Gama ::Ne obraćam se nikom pojedinačno već gledam na trenutnu situaciju:
Po mom skromnom mišljenju, za Asada i Rusiju, dolazak FSA i turskih demokrata na severu Sirije u Afrin je very nice. Za Kurde, nije. Uostalom, oni su potrošna roba jer su Ameri na njih zalepili etiketu. Zato mislim da je @renoje2 pisao u tom smislu i ne vidim tu ništa sporno. Nigde nisam pročitao da je @renoje rekao da su ovi rasadnici demokratije. Možda se loše izrazio, kao što većina nas ovde to radi – što u brzini zbog emocionalnog naboja, što usled nemogućnosti da uobliče svoj stav.
Već sam obrazlagao da je ovo nešto najbolje što može da se desi Asadu i Rusiji: američke marionete (Kurdi) se biju protiv američkih saveznika iz NATO-a (Turaka i zelenih). Pored toga, pročistiće se i „zeleni“ i „žuti“ za eventualni sukob sa SAA kasnije. Za to vreme Tramp i ostala bagra nek se znoji i nek se misle dokle su stigli sa tom politikom.
Mislim da će i Kurde u Manbidžu snaći ista sudbina kao i ove u Afrinu. Naravno, uz „blagoslov“ političkog rukovodstva sirijskih Kurda koje je toliko glupo i kratkovido da je to ne zabeleženo na Bliskom istoku. Umesto da dobiju tzv. kanton Afrin, kao deo na kome će živeti Kurdi u posleratnoj Siriji, uspeli su da „genijalnom“ politikom, na koju bi i sam Pir pozavideo, na tom prostoru nema niti Kurda, niti YPG-a, niti kantona Afrin kao sastavnog dela Federacije Severne Sirije. Transfer stanovništva o kom sam pričao pre nekog vremena.
Kurdski političari su samo dokaz da se politika ne vodi emocijama i srcem već racionalno tj. mozgom. Isto i ovde na forumu pojedinci skaču i emocionalno gledaju na stvari, a sve to zapakuju u svoju analizu. To mu više dođe kao propagandno-politički tekst, a ne analiza koja ima svoju metodologiju, koja pak isključuje emocije.
Svako ima pravo da vidi situaciju kako želi, ali to nije analiza, već viđenje (praćeno navijanjem i likovanjem nad pobeđenom stranom).
Interesantno je da i Kurdi znaju da ostave deo naoružanja zelenima, što znači da nije samo SAA imuna na taj princip „rada“. Lako je Kurdima ratovati protiv ISIS-a, koji se povlačio ka Iraku, dok su ih Ameri polivali. Sada kada su naišli na malo ozbiljnijeg protivnika, koga podržava avijacija, naravno da su i rezultati takvi kakvi su u Afrin.
Hrabra… kurdska vojska.
U pogledu turske okupacije Afrina:
Mislim da je to posledica turkofobije i viševekovne netrpeljivosti koja se kultiviše na Balkanu (nekad iracionalno), njihovog NATO članstva i nekadašnje bliskosti sa SAD-om.
Ja ne znam da li neko stvarno misli da Rusija, Sirija i Iran ne bi napravile haos zbog turskog upada u Afrin. Niti ja Asad mrdnu prstom, niti Iran, niti Rusija. Ovo što pričaju pojedini turski političari, kako nikad neće vratiti Afrin, otprilike je u rangu Borisa Džonsona, Tereze Mej i ostale ekipe da kažu nešto radi sebe. Mora da se nešto priča za domaću publiku.
U 30 banki da će za koji dan/nedelju, Erdogan da se pojavi na TV i da kaže tipa: „kraj Maslinove grančice, doneli smo mir našim građanima, južni delovi turske granice su sigurni, teroristi eliminisani i neka svako zna da ukoliko se pojavi neprijatelj mi ćemo ga poraziti svuda“? Posle toga, pauza za EPP (tj. raspoređivanje snaga) pa rokanje oko Manbidža, ukoliko se ne reši mirnim putem. Naravno i tu će Rusija, Iran i Sirija da bude truć, truć, turska invazija na Siriju, osuđujemo to, a na kraju će Kurdi da ga odnesu, kako naš narod kaže, „k’o bumbar slamčicu“.
Biće trampe, Manbidž (žuti) za Rastan (zeleni), najverovatnije po istom principu jer se pokazao uspešnim. Kada do toga dođe, videćemo da li su se opasuljili sirijski Kurdi ili će i dalje da pričaju „Rusi su krivi, ovo je nepravda“.
Meni je interesantno koliko su domaće levičarsko-liberalne grupe opsednute Afrinskom katastrofom. Kukaju o tome poslednjih nedelja. Žalosno je što su par kurdskih političara, onih najgrlatijih (dok su pametni ćutali, budale najviše govorile i postadoše bogate fukare), ostavili svoje ljude bez domova i poslali ih u kamp za interno raseljena lica gde ništa neće postići. Ti političari su i najgori od svih. A Kurdi k’o i svaki drugi narod: sirotinja raja, rintaj, dirinči, zaradi da preživiš i budeš srećan bar malo u životu.
По мом мишљењу, цијела ситуација се може завршити на два начина (наравно да ту може да се деси мали милион комбинација, али ове су најопштије)
1. Уједињење Сирије. Савезништво које су направили Руси, Иранци и Турци није само празна прича и Турци ће поступита као што предвиђаш и у прилог овом решењу иде све што си набројао, ја се свакако надам да ће се то десити!
2. Подјела Сирије и замрзнут конфликт, је сасвим могућ сценарио, поготово послије вијести о постављању индустриских погона у Ал Бабу као и сва неоосманска политика коју "султан" води. Мада у овом случају би поред Сирија највећи губитник била Турска јер би добила де факто курдску државу на граници а о оштећеним односима са САД да не причам.
Међутим САД је главни фактор зашто рат још траје па можемо очекивати још прљавију игру од њих. Једна од њих јесте да се отаресе курдских елемената у СДС (то би био тежак посао наравно, мада је Турска више него срећна да им помогне) и стварање коалиције са зеленима и тако подјеле Сирију, сценарио који би одговарао и Турској и САД. САД је Сирију изгубила септембра 2015, али је подјелити могу....
Nije mi jasno kako je ovo eskaliralo u istočnom Kalamunu.
Pa oni su već dugo vremena u nekakvom primirju sa vojskom, ja sam mislio da će se to mirnim putem dogovoriti.
A sad je došlo do toga da im ruše avion. Pa sad će ih počistiti ekspresno.
Zašto im je interes sada, kad SAA privodi kraju Damask, praviti probleme, a cijelo vrijeme dok je SAA bila rastrgana na sve strane, bili su mirni?
Ако Турци и њихови терористи врате север Сирије који заузму(и заузели су до сада) Сиријцима без борбе ја напуштам форум на пола године.
Овде је пар ставки о могућностима лепо изнесено.
+ +++powSrb ::Једна анализица шта би могло да се деси са територијама које су узели Турци.
Citat:Though the Turkish government may have concluded, as many other outside observers have, that the opposition can no longer win the war, the Turkish government is not prepared to simply drop its anti-Assad stance wholesale. The governing AKP – an Islamist party – is bound both ideologically, as well as by their past statements, and cannot simply 'turn over a new leaf' with the Syrians, even if they were inclined to do so.
The Turks look poised to occupy most of the former Afrin region. There are also increasing reports of Turkish activity throughout Idlib, with a reasonable conclusion being that the Turks intend to cleave off the entirety of the rebel-held north. This may not even come as much of a surprise to any of the major actors, given that there were rumors many months back of a Russian-Turkish-Iranian understanding that would result in exactly this situation.
Politically, the Turkish government cannot simply hand Afrin back to the regime that they spent years condemning and working actively to undermine. Even in contemporary Turkey, where freedom of the press and the ordinary democratic process have been largely extinguished, the AKP can not afford the degree of alienation that such a move would generate amongst their largely-Islamist base.
Pragmatically, returning Afrin and Idlib would likely require Turkey to absorb any remaining rebel cadres and their supporters – hardly a pleasant thought, when most are hardened veterans with little ability or inclination to return to civilian life – as well as permanently accept hundreds of thousands, if not millions, of Syrian refugees currently in-country, who will refuse to return to living under the Assad state. This would be economically costly, and would again likely produce political peril by offending domestic nativist sentiments.
A likely solution is the creation of a pro-Turkish microstate, along the lines of Israeli occupied South Lebanon (1985-2000), or the DNR / LNR in the Ukraine. Such a state would have nominal political independence, but would be diplomatically and economically dependent on the Turkish state. The advantage of such an arrangement, apart from maintaining a semblance of ideological consistency, would be that Syrian refugees within Turkey could be safely 'returned' to said state without accusations of cooperation with the Assad regime, while Turkey would not be obliged to accept existing rebel forces. As with Russia in the DNR / LNR, Turkish forces could act to 'correct' any destabilizing actions by rebel leaders, helping to establish a semblance of peace with regime-held Syria.
It almost goes without saying that, if the above situation were realized, the large-scale ethnic cleansing of the Kurdish population – who would be 'encouraged' to leave by rebel and TFSA forces – is quite likely, assuming it is not already a fact. The departing Kurds would open up territory to be colonized by 'returned' Syrian refugees.
With Turkish military backing, the short- and medium-term survival of the microstate would be guaranteed. Long-term prospects are less clear; the Israeli-sponsored state in South Lebanon, after all, collapsed after Israelis decided it was no longer worth the expenditure in blood and treasure. Future economic or political changes in Turkey could make the microstate non-viable; conversely, future political or cultural developments in Syria might invalidate the enclave, after a period of division.
In the present, the Syrian regime may not even be particularly unhappy about losing the trans-Idlib region. While doubtlessly a blow to national pride, and any concept of territorial integrity, there is, from the regime's standpoint, a silver lining. Syria would lose a region with few resources, but jam-packed with inconvenient dissidents and religious extremists. In an ad-hoc population swap, Assad would lose hundreds of thousands of, even in defeat, dubiously loyal devout Sunnis, and gain a smaller number of more dependable moderate Kurds. Especially in concert with any future effort to restore sovereignty over the eastern oil fields – perhaps resulting from arranged Turkish pressure on the US – such an outcome would be about as ideal as Assad could hope for: a depopulated Syrian state, largely free of internal threats and relieved of pre-war demographic pressures, able to more effectively utilize (or alternatively, knowing the regime, simply dump into private hands) the limited natural resources present in Syrian territory.
Не видим стварно где би могли да склоне десетине хиљада исламиста. Турци их сигурно неће у својој држави. А и одлично им дође да преместе милионе избеглица на територије са којих ће да протерају Курде. Овај сценарио налик на Украјину ми изгледа као један од више вероватних. А и удруживање са Америма о чему сам писао пре месе-два и даље важи.
Наравно да Руси неби ћутали на ово упадање Турака. Очигледно је да су направљени уступци као и када су заузимали Ал Баб(Замена за Алепо). Манбиџ тешко да се Руси ишта питају, то би одговарало свима да Турци ударе на Амере, за разлику од катастрофе у Африну. Само што ће Амери вероватно продати Курде ту.
slonic_tonic ::Saqba i Kafr Batna u potpunosti su pod kontrolom vojske.
Vojska je došla do rijeke Barada, koja će biti linija razgraničenja.
Još će danas ili ovih dana očistiti ovaj južni komadić do rijeke koji sam označio i tu će se stati.
Onda kreću pregovaranja i pritisci. Militantima nije preostalo ni malo zemlje, nego samo beton. Teško će se tu prehraniti duže od 15-30 dana i bit će ovisni samo o humanitarnoj pomoći.
Da li će se to riješiti za 7 dana ili za 3 mjeseca, teško je reći.
Možemo očekivati veliku "humanitarnu" gungulu sa zapada.
3 месеца је превише. мислим да ће их САА притискати одмах након преласка тог канала. Уз повремене понуде за евакуацију, на крају ће можда ићи и на поделу џепа. Неко рече да ће они директно на Ибрин да ударе следеће, све је могуће.
^^^^ Vjerojatno na američki mig su ondje eskalirali sukobi. Doduše najglasniji su bili tamošnji pripadnici JaI koji su svojedobno predvodili krijumčarenje do Gute.
Tu su još Usud aš-Šarkija (Lavovi Istoka) koji su uglavnom bivši beduini i pustinjski lokalci koji su direktno povezani s Amerikancima na graničnom prostoru. Na njihovoj su platnoj listi i navodnoj potpori. Sami po sebi nisu previše opasni, ali nije problem u njima nego onima za ili iznad njih. Bili su udarna igla sad već bivše NSA kada su onako postradali u Al-Bukamalu od strane IS-a.
Tu je Kuvat Šehid Ahmed al-Abdu (Snage mučenika Ahmeda al-Abdua) koju čine lokalci. Riječ je o jednoj od prvih FSA postrojbi koji su se pobunili u damaščanskom zaleđu, a ime nose po svom prvom lideru koji je poginuo na samom početku rata. Oni su u korektnim odnosima sa SAA. Poznato je da su koordinirano djelovali kada je bila ofenziva IS-a prije 2 godine i tada smo nazočili nečem čudnom, zajedničkoj kooperaciji SAA i FSA. Zahvaljujući tome je skoro neometan protok ljudi i dobara u tom džepu.
Najmanje značajna grupa je Saraja Ahl aš-Šam (Udruženje naroda Levanta) koja je svojedobno bila poprilično aktivna na zapadnom Kalamunu. Nakon oslobodilačkih operacija 2013. teško su stradali i nakon toga su životarili uz libanonsku granicu skupa s An-Nusra Frontom. Radikalniji dio se odvojio i prisegao se na vjernost IS-u. S vremenom su postali beznačajan faktor i jedini značaj je što su ostali dio FSA kišobrana pa su kako-tako preživljavali s pobunjenicima iz doline Barada i Sergaje. Nakon konačnog poraza u zajedničkoj sirijsko-libanonskoj akciji pristali su na preseljenje u predio istočnog Kalamuna gdje nastavljaju sa životarenjem.
Nekada je ondje obitavao An-Nusra Front, ali oni su iščezli ili se preselili u provinciju Idlib nakon opisane vojne operacije protiv IS-a i kooperacija SAA-FSA.
^ Pa da prostiš, dugo sam dijelio slično mišljenje. Ali za potrebe detaljnijeg praćenja rata i razumijevanja zbivanja u tamošnjem društvu često sam čitao druge forume, tvitove, stranice nerijetko i od strane pobunjenika upravo s ciljem raščlanjivanja frakcija i postoje li tu još neke razlike između zastava i naziva. Ponekad površnost nije sasvim dovoljnaiako bi se zbog toga mogao uvući u praćenje čitavog sukoba toliko da ti uđe pod kožu. Ponekad se nađe empatija čak i za one koje su odabrali krivu stranu.
