offline
- Pridružio: 09 Sep 2014
- Poruke: 1522
|
С опозданием увидел дискуссию о результатах переправы через Северский Донецк
И, смотря на содержание, убежден – мы, российское общество, медленно, но верно идем к отрезвлению.
Фактическая информация с фронтов заставляет многих критически осмысливать пропагандистскую риторику «все идет по плану» и задавать здравый вопрос – а что, собственно говоря, происходит?
Канал Moscow Colling (https://t.me/m0sc0wcalling/5464?single), а за ним и другие (тот же "Рыбарь (https://t.me/rybar/32641)") опубликовали математически точный расчёт потерь российской стороны при попытке навести переправу.
И, судя по всему, главной причиной потерь было отсутствие здравого управления, говоря проще и откровеннее – недееспособность командования операцией.
Я не призываю верить кому–либо, и тем более соглашаться с выводами, у каждого свой взгляд.
Но перед вами, что называется, результаты объективного контроля.
И они говорят, что войска уступают противнику не только за счет тактического умения или оснащения, а это безусловно есть, но главное – слепого, неэффективного командования.
Результатом неумелого руководства, слабой подготовки войск становятся тяжелые потери.
И это не только масса техники, которая стоит сотни миллионов рублей, но главное – жизни. Жизни наших солдат!
Что действительно шокирует – как такое возможно спустя два (!) месяца проведения операции.
За это время можно уже вскрыть и выучить шаблоны действий ВСУ, их сильные и слабые стороны.
Невозможно понять, по каким причинам, командование группировки, Генеральный штаб не ведут необходимую работу по изучению тактики противника, не анализируют собственные ошибки.
Во время Зимней компании 1940 года необходимые выводы были сделаны спустя месяц проведения операции.
Спустя полтора армия, сделав выводы, готовилась к другой войне.
У нас прошло уже два с половиной.
Выигрывает тот, кто быстрее учится, адаптируется под изменяющиеся обстоятельства, используя свои сильные стороны и слабые – противника.
Войска безусловно адаптируются, благодарня массированной материальной помощи со стороны общества. Потоком идут дроны, средства защиты, оптические и иные приборы.
И это происходит во многом "вопреки". Чем дальше подразделение от военного руководства, тем проще ему помочь.
Сверху сохраняется курс на камуфлирование и игнорирование вызовов операции.
Из этого политизированного и коррупционного подхода, военное командование отрицает необходимость изучения ситуации и необходимой работы над ошибками.
Есть большие вопросы к самому механизму управления операций, об этом поговорим позже.
Здесь важно сказать о другой, не мене важной проблеме.
Обществу, чтобы начать влиять на ситуацию, необходимо владеть картиной событий, во всех ее неприглядных зачастую подробностях.
В той ситуации, когда власть скована самоцензурой, когда фактическая информация не может пробиться через вертикальную цепь инстанций – убежден, именно общественные центры могут стать источниками реальной, единой картины происходящих событий.
Для этого необходимо выйти из зависимости хороших новостей, что засасывает в человека виртуальную реальность, делает его ведомым, манипулируемым объектом.
Поверьте, для ждущего «позитива» у властей всегда будет убедительная виртуальная картинка, даже в условиях катастрофы. Всегда.
И, если эту ситуацию не изменить, закончится это все социальным распадом или гражданской войной.
Обращаю внимание на опыт Армении: когда реальная картина начинает разрушать виртуальную через тяжелое военное или политическое поражение, общество получает тяжелейший психологический удар, и войдя в воронку депрессии, может из нее уже и не выйти.
Поэтому не надо бояться реальной картины, какой бы тяжелой она не была.
Любую проблему надо публичить и выходить на власти, в идеале – уже с вариантами решений.
Наше общество не знает и трети того, что происходит на фронте.
И пора осторожно, но непрерывно выводить людей из виртуальной комы "вечных побед". @genshab
Google prevod:
Са закашњењем видео дискусију о резултатима прелаза кроз Северски Доњецк
А, гледајући садржај, убеђен сам да ми, руско друштво, полако али сигурно идемо ка отрежњењу.
Чињенично обавештење са фронтова тера многе да се критички осврну на пропагандну реторику „све иде по плану“ и поставе разумно питање – шта се, заправо, дешава?
Московски канал Колинг (хттпс://т.ме/м0сц0вцаллинг/5464?сингле), а за њим и други (исти „Рибар (хттпс://т.ме/рибар/32641)“) објавио је математички тачан прорачун губици руских странака при покушају успостављања прелаза.
А, по свему судећи, главни разлог губитака био је недостатак доброг управљања, једноставније и искреније речено – неспособност команде операције.
Не позивам никоме да верујем, а још више да се сложим са закључцима, свако има своје мишљење.
Али пред вама, како кажу, резултати објективне контроле.
И кажу да су трупе инфериорне у односу на непријатеља не само због тактичких вештина или опреме, а то свакако постоји, већ што је најважније - слепе, неефикасне команде.
Резултат неспособног руковођења, слабе обуке трупа су велики губици.
И ово није само маса опреме која кошта стотине милиона рубаља, већ што је најважније - животи. Животи наших војника!
Оно што је заиста шокантно је како је то могуће после два (!) месеца операције.
За то време већ можете открити и научити обрасце деловања Оружаних снага Украјине, њихове предности и слабости.
Немогуће је разумети зашто команда групације, Генералштаб не обављају неопходне послове на проучавању тактике непријатеља, не анализирају сопствене грешке.
Током Зимског похода 1940. потребни закључци донети су после месец дана операције.
Једно и по касније, војска се, доневши закључке, припремала за нови рат.
Већ смо имали два и по.
Победник је онај ко брже учи, прилагођава се променљивим околностима, користећи своје предности и слабости непријатеља.
Трупе се сигурно прилагођавају, захваљујући масовној материјалној помоћи друштва. Долазе дронови, заштитна опрема, оптички и други уређаји.
И то се дешава у многим аспектима "против". Што је јединица даље од војног врха, лакше јој је помоћи.
Одозго се одржава курс ка камуфлажи и игнорисању позива операције.
Из овог исполитизованог и корумпираног приступа, војна команда негира потребу проучавања ситуације и неопходног рада на грешкама.
Велика су питања око самог механизма управљања операцијама, о томе ћемо касније.
Овде је важно поменути још један, не мање важан проблем.
Друштво, да би почело да утиче на ситуацију, треба да поседује слику догађаја, у свим њеним често ружним детаљима.
У ситуацији када је власт окована аутоцензуром, када чињеничне информације не могу да пробију вертикални ланац ауторитета, уверен сам да су јавни центри ти који могу да постану извори стварне, јединствене слике о догађајима који су у току.
Да би се то постигло, потребно је изаћи из зависности од добрих вести, које виртуелну стварност усисавају у човека, чинећи га вођеним, манипулисаним објектом.
Верујте, за „позитивце“ који чекају власт ће увек имати убедљиву виртуелну слику, чак и у катастрофи. Увек.
А, ако се ова ситуација не промени, све ће се завршити друштвеним распадом или грађанским ратом.
Скрећем пажњу на искуство Јерменије: када стварна слика почне да уништава виртуелну тешким војним или политичким поразом, друштво добија тежак психолошки ударац, а када једном уђе у левак депресије, можда неће изаћи из њега. .
Стога се не треба плашити праве слике, ма колико она била тешка.
Сваки проблем треба објавити и скренути пажњу надлежним органима, идеално са опцијама за решења.
Наше друштво не зна ни трећину онога што се дешава на фронту.
И време је да пажљиво али континуирано извлачимо људе из виртуелне коме „вечних победа“. @генсхаб
|
