Jel oni ovo polecu iz Francuske ili sa Kipra (RAF Akrotiri)? Ocekivao sam da dejstvuju sa nosaca aviona, ali oni polecu sa kopna. To je mozda razlog zasto gadjaju cilj Scalpom - zbog doleta (i, naravno, da ga isprobaju u realnim uslovima).
Ne lete oni sa Kipra. Lete iz UAE( Rafali) i Jordana. Scalp je vec koristen u Libiji.
Markoni29 ::Irbis ::
Ti snimci su od velike koristi svaka jedinica bi rebala da ima barem nekoliko kamermana ako jedan pogine uvek drugi nastavlja gde je ovaj stao.Naravno to se odnosi za mele zemlje tipa Srbije, Sirije....
Da smo 90-tih imali u svakoj jedinici kamermana nebi nam se desio Hag,nebi smo bili samo mi zlocinci,nebi nam se desila 99-ta... Mozda to izgleda glupo da snimas dok neko gine,ali je i korisno jer ne moze niko drugi da pise istoriju sem tebe,a najvaznije niko ne moze da napravi Racak,da je tog dana bio kamerman prisutan NATO nebi imao izgovor za rat vec bi trazio novi.
Svakako ti snimci ne treba da otkriju skoro nista o statusu tvojih jedinica,nego iskljucivo o napretku i pobedama.
Ма то је озбиљан феномен.Људи као да имају потребу да се снимају.Као опседнути се понашају.
Не само арапи.Већ читав свет.Видите да људе по улици да се сликају сами себе са телефонима на оним штаповима.
Сликају се поред самоубица који хоће да скоче са моста.Сликају се поред мртвака.
Снимају апсолутно све.
Међутим најфасцинантније јесте управо у ратној зони.Јер када снимају они се понашају као да нису актери у сукобу.Понашају се као да они физички нису тамо.Као да њих метак не може да погоди.Или уместо да помажу рањеном пријатељу они га снимају док крвари и умире.Или уместо да узму пушку и да пуцају они снимају како око њега гину саборци.
Не треба заборавити оног клинца који се снимао као да игра неку пуцачку игрицу.
Oд другог рата па на овамо је уобичајено да војне јединице имају своје фотографе и сниматеље. Од 1960их па на овамо у оптицај су ушли и новинари.
Оно у чему се слажем са тобом је да неки од фотографа и камермана немају појма о томе како да се понашају на линији фронта током сукоба. Често се постављају на линији ватре(рецимо иза особе која пуца ка непријатељу).
Пошто донекле имам искуства са снимањем у ратним условима, са тобом се не бих сложио око тога да новинари треба да помогну или учествују у догађајима.
Њихов посао је да забележе шта се дешава, да се физички не мешају и не уплићу у сукоб.
Када би они оставили камеру и поћели да помажу, онда би њихово посао изгубио смисао, а ми не бисмо имали визулна светочанства са фронта.
А ментално је немогуће да се искључиш и то оставља траг на тебе.
Oд другог рата па на овамо је уобичајено да војне јединице имају своје фотографе и сниматеље. Од 1960их па на овамо у оптицај су ушли и новинари.
Оно у чему се слажем са тобом је да неки од фотографа и камермана немају појма о томе како да се понашају на линији фронта током сукоба. Често се постављају на линији ватре(рецимо иза особе која пуца ка непријатељу).
Пошто донекле имам искуства са снимањем у ратним условима, са тобом се не бих сложио око тога да новинари треба да помогну или учествују у догађајима.
Њихов посао је да забележе шта се дешава, да се физички не мешају и не уплићу у сукоб.
Када би они оставили камеру и поћели да помажу, онда би њихово посао изгубио смисао, а ми не бисмо имали визулна светочанства са фронта.
А ментално је немогуће да се искључиш и то оставља траг на тебе.
Уопште нисам мислио на ратне новинаре.
Овде је сулчај да свака будала са мобилним телефоном снима.И притом се понашају као хипнотисани идиоти.
Ратни репортери су Марат Мусин,Филатов,Грахам Филипс идр...
Постоји велика разлика.
Da, postoji, nikada pre nisi imao mobilne telefone sa dobrim kamerama i rasprostranjene DSLR aparate i kamere, sada imas. A potreba za propagandom je ista oduvek.
Sada u nedodjiji ako imas bezicni net snimis nesto, prebacis na tablet i okacis na net, sa telefona cak sherujes direktno...
