offline
- Pridružio: 29 Feb 2016
- Poruke: 312
|
Napisano: 06 Okt 2016 11:20
Blagodarim što bi reko rahmetli Kalajić, pa nastavićemo onda, špansku seriju, ima još tema koje mogu biti zanimljive ...
Dopuna: 20 Okt 2016 13:09
Izbor punjenja nefinalna verzija ne znam kada će finalna, nema primera i ilustracija i ostalih grafika ...
Pomalo iščašen pristup onako kako ga ja doživljavam do danas ...
https://www.mycity.rs/must-login.png
Dopuna: 12 Nov 2016 7:42
Možda bi ljudimakoji rade sa busolom bilo korisno
https://www.mycity.rs/must-login.png
Dopuna: 01 Mar 2017 12:08
KOREKTURA DVOSTRANIM OSMATRANJEM
(u svetlu moguće primene u današnje vreme)
Korektura dvostranim osmatranjem (nemojte da je pobrkate sa primitivnom korekturom ocenom smisla pogodaka pomoću grafikona zaključaka koja takođe ima dve osmatračnice ali bez merenja uglova ili sa metodom grafikona koja je nešto bolja ali takođe spada u primitivne) je nekada bila vrlo važna u svetu artiljerije a danas ne da nije blizu tog statusa već je praktično i zaboravljena. Pre pojave daljinomera u zemaljskoj artiljeriji metoda je bila praktično najkvalitetniji mogući oblik korekture koji ste mogli da imate, jer su alterantive njoj bile korekture rakljenjem ili ešaloniranjem pogodaka, a a pro po teme u praksi je česta bila i korektura iz vazduha po stranama sveta. Smrt za ovu vrstu korekture je bila pojava merača daljine ali tek laserskih. Naime iako je u ratnoj praksi ona već smatrana drugorazrednim oblikom u odnosu na korekturu pri kojoj su se koristili stereoskopski i koincidentni daljinomeri, jako velike greške koje su pravili ti tipovi daljinomera su je još uvek održavali kao izbor, jer su te greške bile eliminišući faktor za vrlo precizne korekture. Naravno vremenom se to više povlačilo ka radu u opitnim centrima ili poligonskim ispitivanjima i slično, kao i za ne baš česte procese u trupi kod isterivanja velike tačnosti ali sve manje i manje. U zemljama koje su uvele kao osnovni rad računačkih odeljenja rad na drvenoj planšeti se čak pojavila i verzija sa osmatranjem sa tri tačke, koja je formalno davala nešto veću preciznost ali zapravo je treća tačka više korišćena kao kontrolna ili u slučajevima kada baza i ugao presecanja nisu propisno veliki. Naravno kako se metoda povlačila u te specijalne oblike tako je u samoj metodi artiljerijska busola bila zamenjivana teodolitom koji je bio precizniji. I zaista, dok god su se koristili optički daljinomeri, koji su na većim daljinama brzo generisali relativno veliku grešku i najmodernije armije su posezale za korekturom dvostranim osmatranjem sa teodolitima. Međutim pojava laserskih daljinomera je stavila tačku na karijeru ove metode jer je greška koju su oni generisali bila vrlo mala u odnosu na optičke daljinomere. Zapravo optički daljinomeri su na manjim daljinama osmatranja obično bili prlično upotrebljivi ali su brzo gubili tačnost na iole većim daljinama osmatranja, dok je kod laseraca greška em bila vrlo mala, em nije ni zavisila od daljine sve do kraja njihovih dometa. Šta su bile vrline a šta mane metode u ta da kažemo klasična vremena pre pojave laserskih daljinomera ? Pre pojave i šire upotrebe optičkih daljinomera da ne govorimo. Tada su rakljenje pod malim paralaksom za manje daljine gađanja i korektura iz vazduha po stranama sveta, prvo balonima a posle avionima bile glavne. Već je rakljenje pod velikim paralaksom pravilo probleme, a korektura ešaloniranjem nikad nije bila popularna. U odnosu na navedene metode dvostrano osmatranje je bilo zlatni standard. Zapravo dvostrano osmatranje i jeste neka vrsta PRVOG oblika korekture po IZMERENIM odstupanjima a ne ocenom smisla pogodaka. Međutim možda i najveća mana metode je što su se osmatrači praktično morali dogovoriti pre vatre a posle odrđivanja stajnih koordinata, pre svega po položaju osmatračnica da se prvobitno usmere ako se ne vide, odnosno pripremiti karte ili skice u procesima gađanja više ciljeva po dubini, a posebno je to teško ako se pojavljuju neočekivani ciljevi ili ako se gađa u urbanim zonama, tu je onda prethodna saradnja osmatrača neophodna. Za pojedinačne ciljeve to po pravilu nije bio problem, kao ni za one koji su jasno uočljivi ali je opasnost da osmatrači različito percepiraju sam cilj pristuna i taj problem je možda i najveća mana metode. Situacija se mnogo promenila ulaskom optičkih daljinomera u artiljerijske jedince kopnene vojske. Zbog poslovične nepreciznosti optičkih merača metoda dvostranog osmatranja je ostala zlatni standard po tačnosti ali je izgubila prvo mesto po raznim drugim kriterijumima. Prvo u domenu topografsko geodetske pripreme bila je teža, jer je ona morala da se radi na dve tačke, na dve osmatračnice a ne na jednoj kao sa daljinomerom; drugo, u domenu taktike je bilo daleko lakše i daleko bezbednije postaviti jednu osmatračnicu ka protivniku nego dve; treće u domenu upravljanja vatrom metoda je bila zasnovana na isključivo grafičkom radu dok su daljinomeri ostavljali mogućnost i računskog rada a i u grafičkom radu bilo je lakše raditi sa njima. Metoda je istina imala i jednu internu manu, savršeno je radila već od prve granate jedino kada su osmatračnice videle jedna drugu i mogle da nanišane jedna na drugu i time otklone parcjalne greške u orijentisanju, inače je greška kod prve granate znala da bude mnogo veća. U tome se delimično krije i četvrta mana metode, odnosno za dobro funkcionisanje su morale da se uspostave bar dve a ne jedna linija veze a poželjno je bilo imati i treću između samih osmatračnica, mada definitvno ne i obavezno. Dakle dva puta veći rad u topografsko geodetskoj pripremi i dvostruke linije veze su ono što je metodu učinilo beznadežno težom od rada na jednoj osmatračnici sa optičkim daljinomerom. U njihovo vreme opstala je jedino zbog prirode tih daljinomera da prave veliku grešku sa povećanjem daljine, naime spuštanje optičkih daljinomera u sve niže jedinice je uzrokovalo da njihovi prirodni oblici upotrebljivi za rad budu što manji po dimenzijama i težini a to je opet povlačilo veliku grešku pri povećanju daljine osmatranja. Optički daljinomeri sa velikim bazama su manje grešili ali su bili veliki i teški za upotrebu u nižim artiljerijskim jedinicama koje dominiraju bojištem, barem kvantitativno. Tako je i metoda dvostranim osmatranjem prešla na teodolite koji su vrlo precizni u merneju uglova i ostala je da se primenjuje uglavnom kao specijalan slučaj ili prinudno kada nije bilo daljinomera. Pojava artiljerijskih laseraca kojima je greška bila vrlo mala sa artiljerijske tačke gledišta (ne i geodetske !) i koja se nije povećavala sa daljinom je na problem procesa osmatranja padova po cilju u smislu merenja daljine delovala revolucionarno. Dometi laseraca u procesu kvalitetnog merenja su bili tako veliki da je ograničenje po korekturi palo na domen odnosa oko-optika a ne na mogućnosti laserskog merenja daljine. Tokom vremena laserci su relativno brzo dostigli oblike relativno malih težina i gabarita a pojavile su se i takozvane ručne izvedbe koje su mogle da rade i bez tronošca. Istina te izvedbe nisu imale dublji smisao do pojave takozvanih digitalnih magnetskh busola koje su integrisane u njih. Kako god laserci su beznadežno i potpuno zamenili optičke daljinomere. Time je otkonjen jedini razlog za rad dvostranim osmatranjem teodolitima, odnosno praktična tačnost metode rada sa jednim lasercem i jednom artiljerijskom busolom na osmtračnici je po svim ranije navedenim kriterijumima daleko nadmašivla rad dvostranim osmatranjem. Dalji razvoj tehnike je još i više povećao kvalitet rada sa jednom osmatračnicom. Prva revolucionarna pojava posle laseraca je bila pojava satelitske navigacije. Ona je u jednom dahu izbacila ako ne skoro sve onda svakako veliku većinu problema koji se pojavljuju u topografsko geodetskom radu u artiljeriji. Ozbiljniji problemi u njenom korišćenju se javljaju tek u današnje vreme kada tehnološki dovoljno jaki protivnici mogu da pokušaju da je u ograničenoj zoni na liniji bojišta ometaju a vlasnici satelitskih sazvežđa i učine neupotrebljivom u širokim i dubokim zonama. Istina to je je više pogodilo takozvani civilni kod za kojim se lako poseže kod svih malih zemalja koje nisu u milosti velikih sila a za sada mnogo manje vojne kodove koji su brzo i evoluirali u oblike teže za ometanje. Međutim dinamika istorijskog razvoja i upotrebe satelitske navigacije čini njeno ometanje relativno retkom zverkom na savremenom bojištu, bar za sada. Kako god, i civilni a svakako vojni kodovi jedva dotaknuti tim ometanjima uz minijaturizaciju satelitskih prijemnika su doveli do toga da se koordinate dobijaju i u takvim malim uređajima, kakvi su iz ruke radeći laserski daljinomeri. Istina to samo po sebi nije u potpunosti rešilo problem u radu sa uglovima na njima (mada ga je veoma olakšalo) ali su modernizmi doneli dva rešenja za taj problem. Prvo digitalne magnetske busole. Njihova jedina prava mana je da ne rade u zonama takozvanih magnetskih anomalija (ali tu manu imaju sve busole) a druga mana, istina mnogo manja je njihova tačnost, naime greška koju ti uređaji prave je najčešće dosta velika u hiljaditima i čak je veća nego najprecizniji starinski postupci sa artiljerijskom busolom koji su istina dugi i teški i time beznadežno manje upotrebljivi na bojištu. Istina takvu grešku na relativno malim daljinama aritljerijskog osmatranja i nije teško trpeti, nema previše relanih posledica na proces. Međutim tu je i jedno istina mnogo skuplje ali zato pouzdano i dovoljno tačno rešenje pronađeno u minijaturizaciji takozvanih žiro-kompasa. Oni još nisu dovoljno mali da se integrišu na laser koji radi iz ruke ali su zato toliko mali da bez problema idu na vrlo male tronošce na koje se ti dominantno ručni laserci lako i brzo postavljaju. Na većim tronošcima (normalnim što bi rekli) ali čak i na tim vrlo malim, ostavljena je po pravilu i pozicija za kačenje IC ili termovizijske naprave za noćni rad. Upotreba malih lap-topova u odogovarajućim izdržljivim, makar i teškim kućištma ili tableta sa svakom mogućom softverskom podrškom, ali pre svega sa integrisnaim GIS-om, je dopunila tu ful opremu ili oll inkluziv sistem za artiljerijske osmatračnice. Moderni sistemi veze, sposbni da prenose i podatke osim glasa, male snage, kriptovani, skačući, adaptivni, integrisani sa tim lap-topom pa i samim lasercem i žiroom su dali univerzalnost u prisustvu tako opremljenog artiljerijskog izviđača mernika na bojištu, koji sam, jedan čovek uz softversku podršku, može ne samo da bude navedena funkcija, već i da efikasno upravlja kompletnom vatrom sa osmatračnce ako mora. U čemu je onda smisao uopšte pominjati jednu takvu metodu kao što je dvostrano osmatanje u takvo današnje vreme? Zaista na prvi pogled nema mnogo smisla, ali možda na drugi ipak ima. Za početak, bez prelaženja na suštinu da vidimo da li su ti modernizmi uopšte učinili metodu lakšom u današnje vreme nego pre. Odgovor je sadržan u prethodno spomenutom pasusu i očigledno je da su najveće mane metode ti modernizmi u najvećoj meri anulirali. Prvo i skoro i najvažnije metoda u današnje vreme sa satelitskom navigacijom i GIS-om gubi svoju najveću manu, odnosno dugotrajan i težak topografsko geodetski rad u određivanju mesta dve osmatračnice pa i njihovo međusobno usmerenje, štaviše sa povećanom preciznošću satelistske navigacije dakle sa greškama ispod 10 m, pa možemo slobodno reći i sa više puta većim greškama, nema nikakve potrebe ni da se osmatračnice vide međusobno. Drugo, sistemi (ugaonog) goniometrisanja su na modernim uređajima još i bolji nego na starima koji su takođe tu funkciju obaljali sasvim zadovoljavajuće. Treće moderni sistemi veza i prenosa podataka nemaju nikakav problem u radu sa dve osmatračnice umesto jednom. Četvrto, problemi izračunavanja bez grafičke metode su na današnjim računarima, skoro se može reći, lakši matematičko programerski zadatak, veći je problem izabrati dobar vizuelni interfejs sa korisnikom nego rešiti sam problem. Tu se naravno može sada postaviti osnovno pitanje čemu sve to ? Odgovor je samo jedan NE KORISTI SE AKTIVNO LASERSKI MERAČ DALJINE. Ima li to kakve koristi na svremenom bojištu ? U ovom trenutku možda ne ali u budućnosti pa i danas u sukobu protivnika visoke tehnlogije već se nazire i potreba za tim. Naime ne samo da su se izviđači laserskih izlučivanja pojavili na bojištu nego se zapravo njihov broj polagano povećava. Što je još gore polako se pojavljuju i ometači laserskog zračenja, istina vrlo skromno ali ih ima. Pitanje koliko ovi drugi mogu ozbiljnije da ugroze artiljerijske lasere, ali sami izviđači laserskih zračenja već dovode do realnih mogućnosti za protivdejstva. To je prvi razlog, za sada još uvek ne previše aktuelan. Drugi razlog je mnogo zanimljiviji. Naime u svekolikim zastarelim armijama može lako da se desi da je sistem satelitske navigacije dostupan i funkcionalan pa čak i neki oblik sistema veze i podrška računarima a da ima problema sa stanjem artiljerijskih laserskih merača daljine. Nije mnogo verovatno ali je moguće. U tom slučaju softversko rešenje omogućava da se posao obavi skoro jednako dobro i sa teodolitima pa čak i artiljerijskim busolama uz nešto problema sa tačnošću uglova odnosno orijentacijom ali koja je beskonačno lakša sa satelitskom navigacijom i GIS-om. I na kraju ima i nešto relativno aktuelno, što se dešava naizgled u malom broju slučajeva ali se dešava kada malo više vremena provedete na osmatračnicama pogotovu u raznim krajolicima (cinizam). Kiša raznih sorti, oblaci prašine, oblaci sitnog peska i prašine i razni oblici dima, razne magle (ima raznih magli), osetno ometaju odnosno u tim slučajevima onemogućavaju rad laserskim meračima daljine, mada promene talasnih dužina imaju ponekad efekat kod novijih uređaja, ja lično ga nisam nešto osobito primetio ili jednostavno nisam imao dovoljno iskustva sa njima da sada da budem iskren. Kako god, iako je procentualo ovo možda mali deo mogućih događaja u recimo srednjoevropskim uslovima ipak je dovoljno često da bude neprijatno. U nekim drugim klimatima je i dosta gadnije. Ljudsko oko koje gleda kroz običnu optiku po pravilu zadire osetno dublje kroz te prepreke. U tim slučajevima skoro pa laka softverska podrška bi jednostavno omogućila moderno opremljenim artiljerijskim izviđačima da u tim okolnostima primene korekturu dvostranim osmatranjem a u zastarelim jedinicama da se posao obavi sa dve busole (teodolita) i jednm lap topom. Po meni pitanje nije za preveliku raspravu jer se suštinski svodi na izradu relativno lakog matematičkog rešenja i programiranja, uz naravno dobar korisnički interfejs, problem je više u tradicionalnoj konzervativnosti i opštem trendu ka idiokratiji koji se svuda pa i u artiljeriji u najvećem delu sveta oseća a prikriven je fenomenalnim dostignućima relativno malobrojnih (u svetskim okvirima) specijalizovnih proizvođača moderne artiljerijske opreme za koje se u pravim ratovima koji se dešavaju danas a verovatno će i u decenijama koje slede brzo da se pokaže (već se pokazuje) da imaju hiljadu mana i pored hiljadu vrlina a u svakom slučaju apsolutna težnja ka zaradi i samo zaradi polako nagriza realibilnost vojne industrije, nazvao bih to "sindrom sajma" (naoružanja) ... Zato danas može da se desi da se dođe do širokog ubeđenja o opštoj upotrebi sistema pucaj i beži u artiljeriji i to istina važi kada postoji neki oblik korekture a da se ne percipira da je sistem zbog promene položaja PRAKTIČNO NEUPOTREBLJIV ZA KONTRABATIRANJE bez makar dobre ako ne već odlične meteo-balističke podrške (ili BPL-a iznad samog cilja što nije opšti slučaj u kontrabatu) kao i za gađanje radio-goniometrisanjem ili dalekim BPL-om određenog cilja što bi trebao da bude trend u artiljeriji posebno velikih dometa a preko zvukomerača ili radara što je trend (ma kako bio ograničen) na malim i srednjim dometima uz univerzalniji BPL. I jedino na manjim daljinama ponekad srednjim i to samo sa BPL-om se može promašiti mnogo (bez MB popravaka ali obavezno sa dva hica i skokom daljinara ) pa da se vrši korektura (može i kod radara i zvukomerača ali je to već vrlo loša politika osim u totalnoj ravnici a kod radio-goniometara uopšte i ne može). Tako je centralno pitanje artiljerije postao "sindrom dometa" ili čije duži, a sad nema veze što sa tom alatkom ne možemo ni da nađemo a kamoli uobodemo centar norveške šume čak ni kad nam je pred nosom. Tokvilovo predviđanje megablastične maligne pojave konformizma u demokratijama je aktuleno izgleda danas više nego pre dvesta godina kada ga je on vizionarski uočio i mala je varovatnoća da ćemo se iz toga izvući bez totalitarne ratne prinude ...
|
