi saveznici. Ta tela će donositi „odluke” i delovati kao samoproglašeni gospodari ne samo Sirije nego i sveta. Nešto kao već formirana grupa „Prijatelja Sirije” . Važno je da je “proces” u toku, a koliko će trajati, to niko ne može da kaže. Koliko ko izdrži. Ali, u međuvremenu je sve moguće.
Primetna je velika nervoza pre svega u Americi o čemu svedoče teske reči američke administracije i neverovatno bezočna medijska propaganda. To razotkriva besnilo i slabost moćnih. I ne odustaje se iako se većina laži, pogotovo onih najvećih, brzo otkrije, „mašina” ide dalje istim tempom. Sve je postalo tragično nadrealno. Nije samo jasno kome je ta propaganda namenjena jer zapadna javnost, posle Kosova, Avganistana, Iraka i Libije, više ne samo da ne veruje medijima i političarima nego nije ni zainteresovana. Više je to izgleda zbog samih političara, koji tom propagandom žele da odagnaju sopstvene strahove i osećanja krivice i nemoći i „uplaše” one druge. Utisak je da su političari počeli da veruju u sopstvene laži plasirane u medijima i zablude. To je izuzetno opasna situacija u kojoj dominira iracionalnost a onda je sve moguće.
Novi Standard
|
