offline
- Pridružio: 20 Jun 2018
- Poruke: 2048
|
Неко је прије десетак страница окачио линк на текст са искуствима мобилисаног руског студента из Лугањска са почетка СВО: https://aftershock.news/?q=node/1416236
Свима препоручујем да прочитају, али пошто је текст на руском и прилично је дуг, написаћу овдје основне тезе и занимљивости на српском.
+ Врело љето под Изјумом
Момак није служио војни рок и на почетку СВО је мобилисан у 204. пук мобилизационе резерве.
Прича како су "вадили" мушкарце из аута и бацали их у аутобус (исто оно што сад гледамо по Украјини скоро па сваки дан). У војним одсјеку су им рекли да ће, узимајући у обзир чињеницу да велика већина није служила војни рок, они бити у позадинским јединицама, да ће помагати правим, искусним јединицама. Опрема и оржује које су дали његовој јединици је била мјешавина војне производње Совјетског Савеза и чак су неке појединачне ствари биле из времена царске Русије. Прву ноћ је спавао у ходнику, слушајући разговоре других бораца како планирају дезертерство.
Кад се завршио процес формирања јединице, почели су да нагађају на који дио фронта ће их послати. Неко је рекао да иду у Харковску област, али у Харковску област нико није хтио да иде јер, како каже, "то није наша земља". После долазка у Белгородсу област, руски цивили су их позрављали са ријечима "Браво!" и "Хвала вам!", али они су се суздржавали да им не одговоре ријечима "Идите на курац!".
У Белгородској области су провели 2 седмице. Испочетка су команидири, нижи официри, хтјели да проведу некакву обуку са њима, али су и они брзо изгубили мотивацију, те се обука свела на ударање стројевог корака по кругу касарне.
За ручак су моралу да чекају у реду пет сати на хладном да би добили сто грама хељде, ако те посрећи и парче хлеба и ледени чај. Због тога је долазило и до туча међу гладним војницима, али то није бринуло командире јер су они имали своју исхрану, другачију од обичних војника.
Њихов пук (204. пук НР ДНР) је имао примјера наоружања из 1915. године, али зато 202. пук НР ДНР чак није имао довољно оружија на све војнике.
Прича како су се једном сви разболили, да су чак у једном моменту имали више болесних од рањених. Његовог командира одјељења старог 54 године су у рат послали на носилима, јер, по твдњи командира чете: "У рату нема болесних".
Њихов батаљон је послан под Изјум, и приликом првог минобацачког напада на њихову позицију настала је паника и општи хаос, батаљон је већ у првим минутима изгубио контролу и борбену ефикасност, сви су почели да бјеже на све стране, чула су се контрадикторна наређења команданата.
Организација батаљона је била на том нивоу, да је овај момак морао буквално да лута по улицама и да по подрумима тражи било кога познатог. Кад су се коначно сабрали и кренули на сусједне позиције, неко је упитао већ искусног официра "Како је тамо на том дјелу фронта (на тим позицијама)?" на шта му је овај одговорио: "Ако вам стварно кажем како је тамо, побјећете и дезертираћете".
Прича како му се много пута десиле сличне ситуације; кад им је командовање лагало да "тамо непријатеља скоро да и нема". Даље прича како је на путу ка позицији видио много уништене руске технике, удављене руске војнике, чак и оборене авионе. Упознао је неког комаданта "Крима" (замјеник комаданта дивизије или пука). Он ми је њекао да у батаљону није остало ни једног поручника.
Срео је момке на одслужењу војног рока, којима су комаданти фалсификовали потписе на уговорима о служењу у армији, т.ј. захваљујући фалсификованим потписима, морали су да остану на фронту.
Прича како је видио много ратних злочина почињених украјинцима, и како је било доста рањених цивила. Једини назови доктор у кругу од 5-10км је био студент медицине - педијатар. Он је морао да помаже огромном броју рањених цивила и војника.
Прича како га је командир чете подсјећао на феудалца, а они су били његови сељаци/робови. Узимао је себи храну, цигаре и хуманитарну помоћ које је трампио за друге услуге, док су његови подчињени јели хељду и само 2 конзерве тушенке (нешто као месни нарезак, нађите на интернету) на 40 људи. Због тога су једном изударали тог командира чете, и замало да дође до мањег оружаног конфликта.
Пар пута је по њиховим позицијама одрадила украјинска авијација, док руске авијације практично није било. Тачних удара руске артиљерије није било, противартиљеријска ватра је била минимала и ударало се само по секторима/квадратима. Укри су имали дронове и касетну муницију, која им је представљала велики проблем. Прича како су укри растурали русе код села Долгенькое, како су тамо руси имали велике жртве и како су се молили да их не пошаљу баш на то село.
Морал је био, по његом ријечима, мањи од нуле. Највише их је погађало то што су гледали дезертерства професионалних искусних војника - руских десантника. Нису имали никакве комуникације са позадином. Стално су чекали вјести о демобилизацији или ротацији, а у неформалним разговорима се стално расправљало како побјећи/дезертирати.
Биле су честе туче са командирима и каже да га је руска армија све у свему тад подсјећала на руску аримју 1917. године. Кад су излазили из Изјума виђали су натписе "Командир батаљона је педер".
Једне прилике под Изјумом су их извиђачи упозорили да украјинци спремају напад на њих, на што командир није реаговао. Срећа па су их успјели спасити ти исти извиђачи, додуше не све.
После неког времена су отишли у оно село Долгенькое, гдје је он после удара тенковске гранате био рањен и контужен, након чека је евакуисан у Лугањск у болницу и на томе се рат за њега завршио. У болници је чуо да је почела укро офанзива на Харковску област, да је легендарни 202. пук практично уништен. Његов пук (204.) је почео толико организовано одступати, да нису знали ни куда иду ни које позиције да заузимају. На крају су некако дошли до Белгородске области, гдје су им рекли да тамо нису добродошли...
Као највеће проблеме у руској армији наводи: "Апсолутна курцобоља команданата, недостатак рада са људством, распадање, стрес од великих губитака, скоро потпуни недостатак подршке".
|
