offline
- Pridružio: 28 Jan 2012
- Poruke: 108
|
Смиривању ситуације у Дамаску много је допринела вест да су Руси и Кинези поново уложили вето на предлог држава Запада.
Српски медији преносе извештаје медија Запада, али не и службеног Дамаска, који упорно демантује ове приче као „злонамерни пропагандни рат, којег неке земље Запада воде против Сирије“. Протекле недеље немачки новинар је боравио у сиријској престоници и са лица места, специјално за наш лист, сведочи шта се заиста догађа у Сирији
Неколико речи о аутору. Мануел Оксенрајтер је немачки новинар и главни уредник месечника „Цуерст“ из Хамбурга. Годишње отприлике шест месеци живи у Берлину, а преосталих пола године у Бејруту. Он је тражена особа у немачким медијима јер поседује одличне везе са арапским светом. Пре десетак дана стигао је у Сирију. Пошто сам за његов лист у више наврата написао неколико прилога, пристао је веома радо да специјално за српски недељник „Печат“ напише ову репортажу.
Дамаск, 15. јул 2012.
Верује се да је то најстарији град на свету. Спомиње се још у 15. веку пре наше ере. Данас, нажалост, не могу читаоцима „Печата“ да пружим подробнији туристички водич тог града, јер се овде води грађански рат. Улице су пуне војника. Контролни пунктови се простиру по свим деловима престонице. Сваки пут морам да испразним џепове, отворим торбу, али су снаге безбедности при томе увек љубазне. Стратегија терориста – или, како их медији Запада зову „борци за демократију и људска права“ – јесте проста: ваља међу људима ширити страх и безнађе. Што горе по земљу и људе, то је боље за терористе и њихове спонзоре са Запада и из неких исламских сунитских држава. Ову прву лекцију о стању у земљи дао ми је рецепционер у мом хотелу.
Чекам на мог сиријског пријатеља. Стигао је са малим закашњењем. Недалеко од мог хотела видим бело обојене џипове УН. Он на ту моју примедбу одмахује резигнирано руком: „Ми смо рзаочарани „радом“ посматрача УН. Њих више интересују посете ноћним клубовима и кафанама, него да пишу извештаје за централу у Њујорку. Да сам на њиховом месту, вероватно бих се и ја тако понашао. Извештаји се ионако пишу у Вашингтону. Сем тога, за свој нерад су одлично плаћени. Већина Сиријаца нема никакво поверење у „међународну заједницу“, јер је то, по њима, синоним за „заступати интересе Америке и Енглеске“.
За ових десетак дана чека ме много посла: сусрети са људима, снимање, писање извештаја. Нисам сигуран да ли ћу сваки дан моћи да идем на интернет. А пре свега постављам себи питање: да ли сам исправно урадио што сам уопште кренуо на овај пут? Јасно ми је већ на први поглед, да мој пут није сасвим безопасан. Но сада сам ту и треба да се бацим на посао.
Први дан у Дамаску изгледа ми прилично мирнодопски. Једино чести нестанци струе подсећају да се земља заправо налази у рату. Но пословни људи су мислили и на ту евентуалност. Тако готово свака радња поседује генераторе и тако, док човек шеће улицом, увек га прати гласно зујање генератора. Такође су по граду видљиви бројни бели џипови Уједињених нација. Преда мном је обиман програм. Прво сам посетио Сиријску државну телевизију „Syria News Chanell“, или боље казати, оно што је преостало од тог здања. Као што је познато, 27. јуна 2012. терористи су извршили напад на зграду и притом су погинула три новинара и четири особе из обезбеђења. Пет зграда тог здања је готово компетно уништено. Словом, радити за сиријске државне медије спада данас у најопасније послове на свету.
16. јул 2012.
Уз доручак читам сиријски водећи лист „Ал Ватан“. На првој страни великим словима стоји: „Дамаск неће никада бити ваш!“ После доручка јављају ми о селу Тремзе. Немачки, британски и амерички медији говорили су да су тамо Асадове трупе „масакрирале око три стотине невиних цивила“. Слично тврди и председник турске владе Реџеп Ердоган. Разговарао сам са становницима тог места. Они тврде да су снаге безбедности убиле око 40 терориста и да приликом акције чишћења нису употребиле тенкове и топове, како тврди штампа Запада.
17. јул 2012.
Данас сам преко интернета гледао вести Првог немачког телевизијског програма „ARD-Tagesschay“. Јевтина, прљава, бедна пропаганда. Ништа од тога није истина. Мој савет: драги телевизијски гледаоци, будите крајње неповерњиви према сликама које вам сервирају наши медији! Јасно је да њима није стало до објективног извештавања, него до стварања „штимунга“, дакле, да у својим телевизијским студијима креирају такву антиасадовску атмосферу која би касније могла да оправда сваку, па и најбруталнију агресију против Сирије. Исти сценарио био је примењен против Србије, а касније и против Ирака и Либије.
Занимљиво да готово нема никаквих ограничења за новинаре. Ја бар слободно могу да идем по граду. Једино се морамо подвргнути, како сам на почетку казао, бројним контролним понктовима. Имам уредну новинарску исказницу, коју ми је издала сиријска влада и вероватно зато немам проблема.
Из моје хотелске собе ноћу могу да чујем пуцњаву из аутомата и повремене експлозије. Град Дамаск има више од два милиона становника и, како су ми објаснили сами војници, није тешко да се терористи преобоку у униформе сиријске армије и тајно уђу у рубне делове града, који су густо насељени и зато их је веома тешко контролистати. Циљ терориста су трафостанице, фабричке хале и складишта хране. Дању се терористи повуку или, ако су довољно бројни, онда се одваже и на „оружани отпор“. Сиријска армија је, наравно, присиљена да уђе у тај део града а Запад је тиме постигао пропагандни циљ, јер, „ево, Асадови људи боре се против сопственог становништва“. Колико сам могао да установим, већина становника је уз своју владу. Терористи се и не уздају у помоћ цивила, већ у – америчке ракете. Тактика терориста им је истао као у Босни, на Косову или Либији: провоцирају армију, која узврати и онда их Вашингтон, Лондон и Париз оптуже за „нечувени, ужасан масакр над цивилима“. Реч је о простој математичкој рачуници: што више масакра, то је већа вероватност да ће Пентагон послати бомбардере како би помогли „демократским снагама отпора“. Многи од терориста и нису из Сирије, зато су они сасвим равнодушни према судбини становника Дамаска.
Још једна занимљивост. У Сирији живи знатан број хришћана. Они се убрајају међу народе, који су међу првима примили хришћанство. На Западу је мало познато да најстарији хришћански народи управо живе на овом подручју: у Палестини, Сирији и Либану. Хришћани се убрајају међу најпоузданије савезнике Асадовог режима. Чуо сам да су у неким деловима Сирије исламски сунитски фундаменталисти извршили етничка чишћења и протерали хришћане из њихових села. А управо су они заправо једини прави староседиоци Сирије. Занимљиво да хришћански Запад слабо мари за судбину хришћана, и то не само у Сирији већ уопште у земљама где муслимани чине већину становништва. Прогони и злочини над хришћанима су учестали у Египту, Ираку, на Комсету и Турској, а службени Вашингтон и Лондон ретко када устају у одбрану њихових основних права. У Турској и на Космету, истина, у наше време нема толико злочина, но разлог је прост: у тим крајевима хришћана готово да више и нема.
После подне сам седео у једној чајџиници са сиријским новинаром. Он верује да Америка наоружава терористе а да их финансирају Саудијска Арабија и Емирати. Интерес Вашингтона и Ријада јесте заједнички: да уништи све арапске државе које су хтеле да уведу модерно друштво, равноправност жена, обавезно школовање за све. Зато су смакли Садама, Гадафија и, ево, сада би и Асада. Мој колега је убеђен да им овде то неће поћи за руком. Феудална Саудијска Арабија тако лакше влада својим поданицима, а Сједињене Државе су се решиле „неподобних режима“.
20. јул 2012.
Данас је стање знатно боље. Последњих два-три дана, међутим, било је вема напето. Терористима је пошло за руком да убију и министра одбране. Но о борбама у самом граду заправо не може да се говори. Армија се сукобљава са терористичким бандама, које поставе бомбу и онда се повуку, и тако човек стиче утисак да се боре „побуњеници“ и Асадове трупе. Становништво данас мрзи те стране плаћенике још више него када сам стигао у Дамаск. Реч је о убицама, који не презају да убијају жену и децу.
У једном тренутку терористи су били 150 метара далеко од мог хотела. Но своју позицију држали су свега педесетак минута. Ова ноћ била је сасвим мирна. Нисам чуо никакво пушкарање, али сам чуо детонације, и то вероватно на крају града. Важно је приметити да терористи нису ни једног момента држали под својом контролом неки део града, како су јавили медији Запада. Њихова је тактика „hit and run“, како су вероватно разрадили њихови савезници у Вашингтону. Појаве се преобучени у сиријске униформе, баце бомбу или убију у некој продавници недужне цивиле, а после двадесетак минута се повуку. Важно им је, изгледа, само једно: да међу становиштвом шире страх и панику.
Терористи и Запад, међутим, били су потпуно затечени и збуњени. Асад је муњевито реаговао. Одмах је именовао новог министра одбране, а истовремено је тиме демантовао гласове да је напустио земљу. Против Сирије Запад очевидно води немилосрдни и прљави психолошко-информациони рат.
Особље у мом хотелу плакало је на вест да је убијен министар одбране, а данас по њиховим погледима видим да су решенији него раније да победе. Најчешће сам од њих чуо следеће речи: „We will defeat the terrorists!“ (Поразићемо терористе!)
Западни медији прешућују многе непријатне ствари. Нису, на пример, казали да је убијени министар одбране био хришћанин. Да ли је тако нешто могуће у Египту или Турској?
Приметио сам, да је смиривању ситуације у Дамаску много придонела вест да су Руси и Кинези поново уложили вето на предлог држава Запада. Ова информација, колико сам приметио, много је подигла морал и код сиријских војника и цивила. Тиме је војна „хуманитарна интевенција“ Запада, какву смо недавно видели у Либији, заустављена. За сада.
Током дана примио сам неколико телефонских извештаја који говоре да сиријска армија успешно чисти рубне делове града од терориста. Западне извештаје да су терористи заузели граничне прелазе ка Турској и Ираку не могу одавде да проверим.
23. јул 2012.
Безбедносна ситуација у Дамаску се готово сасвим нормализовала. Продавнице су отворене и људи шетају са децом по оближњим парковима. Сиријска армија ми је обогућила да одем у градску четврт Мидан, где су се недавно водиле борбе са терористима. Уверио сам се сопственим очима да је сада и ту сасвим безбедно.
„Welcome to Syria!“ (добро дошли у Сирију), поздравио ме безазленим дечачким осмехом на једном контролном пукту млади сиријски војник. Он никако не одговара слици злочинца, како их описују у „Њујорк Тајмсу“ или „Гардијану“, већ подсећа на младог човека у било ком европском и америчком граду, са војничким панталонама и „армани“ мајици. Мало сам брбљао са њим и његовим колегама – шахибама. То на арапском значи снаге безбедности. Они на контролним пунктовима ризикују своје младе животе јер постоји велика опасност, како искуство из Ирака показује, да се у близини појави камион натоварен експлозивом и да самоубица све дигне у ваздух. Шахиби су идоли Сиријаца, нарочито младих.
24. јул 2012.
Последњи дан у Дамаску. Колима сам из Дамаска у Бејрут стигао без икаквих проблема. Мој возач био је Сиријац. Имао сам пред пут, морам признати, лаку мучнину. Али током вожње од главног града до либанске границе све је било мирно. На граничном сиријско-либанском прелазу била је уобичајна гужва. Но то се никако не може описати као „река избеглица, која напушта Сирију“, како се то могло видети, рецимо, на Си-Ен-Ену или Би-Би-Сију, односно, како то Први програм немачке телевизије опише као „Flüchtlingsströme“. На либанској страни чекала је гомила телевизијских камера, које раде за медије Запада. Главна мета су им „избеглице“. Када им Сиријци кажу да иду у уобичајну викенд-посету рођацима или пословним партнерима у Бејрут, онда људи из тима Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија имају спремљен бакшиш и тако викенд-посетиоци постају накратко оно што од њих медији Запада желе да чују – „жртве Асадовог терористичког режима.“ Тако су барем на овом месту задовољни једни и други.
Стигох у Бејрут. Мој пријатељ ми сипа другу чашу ракије „арак“. Размишљам о протеклим врелим данима које проведох у Дамаску. Слушам вести са западних телевизијских станица. Говоре о „бојним отровима, које ће Асад да употреби у случају да…“
Не могу а да се уморно не насмејем. Исто су Американци и Тони Блер причали за Садама Хусеина. И, када су окупирали Ирак, нигде није било ни трага о „оружју за масовно уништавање“. Само је једна већа станица са Запада, и то италијанска, била толико фер да је цитирала и другу, службену сиријску страну: „Не постоји ситуација у којој би ми употребили бојне отрове против сопственог становништва.“
(Примедба преводиоца Н. Живковића: ТВ Б92 и РТС пренели су извештаје медија Запада, али не и службеног Дамаска, који је, како смо чули, демантовао приче о бојним отровима као „злонамерни пропагандни рат, кога неке земље Запада воде против Сиријe
pravda.rs/2012/08/01/pisma-iz-damaska/
|
