offline
- tesa
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 23 Dec 2011
- Poruke: 26
|
+ ETNONACIONALIZAM – UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ RUSIJE BROJ JEDANVladimir Putin definitivno ne stoji iza ubistva Borisa Njemcova. No, vrlo je verovatno da ima jasnu ideju ko bi mogao da stoji. To nam je nagovestio između redova u svom izlaganju na proširenom zasedanju Ministarstva unutrašnjih poslova četvrtog marta. Njemcovljevo ubistvo svrstao je u politički motivisane zločine, od kakvih je „nužno napokon osloboditi Rusiju“. Već nekoliko rečenica nakon toga, izrazio je ozbiljnu zabrinutost zbog porasta zločina motivisanih ekstremizmom, ocenivši kako „ekstremisti truju društvo nacionalizmom, netrpeljivošću i agresijom“. „Do čega to može da dovede, dobro znamo iz primera susedne države, Ukrajine“, ukazao je Putin, i dodao da je cilj ekstremista u Rusiji „očigledan – isprovocirati građanske sukobe, udariti na ustavne osnove naše države, naposletku na suverenitet zemlje“. Iako je analizom sadržaja nemoguće dokazati da su ova dva dela Putinovog izlaganja – o političkom motivu Njemcovljevog ubistva i ekstremnom nacionalizmu kao pretnji ustavnom poretku i suverenitetu Rusije – povezani, mislim da je Putin upravo pokušao da nam saopšti da veza između te dve teme postoji. Osnov za takvo razmišljanje nalazim u činjenici da ekstremni, etnički obojeni nacionalizam, i jeste najveća unutrašnja pretnja političkoj stabilnosti Rusije u situaciji kada se ona suočava sa nikad većim spoljnim pritiskom usled američkog geopolitičkog prodora na istok.
Zašto je jasno kao dan da Putin nema veze sa organizacijom i izvršenjem atentata na Njemcova? Zato što ne postoji nikakva korist koju bi on od toga i u ovom trenutku imao, dok je na drugoj strani šteta po njega itekako prisutna. Da je Putin i imao ideju da se fizičkom likvidacijom oslobodi jednog od svojih dugogodišnjih prozapadnih protivnika, mogao je to odavno da uradi. To sigurno ne bi uradio sada, u situaciji kada je satanizovan sa Zapada zbog Ukrajine i kada je očigledno da Vašington pojačava napore da ga sruši iznutra, tj. podrškom ruskoj „petoj koloni“. Smrt Njemcova mogla je samo da razjari Putinove protivnike, što se upravo i dogodilo. Prvog marta smo umesto najavljenog opozicionog skupa simboličnog naziva „Vesna“ (odnosno „proleće“), koji bi verovatno privukao manji broj ljudi na periferiji Moskve i podelio sudbinu nekih ranijih pokušaja prozapadne opozicije da mobiliše mase protiv Putina, imali marš više desetina hiljada ljudi u samom centru Moskve, u čast ubijenog Njemcova, a žestoko uperen protiv ruskog predsednika. Ako je Njemcovljeva smrt nekome donela korist, to sigurno nije Putin, već oni koji hoće da ga sruše. Marš je pokazao da se u ruskoj prestonici polako stvara kritična masa koja bi mogla da izvede ono što Vašington i njegovi sateliti već godinama priželjkuju – „obojenu“ revoluciju u Rusiji. Nagoveštaje smo već videli na ranije održanim izborima za gradonačelnika Moskve, gde je jedan drugi prozapadni opozicionar iz mlađe garde, Aleksej Navaljni, osvojio velikih 27 posto glasova. Njemcovljeva partija tada je podržala Navaljnija, uprkos tome što se ova dvojica političara u jednoj stvari razlikuju – za razliku od Njemcova, koji je bio tipičan ruski liberal, Navaljni je poznat i po ekstremnim, etnički zasnovanim nacionalističkim stavovima. I tu klupko počinje da se odmotava.
Ponoviću da Vašington ima za cilj da politički destabilizuje Rusiju podrškom antiputinovskoj „petoj koloni“. Nisu, međutim, svi Putinovi protivnici jednako korisni za ovaj poduhvat. Liberalizam kao ideja nikada nije bio dovoljno jak na ruskom tlu, nikada posebno privlačan za mase. I kad je liberalna misao bila dominantna u ruskoj eliti (početkom devedesetih prošlog veka), nije se dugo zadržala, a i njena primena je dala katastrofalne rezultate, što je učinilo dodatno odbojnom. Da je Njemcov ostao živ i poveo tu „Vesnu“, sve bi se najverovatnije završilo na beznačajnom talasanju, bez krupnijih posledica po Putina i stabilnost Rusije i njene spoljnopolitičke orijentacije. Sa ideologijom etnonacionalizma, međutim, stvari stoje sasvim drugačije. I nije slučajno da je Putin baš sada ukazao na taj problem, jer se radi o za mase daleko zaraznijoj ideji, samim tim i ubojitijem oružju u rukama onih koji bi da naude Rusiji i njenom predsedniku. Dokaze nemam, ali mogu da iznesem pretpostavku – na koju mislim da i Putin cilja u citiranom izlaganju, pri čemu nije jedini – da iza likvidacije Njemcova stoje nacionalistički protivnici ruskog predsednika (moguće i iz samog vrha vlasti), vrlo moguće u sprezi sa nekom od zapadnih obaveštajnih službi. Da pojasnim.
Nacionalizam kao ideologiju ne smatram nužno lošom, naprotiv. Tamo gde se on može izjednačiti sa patriotizmom – a to je slučaj u tipičnim nacionalnim državama, bilo da su etnički homogene (Poljska ili Mađarska, na primer) ili se u njima pod nacijom podrazumevaju svi državljani (Francuska, SAD…), nacionalizam je u službi nacionalnog interesa, tj. interesa države. U multietničkoj državi sa imperijalnim nasleđem kakva je Rusija, međutim, nacionalizam i patriotizam se razilaze. Zato sam u naslov namerno stavio izraz „etnonacionalizam“, kako bih naglasio da mislim na onu vrstu nacionalizma koja je etnički zasnovana i ispoljava netrpeljivost prema drugim etničkim grupama. Takav nacionalizam, ukoliko bi izmakao kontroli, bio bi poguban za jedinstvo Rusije i njen međunarodni status. To posebno važi za etnonacionalizam najveće etničke grupe u zemlji – Rusa, jer bi njegovo nametanje kao zvanične državne ideologije, osim što bi izazvalo jednako ekstreman odgovor neruskih etničkih grupa, dovelo u pitanje i jedinstvo samih Rusa. Do izražaja bi došle regionalne razlike – pre svega u Sibiru i na Dalekom istoku, a da ne govorim o ideološkim razlikama koje bi se rasplamsale jače nego ikad, kako između nacionalista i onih koji to nisu, tako i između samih protivnika nacionalizma. Upravo ovakav ishod – teritorijalno rasparčavanje Rusije, najpre pobunama neruskih separatista, a zatim i građanskim ratom Rusa protiv Rusa, nakon čega ono što od zemlje ostane neće imati drugog izbora do da prihvati vazalni status u odnosu na Zapad, dok će neiscrpne prirodne resurse Sibira i Urala koristiti neko drugi – jeste san koji sanjaju vašingtonski imperijalisti.
Stoga je jasno zašto je Putin alarmiran nakon Njemcovljevog ubistva i zašto će učiniti sve da ne dozvoli da se ovakav scenario odigra. U toku svoje dosadašnje vladavine, Putin je u najboljem maniru državničke škole mišljenja uspešno držao pod kontrolom međuetničke i ideološke protivrečnosti ruskog društva koje bi mogle da zaprete njegovom jedinstvu. Rezultati su više nego vidljivi – ruskoj državi danas su lojalni i oni od kojih bi se to nekada najmanje moglo očekivati. Pogledajte samo današnju Čečeniju i njenog lidera Ramzana Kadirova, nekadašnjeg separatistu, koji je privrženiji Rusiji od mnogih etničkih Rusa. Do toga je dovela Putinova politika iznutra i spolja jake Rusije kao najboljeg garanta interesa svih njenih građana i etničkih grupa. E sad, zamislite kako bi Kadirov reagovao kada bi se u Kremlj umesto Putina uselio recimo Navaljni, koji je svojevremeno za kavkaske narode upotrebio izraz „bubašvabe“. Jasno je, dakle, odakle dolazi najveća opasnost po Putina i Rusiju i na koju kartu Vašington, suočen sa nesposobnošću da svoj geopolitički prodor na istok ostvari vojnim putem ili ekonomskim sankcijama, namerava da zaigra.
Vladimir Trapara sa bloga [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
