offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
SINIŠA LJEPOJEVIĆ: PORAZ POBUNE U SIRIJI
Oružana pobuna protiv sirijskog režima je, sada je to, posle skoro 18 meseci sukoba, potpuno jasno, doživela poraz. Pobuna je organizovana, finansirana i naoružavana od Zapada, i to se nije ni krilo niti se krije, pa njen neuspeh simbolizuje i poraz zapadne i američke politike na celom Bliskom istoku, politike poznate i kao “Arapsko proleće”. Zapad i Amerika, međutim, uprkos porazu, ne odustaju i nastavljaju sa primenom toliko već puta viđenog arsenala manipulacija, laži i provokacija bez obzira što time urušavaju ne samo svoj status i u svetu i u regionu Bliskog Istoka nego i stabilnost i sudbinu onih za koje tvrde da su im saveznici i da ih podržavaju. Najupečatljiviji primeri su Turska i njena duboka upletenost u oružanu pobunu u Siriji.
Turska je od samog početka pobune imala istaknutu ulogu u naoružavanju, obuci i gošćenju pobunjenika u Siriji a poslednjih je meseci cela operacija rušenja režima u Damasku spala na Ankaru. Glavnina pobunjenika, tačnije plaćenika i islamista, je u Siriju upadala iz Libana i Turske i preko tih zemalja je išlo i njihovo snabdevanje. Ali, kada je pre nekoliko meseci kontrolu granice između Libana i Sirije preuzeo libanski islamski pokret Hizbola (Hezbollah) taj put se više ne može koristiti, borci tog pokreta dobro poznaju teren i veoma su disciplinovani, pa je jedino preostala granica sa Turskom. Sirijska granica sa Jordanom se malo koristila za pobunjenike jer je dobro čuvana i nije pogodna za tu vrstu ilegalnih aktivnosti. Tako je sve spalo na Tursku. Zatvaranjem linija snabdevanja i ubacivanja pobunjenika sa juga i zapada sirijske oružane snage su uspele da u najvećoj meri uguše pobunu u Homsu, Hani i drugim mestima pa je takozvanoj Slobodnoj sirijskoj armiji i pobunjenicima ostao još jedino prostor na severo-zapadu, između grada Alepa i granice sa Turskom, zemljom gde su i glavne baze za obuku i naoružavanje pobunjenika. U tom delu su sporadični sukobi sirijskih snaga i pobunjenika koji u osnovi nemaju dovoljno snaga i velika je zagonetka zašto Sirija ne preduzima odlučnije akcije čišćenja. Pobunjenici u tom jedino preostalom delu sukoba su podeljeni u tri grupe koje međusobno nemaju veliku saradnju. Jedna grupa je lokalno stanovništvo koje je, zbog raznih razloga, od religijskih do političkih, stvarno i iskreno protiv vlasti Bašara al-Asada, druga grupa su plaćenici koje je angažovao Zapad, od Britanije do Kosova, a treća su ekstremni islamisti, mudžahedini, koji su uglavnom došli iz Libije i gotovo da i nemaju direktnog kontakta sa drugim dvema grupama. Te grupe realno nemaju dovoljno snage i preživljavaju samo zahvaljujući snabdevanju iz Turske i neobičnoj taktici sirijskih snaga koje ne preduzimaju odlučne akcije. Pobuna u Siriji je, u celini, doživela poraz i to je nova realnost ali Zapad ne odustaje iako se broj zemalja, američkih saveznika, koje podržavaju politiku pobune smanjuje. Saudijska Arabija i Katar su, na primer, odbili da finansiraju eventualnu direktnu vojnu akciju Turske u Siriji iako su do sada bili najveći finansijeri pobunjenika. Za realizaciju daljih planova preostala je, izgleda, samo Turska.
TURSKO MEŠANJE U tom svetlu bi trebalo gledati i najnoviju fazu krize i tursko artiljerijsko granatiranje pogranične teritorije Sirije. Zvanični povod za “odlučno” reagovanje Turske je projektil ispaljen sa sirijske teritorije koji je u pograničnom turskom gradu Akčale usmrtio pet osoba, taj broj je barem zvanično saopšten. Velikom brzinom je potom sazvan Turski parlament koji je zakonski odobrio vladi da koristi vojnu silu na teritoriji drugih država pa tako i Sirije. Vlada je saopštila da ta odluka ne znači i objavu rata Siriji mada nije jasno šta znači granatiranje druge države ako ne sam rat. Usledila je potom serija obmana i laži a ispostavilo se da je laž i optužba Turske i Zapada da je sama Sirija granatirala turski grad. To je već viđena američka tehnologija, od Vijetnama do Iraka. Prema većini do sada dostupnih informacija granate na turski grad su ispalili sami pobunjenici a prema planu njihovih zapadnih zaštitnika. Čak je i rukovodstvo same pobunjeničke Slobodne sirijske armije izrazilo sumnju u istinitost zvanične verzije, laži, ocenjujući da to nije uradila Sirija jer joj takav razvoj događaja ne odgovara. Zanimljivo je da je čak i „Njujork“ tajms priznao da bi projektil mogao doći od samih pobunjenika kako bi isprovocirali vojnu intervenciju Zapada a još je zanimljivije da većinu laži među prvima otkrivaju nemački mediji, mediji zemlje ključnog američkog saveznika. [1] Sama Sirija nikada nije prihvatila odgovornost nego je samo izrazila žaljenje zbog žrtava što je u medijima protumačeno da jeste odgovorna za projektile. Turska vlada je čak javno slagala da joj se Sirija izvinula i da je prihvatila stvaranje tampon zone na granici. [2] Čiste laži.
Iako postoje opravdana strahovanja, malo je verovatno da će aktuelna kriza eskalirati u pravi rat između Turske i Sirije. Mada, nikad se ne zna i što zapisa Ivo Andrić “ratovi se ponekad i omaknu”. Rat je, ipak, malo verovatan i zbog činjenice da se akcija Turske, kao izvršioca američkih planova, temelji na jednom projektu američkog instituta Brukings objavljenom u martu ove godine. [3] Prema tom projektu direktan rat nije u planu nego stvaranje napetosti i straha kako bi se sirijska elita uplašila i sama skinula Bašara al-Asada i tako za sebe obezbedila pomilovanje. Ta situacija bi trebalo da bude građena kroz tursko vojno prisustvo i akcije na granici sa Sirijom i gomilanje izraelske vojske na Golanskoj visoravni. I jedno i drugo se već događaju, ali šta će stvarno biti u Damasku to je izgleda još “račun bez krčmara”.
Za izbegavanje rata ima, naravno, i drugih razloga, kao što je prisustvo Rusije u Siriji i odlučna podrška Kine.
GUBITNICI I DOBITNICI Sirija je, iako ranjena, preživela i sada je daleko zanimljivije kojim drugim porazima vodi poraz američke politike u toj zemlji. Ko su gubitnici a ko bi mogao imati koristi od cele američke avanture ne samo u Siriji nego na celom Bliskom istoku. To je, utisak je, ključno pitanje. U tom svetlu Sirija kao da više nije toliko važna jer se kriza širi na daleko važnije a uz to ključne američke saveznike, pre svega na Tursku i Saudijsku Arabiju. Posebno je zanimljiv slučaj Turske. Turska je po definiciji, na osnovu svog geografskog položaja, ekonomskog i vojnog potencijala, po društvenom proizvodu je na 16. mestu u svetu a u NATO paktu ima najveće kopnene snage posle Amerike, i broja stanovnika, respektabilna regionalna sila. Ali, dospela je u ulogu stranog klijenta koji obavlja tuđe poslove a protiv svojih državnih interesa. Turska je dospela u situaciju da je u svađi sa svim svojim komšijama, što nije dobar znak, i samim tim ozbiljno je ugrozila svoju ekonomsku poziciju jer dobar deo njene ekonomije, prirodno, zavisi od samog regiona. Turska je uspela da se posvađa i sa Irakom čija je marionetska, američka, vlada zabranila turskim kompanijama da posluju u toj zemlji. Turska uprkos tome sarađuje sa Kurdima na severu Iraka iako svako malo bombarduje tu teritoriju i čak ima neku vrstu vojne baze. Utisak je da je sve to previše za realne mogućnosti Turske i da dobar deo stanovnika ne podržava tu svađalačku, ratnu i slugansku politiku. Ne sme se zaboraviti da sirijsko pleme Alavita kojem pripada predsednik al-Asad ima svoju brojniju sabraću u Turskoj koji se u toj zemlj zovu Alevi. Iako nema pouzdanih podataka jer su Alevi kao verska sekta zvanično zabranjeni procenjuje se da u Turskoj živi oko 15 miliona Alevi vernika. To je ozbiljan problem ukoliko bi izbio rat sa Sirijom. Uz sve to, ekonomska situacija u Turskoj postaje nestabilna i sve je izraženiji problem kredita kojima je godinama hranjena turska ekonomija. Ukoliko bi samo za nijansu bio smanjen kreditni rejting Turske ekonomski kolaps bi bio neizbežan. U takvoj unutrašnjoj situaciji malo je verovatno da bi bilo koji rat mogao pomoći i prosto je neverovatno da tako velika i važna zemlja pristaje na sluganstvo kojim seče granu na kojoj sedi, a to je region. Turska je na neki način samu sebe ponizila. Ostala je čak bez stvarne podrške i unutar samog NATO-a. Po svemu sudeći deo političke elite u Turskoj je toga svestan pa tako predsednik države Abdulah Gul, koji se do sada nije oglašavao, u svom prvom javnom istupu povodom krize u Siriji ukazuje na potrebu uzdržanosti i izbegavanja bilo kakvog ratnog sukoba. Mnogi, međutim, veruju da je Turska već prešla “crvenu liniju” sopstvene unutrašnje krize i da bi za ovu vladu već moglo biti kasno. I bez Sirije.
Ništa manje nisu važna ni zbivanja u Saudijskoj Arabiji. Pre nekoliko dana je na berzi u Rijadu otvoren neobičan i do sada neviđen proces. Na toj berzi ima jedan specifičan posao prodaje i kupovine lokalne valute sa kojom će kupac u narednih godinu dana kupiti američke dolare. Do sada je interes na te kupovine bio nula jer je stabilan kurs rijala i dolara garantovala vlada koja bi intervenisala iz ogromnih dolarskih rezervi. Ali, sada, interes na rijale je veći on nule, ne mnogo ali, ipak veći. U prevodu, berzanski trgovci procenjuju da se za godinu dana za rijale neće moći kupiti ista količina dolara kao sada ili da će se za dolare moći kupiti više rijala nego ovih dana. [4] Da li to neko zna da preti nestabilnost pa očekuje masovno bekstvo iz rijala u dolar ili to neko drugi putem berze nastoji da zaplaši vladajuću porodicu ili da izazove paniku u Kraljevini.
A da ne govorimo o svakodnevnim protestima na istoku Saudijske Arabije o čijim žrtvama niko i ne vodi računa.
„KRIVICA MUSLIMANA“ Ili možda saudijska kraljevska porodica i saudijska elita počinju da drugačije razmišljaju i traže puteve spasenja izvan njenih tradicionalnih prijatelja. Imaju, doduše, na čemu i da uče. Celi projekat “Arapskog proleća” je doživeo kolaps, od Tunisa do Sirije. Libija je najgore prošla jer se raspala kao država i njom vladaju privatne armije svaka na svojoj teritoriji. Amerika i zapadni mediji pokušavaju da prikriju stvarno stanje u Libiji i to ne birajući sredstva. Najzanimljiviji je događaj nedavnog ubistva američkog ambasadora u Libiji Kristofera Stivensa i još trojice njegovih saradnika tokom boravka u Konzulatu u Bengaziju. Da bi se medijski prikrio taj događaj i sprečila ozbiljna istraga Amerika je istog časa lansirala priču o kratkom i gotovo amaterskom filmu “Krivica muslimana” kojim se navodno vređaju osećanja muslimana i odmah su orkestrirani protesti širom sveta, tačnije u zemljama gde Amerikanci imaju mrežu islamskih ekstremista. I to je danima bila vest a ne okolnosti ubistva američkog ambasadora. Ubrzo potom Amerika je zatvorila svoj konzulat u Bengaziju i iz tog grada, “heroja revolucije”, povukla sve američke državljane. Još uvek nije jasno kako je i zašto izgubio život ambasador Stivenson. Da li su ga ubili ekstremni islamisti i zašto ili je reč o, kako mnogi sumnjaju, međusobnom, unutrašnjem, američkom obračunu. Šta god da jeste to je veoma loš znak za američku politiku na Bliskom istoku.
Jedina zemlja “Proleća” koja je na putu stabilizacije, doduše veoma sporo, je Egipat, stari mudri Egipat. Novi egipatski predsednik Mohamed Morsi već čini otklone prema sluganskoj američkoj politici i nije daleko čas da će “prvi demokratski izabrani predsednik” dospeti na listu “američkih neprijatelja”.
U tom svetlu među gubitnicima “Arapskog proleća” je i Amerika, ma koliko to zvučalo neverovatno. Amerika je zemlja koja je godinama bila dominantna svetska sila na celom Bliskom istoku pa se nameće pitanje zašto joj je uopšte bilo potrebno “Arapsko proleće”. Verovatno su u američkoj administraciji procenjivali da je takav lom potreban ali, kako se pokazalo, procene nisu bile realne i na kraju je veća šteta nego korist.
Za sada su, pored trgovaca oružjem i naftom i švercera hrane, među dobitnicima Rusija i Kina. Rusija je dobila priliku da se posle više od dve decenije vrati na Bliski istok a Kina još jednu ulaznicu u region. Jednu već ima, Kina, a ne Amerika, je najveći trgovinski partner Saudijske Arabije. Njihova odlučna i principijelna odbrana Sirije i Bašara al-Asada je više nego jasna poruka da ne zaboravljaju prijatelje i samo takvi prijatelji mogu biti od koristi. Nije samo reč o tome što su sve žrtve “Arapskog proleća” bile, na jedan ili drugi način, američki prijatelji pa se videlo kako Vašington postupa sa svojim “prijateljima” nego i o činjenici da američka moć ima granice ako su nasuprot nje Rusija i Kina. To su potpuno novi odnosi u svetu sa prvim i direktnim posledicama na Bliskom istoku.
Novi Standard
|
.
