offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26156
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
http://www.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/16750339/otvoren-ekcs.html?4
Био сам на овој трибини. Понео сам диктафон. Ладно. Да ме нико не убеђује и да ми не препричава и тумачи шта је чуо и како му се јавило или снило.Прво предавање је имао саветник политичког одељења Амбасаде РФ у Србији и то је прво обраћање једног руског званичника свега неколико сати после враћања Крима у матицу, тзв. Велику земљу (како су слободни део СССР становници окупираних подручја увек звали). Овде га нећу постовати јер без обзира што је економско излагање, оно је и бриљантно политичко-дипломатско и показује у свом сјају вештину и генијалност , прагматичност руске дипломатије и трговине (и обратно).
Зато ћу пустити излагање др Драгана Петровића из Института за спољну политику (или како се већ све зове). Неки о њему говоре хвалоспеве, неки га игноришу. Какав је мој утисак? Не знам како је стекао докторску титулу, али говорничком вештином сигурно није. Када буде видео овај транскрипт (који је углавном веома веран), запитао би се да ли су то његове реченице. Мени је његово излагање звучало доста ''кафански'', али је истина да он барата мноштвом чињеница , а да ли и манипулише с њима - процените сами. Можда је састав публике био такав па се определио за овакав ненаучни ниво излагања , али знам да сам га ''ухватио'' у падежним грешкама и непознавању синтаксе. Како год, он је рекао шта је рекао.
ПС
Да не заборавим, јер није без значаја: на самом почетку предавања у велику и лепу салу Руског дома ушла је група омладинаца једне одлазеће српске странке машући руским заставама и сликама свога вође чије презиме не завршава на ћ, али ни на а. Било је мучно и дегутантно гледати људе који се труде да покажу да су већи Руси од Руса. Руси, као искусне дипломате, на своју територију су пустиле и такве, а закључке нека извлачи како ко зна и уме.
Ево и тог текста, заједно са трапавим конструкцијама, али и драгоценим подацима (који се , наравно, могу наћи свуда, питање је само ко их како тумачи).
..Ја ћу излагати о украјинској ситуацији, нешто што је врло, врло актуелно. У свету какав ми познајемо већ вековима постоји хладна дијагонала супротности између англосаксонских сила са једне стране и са друге стране Русије. То је једно ривалство које потиче с једне стране Британско, с друге стране царска Русија, где би ове две силе могли упоредити о чему је говорио Блок о два створења морске доминације, да ли је то кит, да ли је то ајкула, а са друге стране су они, који персонификују моћно копно. На први поглед и једни и други владају једним делом света, временом је то британско ривалство које се очитавало и на нашем простору у периоду решавања Источног питања. Источно питање је двовековни или дво ипо вековни процес од периода опсаде Беча, опадање моћи Турске на Балкану, и на Блиском Истоку јер је Турска била као она птица из Езопове басне: од сваке птице је узела по једно перо, а када су друге птице дошле и узеле свака своје перо, њој је остало само оно што је она раније имала. То је Турска у време стварања модерних нација. Једно страно тело које је дошло из простора Азије и њихова држава Румелија која се налазила у малој Азији и на Балкану где су живели углавном православни хришћани. И онда се разматрало у светским центрима моћи - шта ће бити кад дође до ослобађања ових простора? А главни играч у тим ослобађајућим процесима тих народа који су што самостално, што уз помоћ великих сила, Аустрије, Млетачке Републике, Русије, посебно из периода Петра Великог, онда се претпостављало да ће ти народи који су мање-више сви православни, добрим делом су Словени, и највећим делом ослоњени на руска ослободилачка, модерна искуства и процесе. Дакле, рачунало се у штабовима великих светских сила да ће ти народи, без обзира на њихове владе, без обзира на њихове династије, да ће широке масе тог становништва бити проруске - због православља, због словенства, због помоћи које је Русија пружала у читавом периоду решавања источног питања. И онда се разматрало у центрима светске моћи - какав је њихов однос са Русијом и из те једначине су извлачили однос према овим просторима, тако да Француска, којом сам се посебно бавио, није сматрала Русију као свог арпиорног противника. Напротив, Русија је, посебно од 1871. године , односно уједињења Немачке, представљала важан тег који је могао да обухвати Немачку и представља противтежу чак за потенцијални реванш за пораз и повраћај Алзаса и Лорене. Зато је Атанта, савез Француске и Русије (када одете на трг Трокадеро видећете најлепши мост у Паризу, то је мост Александра Трећег, руског цара). Дакле, Француска је рачунала на Русију као противтег у односу на Немачку, а после рата као противтег у односу на англосаксонску доминацију о чему је највише водио рачуна Де Гол. Али, ако из те једначине Французи гледају на Србе, као Словене православне и са савезничким односима са Русијом (говорим о широким народним масама), како се третирају Грци у односу на Турке, Македонци и Бугари, какав је однос имала Велика Британија? То је врло важно како бисмо могли да разумемо америчку политику на Балкану и америчку политику према Русији. Велика Британија је била ривал Русији за светску моћ и сматрала је Србе у том случају као негативан елеменат. Слично је третирала Грке у спору са Турцима, Јермене такође, слично је третирала и неке друге народе, и отуда је британска политика која је начелно била родоначелник слободне, либералне мисли, у пракси жмурила када су овде људи продавани као робови, набијани на колац и када је вршен геноцид. Она се увек руководила геополитичким разлозима који је овде конкретно значио да је слаб српски фактор интерес Велике Британије. Ту су политику у потпуности преузеле САД после 1945. године када су дошле у Европу. И отуда се не морамо чудити што Дејтонски споразум представља бедем гаранције на Балкану, при том не заборавимо и Охридски споразум, и зато се не морамо чудити што Србија и Црна Гора када иду у Европу могу да иду одвојено. Може да буде рефренедум у Црној Гори за независност иако се она 1992. године са преко 80 % изјаснила за заједничку државу са Србијом, а зашто са друге стране Република Српска, сасвим супротно, када иде ка ЕУ, она се централизује? Дакле, потпуно различити аршини. Имали смо Бадиндерову комисију која је рекла - ''не, републичке границе су коначне границе'' и онда је то морало да убеди Србе из Републике Српске и Републике Српске Крајине да они немају право на издвајање, немају право на референдум, али онда Косово, које је део Србије, оно може да се отцепи и то, пазите, искључиво мора да се отцепи цело, са Северним Косовом које је поклоњено 58 године од стране Стамболића, те четири општине - Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и северна Косовска Митровица, морају се у потпуности, тако каже Бриселски споразум, препустити Приштини.
Само бих задржао у једној реченици, па бих се онда вратио Украјини, зашто је судбоносно важно да те четири општине и зашто се овде преко тога врло лако прелази, а оне су врло важне за даљу деструкцију Србије, што је крањи циљ англоамеричке политике. Видите, рашка област или Санџак има шест општина: три су западне, апсолутно православне и српске - Пријепоље, Нова Варош и Прибој, али три источно - Сјеница, Тутин и Нови Пазар су претежно муслиманске. Међутим, оне су као Татарстан у РФ са свих страна опкољене српским просторима: Републиком Српском, на југу са Северном Црном Гором, српском - васојевићком и са севера краљевачким регионом и најпосле са ове четири општине са севера Косова. Американцима је стало по сваку цену да уђу ту где је 95% српско становништво, да се ту учврсти Тачијева ''држава'' и тако ће се даље наставити деструкција српског простора. Али, вратимо се сада на Украјину. Дакле, Украјина је колевка Русије. Као што се каже - Кијевска Русија. Године 1242. био је један од најопакијих продора. Водећи европски историчари кажу да је Европа само на три места имала продор ваневропских освајача: то је било у Шпанији и Португалији од маварских освајача, то је било на Балкану од Турака, и то је било у Русији. Разорени су Черњиков и Кијев, руске престонице, и тада се ишло даље на запад. То је био тај велики удар. Можемо говорити да су они са лакоћом продрли у Угарску и прогонили мађарског краља који је побегао у Трогир. Међутим , они су га ту нашли и убили. Колико је био моћан продор на простору Евроазије говори следећи податак: век и по после њиховог главног удара један мали крак са Тимур Ленком ударио је на Турску 1402. године и Бајазита (сви знамо ко је), заробио и водио у кавезу по својој земљи. То је један од разлога што смо ми издржали до 1459. а Црна Гора и Зета до краја петнаестога века. Тај освајач који је ударио на Русију, колико је Русија ипак моћна била , један њен обласни господар Александар Невски у две велике битке победио је немачки тевтонски ред, а затим и Швеђане код Чудског језера. Дакле, руске земље се померају горе, на север, и имамо Куликовску битку 1380. која, уствари, представља победу Русије и знак да ће она после неколико деценија, током петнаестог века, потпуно се ослободити од те моћне немани коју је представљало остаци царства Џингис кана , односно Златну хорду. Она ће се на крају разбити на Кримнски канат, на Казањски канат , Астрахански канат и остатке у Западном Сибиру.
Сад имамо један важан моменат - да је пропало Византинско царство и да је византинска принцеза Софија Палеолог шездесетих година, дакле неких десет година после пада Константинопоља, се удала за руског цара Ивана Трећег. Обратите пажњу: то је претходник Ивана Грозног. На тај начин, у симболичком смислу, у виду крвне везе које су тада важиле у Европи, Русија постаје трећи Рим, а четвртог неће бити јер је венчањем са византинском принцезом (не заборавимо да су Византинци до последњег тренутка себе звали Ромејима), па она постаје центар светске моћи. Зашто се каже да је Русија не само наследник Византије, већ да је и наследник чувеног Рима. Е, сада када то имамо у виду, када је Иван Грозни заузео 1551. године Казањски канат и 1556. Астрахански канат чиме се читав ток Волге нашао у руским рукама, а у следећих неколико деценија заузет је Западни Сибир, основани су Тјумен и Поболск. За неколико деценија избило се на Пацифик и Русија је постала пацифичка сила! Али, шта је било овде на западу, тамо где је била колевка Русије, у Украјини, ту се дакле, олабивио утицај монглоског татарског освајача, остао је тај Кримски канат, који је признао врховну власт Турака. Међутим, сада долази до судбоносног догађаја за следећих неколико векова Западне Украјине: реч Посполита, долази до веначања литванске краљице и пољског краља 1596. године, Угринска унија, чиме се формира једна нова држава, пре свега католичка, и чиме руске земље, Галиција и највећи део Украјине, наслеђем долази под пољску круну. Да бисте разумели размере тих наслеђа у тадашњој епохи, могу да кажем да је енглески краљ наследио читаву Западну Француску, и ту се водио Стогодишњи рат од 1337. до 1459. године на француском тлу. Дакле, у овом случају, наслеђем Пољаци крвним везама племства долазе једном до Украјине. Галиција, дакле до је најсеверозападнији део Украјине или административне области Лавов, Тенипол, Ивано-франковска . У ширем смислу ту је и Волинија и Ровно. Они потпадају под Пољаке. Они имају другчији језик од књижевног источно-украјинског, то је полтавска варијанта, врло слична руском, и они имају другу веру - то је унијатска вера. Православни су али они признају папу. То је судбоносно важно да бисмо разумели даљи ток украјинске историје. Наиме Русија сада, која држи од Пацифика до Украјине читаву ту Евоазијску плочу, она успева 1654. године да добије Источну Украјину. Како? Ољег Мељницки, велики атаман, он је успео да од Пољака да ословоди све области источно од Дњепра и да замоли рускога цара који је био врло обазрив због концентрације великих сила, да се Украјина уједини , односно присаједини Русији. Дакле, он је наравно то прихватио и добили смо то ујединњење. То је веома важно да бисмо разумели да су ови предели фактички били дуже са Русијом и да се ту није развио сепаратни идентитет, односно идентитет који би задржавао нешто друкчији модел од великоруског идентитета. Ти простори се називају Нова Русија . То су административне области о којима ћу после говорити ...хајде да их набројим: Доњецка, Угарска област, Запорошка област, Херсонска, западно од Дњепра, то су Полтава, Черњигов, и, овај , Суми, то је источни део Кијевске области, са главним градом Кијевом и то је Дњепропретровск. те области су повраћене. Године 1654. видите да је ту фактички руски идентитет максималан. Али, Малорусија, односно Нова Русија, она је добијена у првој и другој деоби Пољске. То је било 1771. године, да сад не идемо на то објашњење, али веома је важно да запазимо тај феномен: многи су се питали - како је могуће да чак и у Сумију доминира украјински идентитет? Уз саму границу, рецимо са вороњешком облашћу, али доле на југу, на граници са Румунијом, где је ушће Дунава Измаил, све где је црноморска обала и Азов, ту је 80 -90% руских. Како је то могуће? Ево како: тај део је потпао под кримски канат, а онда под врховну власт турског султана. И, како је то ослобођено после битке у заливу Чешма 1764. онда су се ту, у тај празан простор, слабо насељен, доселили углавном Великоруси. Постоји слична компарација идентитета у Црној Гори и украјинског. То је исто као када би црногорска обала од Пича, то је овамо мало западно од Бара, која је припадала Млетачкој и Ауостроугарској, потпала, рецимо, под српску државу, али се ту не би настанили Црногорци са, рецимо, Цетиња, већ би дошли досељеници из Смедерева, Пожаревца, итд. Јер, они знају одакле су дошли, тако да ови знају да су Великоруси! Зато они говоре пре свега руским језиком. Дакле, ако имате мешан украјинско-руски идентитет , дуални, рецимо у Кијеву и неким другим областима, овде нема недоумице! Они знају да су већински Великоруси! И зато је Крим 90% рускојезичан . Немојте да вас буни, сад ћу доћи до суштине, завршавам у две - три минуте, неко кад погледа садашњу Украјину каже - 20% су Руси. То може да вас буни као што у Црној Гори имате да су 30-35 % да су Срби, али колико је верника СПЦ - 50-60%, колико је српског говорног подручја - 60-70%! Тако је исто и у Украјини. Руси су 20% процената Украјине по попису, али бар још 25% је матерњи језик руски и они се формално пишу да су Украјинци, а верници су Руске православне цркве, односно Украјинске цркве која признаје Москву, а она има 55-60% верника у Украјини. Е, сад - има 45-50% руског језичког становништва у Украјини, које чини 80% већину у следећим областима: Харковска област, Угарска, Доњецка, Дњепропетровска,Запорожје, Херсон, Николајев, Одеса...Одеси припада ушће Дунава, плус аутономна република, до јуче, Крим, сада је то део Русије. У овој области - Новорусије, то је етничко и говорно подручје руско . Сад, имате област са малоруским идентитетом, то су ове области - Крим, Суми, Черњиков, североисточни део Украјине до саме границе са Русијом и онда то збуњује како то да су Украјинци уз саму границу, где је Суми, где је Чериков, где је Полтава. Тако да резимирам - није Дњепар граница, као што се обично каже, мешано је становништво у том делу, у Кијевској области, ту имате две области врло важне, то су Кировоградска и Черкаски где је мешано украјинско-руско становништво. И онда имате где доминира западно, овамо украјински идентитет, и онда имате три, односно пет области које су анти-руске које су биле у три деобе Пољске и припале су Аустрији, остале су Аустроугарској, а између два светска рата су припале Пољској до 1939. године када су ушле руске трупе. Дакле, то су ове области Иванофранковска, Лавов, Тенипољ, и ове две области - мурско-поинтска и то је област Ром. Када се све сабере, јако је сложена . Цитирао бих Антифона, његово епохално дело ''Сукоб цивилизација'' где постоји посебно поглавље о Украјини . Он ту каже: '' да је Украјина неповратно, цивилизацијски, геополитички , подељена земља, цитирам - већи део Украјине је проруски и мањи део је на северозападу који то није. Између постоје те зоне.''. Дакле , када се све то сабере, први председник Украјине Леонид Кравчук који је за разлику од Кучме (Леонида) био више окренут Западу. И друга два председника се исто зову (Виктор) и потпуно имају различиту геополитику. Е сад, кад се то сабере, 2004. кад је победио Јанукович онда су то једини председнички избори за последњих тридесет година који су поништени у Европи. Наравно Америка је рекла да су то нерегуларни избори. Јанукович је тада устукнуо, дакле он није контрирао . Он не прихвати да се понови тај круг, и онда је победио Јурченко. То је онај господин који има бубуљичаво лице и нема здравствене проблеме, а као тровали су га Руси, али на тај начин да му није страдао ни интелект ни тело, само је страдало лице које је било рошаво. То се показало да је уствари део хормонских поремећаја . Али, Јанукович је ћутао који је вођа најаче украјинске партије, то је ''Партија региона'' која је, уствари, та проруска странка. Он је 2006. победио на парламентарним изборима и формирао је владу, али 2007. Јурченко каже - не! Он има једну једину тачку као председник земље - да може да распусти парламент , владу, закаже нове изборе, и то када је земља непосредно безбедносно угрожена. Прешла су два из његове странке ''Наша Украјина'' у странку ''Партија региона'' и он је прогласио да је то угрожавање безбедности државе, поништио је ту владу, заказао ванредне изборе, на којима је његова странка и Јулија Тимошенко добили два мандата више и формирали врло лабаву владу. Та влада је дала катрастрофалне резултате неолибералне економијеи онда после тога, најзад, 2010. године Јаункович побеђује убедљиво на председнчким изборима. Међутим, четири године он држи власт. И шта су имали? Када је он и његова влада која је колабирала (хтео је да каже сарађивала, а не пропала јер она је објективно била проруска) јер је донела неколико кључних одлука о стационирању руске црноморске флоте, увођење руског језика као другог званичног у источну половину земље, трећи уступак је био да се Украјина дистанцира од НАТО, и четврти је био да се Бандера и други нацисти које је прогласио Јурченко у задњим данима своје владавине поптуно дистанцирају и изгубе континутиет . Међутим, он је гравитирао око Царинске уније. То би био потез, по мојој процени, да је учинио, они би повели овај грађански рат још тада. Он се дакле одмакао од ЕУ у последњем тренутку и онда смо све могли да видимо. Е, сад - шта бих могао да закључим? По питању Украјине тешко је повређена америчка ''мека моћ'' (soft power). То је престиж једне земље, њене културе, цивилизације, у очима остатка света, јер су Американци рекли да је све легитимно што је било у Украјини. . Ја ћу поновити да је 21. фебруара председник Јанукович (његова странка је на власти и у парламенту и у регионима источним и централним) на основу победе на изборима октобра 2010. дакле да се дође до прекида непријатељстава која се дешавају на улици и да се полиција повуче и да се повуку демонстранти и да се одрже председнички избори уместо у марту 2015. у децембру 2014. Шта смо имали? Полиција се повукла , ови десничари су насрнули, заузели институције, пребили су велики број посланика...реимо да је лидер КП која је на власти била , Фјодор Симоненко отет и претучен, да је председник врховне Раде, пазите, то је врло важна функција, јер он замењује председника државе, то је био Владимир Рипак, он је отет и претучен и натерали су га да да оставку. Онда су рекла ова три лидера да је он отишао (цитирам) ''у Доњецк да се лечи јер има здравствене проблеме''. Извините, не бих желео да коментаришем на тако нешто. Американци су рекли - то је у реду, то је демократски, и они су дошли у ту врховну Раду и тек тада, после тога, Русија је интервенисала јер је претила опасност да се они окоме на руско језичко подручје, по искуству Кијева где су учињене многе отимачине, чак и злочини, итд. Дакле, двоје тих унијата са том неонацистичком идеологијом за коју се мора рећи да је за време Другог светског рата да су унијати који чине 95% људи у овим областима Галиције били савезници са Хитлером, идеолошки и на сваки други начин. И зато постоји одређена збуњеност код обичног човека у Србији. Он не може да се сети тих Украјинаца и оних други који су, уствари, Руси и да су они подељени, малтене као што је била СФРЈ подељена по неким питањима. Ту ћемо да завршимо ситуацију. Русија је понудила јуче решење кризе у Украјини. На тај начин што би Русија, САД и ЕУ гарантовале украјинску независност и јединство земље под условом да се прихвати федерализација земље. По географском принципу наведени региони би добили статус федерални. Ја ћу подсетити да су они се састали легитимни представници ових региона 22-фебруара у Харкову и донели одлуку да не признају пучистичку власт у Кијеву. Ми сад имамо такве ситуације овде: ово је велико питање - шта ће се даље дешавати? Ово је најнеуралгичнија тачка на земљаској кугли. То је место од највећег, есенцијалног руског интереса јер је то становништво фактички руско и да Русија ту не може да одступи. У питању је не малигна, већ само одбрамбена , бенигдна агресија. Моје мишљење је да ће европске силе , ту су пре свега медијатори министри иностраних послова Немачке и Француске, прихватити чињеницу да је опструиран споразум са Јануковичем, дакле, моје скромно мишљење је да ће ипак доћи до федерализације Украјине. Ако Украјина буде ишла на конфликт онда може доћи до распада земље и да се формира једна нова држава која би и својим духом и осећањем била руска. Да ли би се она одмах ујединила са Руском Федерацијом то је већ ствар технике. Ето толико.
|
