Veci domet nije trazen.
TOS nije radjen kao klasicno artiljerijsko orudje, vec kao ideja kako se izboriti sa POVR-ovima u sukobu sa "verovatnim protivnikom". Jer je "klasicna" artiljerija generalno imala preveliko vremene reakcije da odreaguje kako treba (iskustvo Arapsko-izraelskih ratova).
Zato je TOS pre svega zamisljen za polu-posredno gadjanje, tj. da gadja ubacnom putanjom one polozaje koje moze da neposredno osmatra, do daljine od 4-5-6km, tj. krajnjem dometu tadasnjih (1980e) POVR. Zato je i napravljen na tenkovskoj sasiji i ima laserski daljinomer sa komjuterizovanim balistickim preracunavanjima, da bi u sto kracem roku mogao da izadje na polozaj i da dejstvuje na trazeni cilj. Moze da gadja i "klasicno" indirektno, tj. da neko drugi navodi artiljerijsku vatru, ali to se radi "staromodnim" metodama i tu je vise za rezervnu opciju.
Prednost takvog resenja je bila sto je dobijena znatno veca sansa da se pogodi trazeni polozaj iz prve (i uglavnom jedine sanse). Mana je naravno sto se sretsvo mora izlagati potencijalnoj neprijateljskoj vatri, ali to je smatrano prihvatljivim, jer sredstvo nije bilo preskupo (u tadasnjem SSSR stanju stvari) a pruzalo je nove mogucnosti.
Dodatna prednost je bila sto je bojeva glava mogla biti znatno uvecana (na ustrb raketnog goriva).
U medjuvremenu su POVR postale ozbiljnije, pojavili su se digitalni sistemi za upravljenje artiljerijom koji su znatno skratili vreme izmedju uocavanja cilja i otvaranja vatre i TOS je generalno izgubio svoju glavnu prednost. Zbog toga je razivjen TOS-2, koji je povecao domet, ali je i promenio sasiju na kamionsku, jer je koncept promenjen u manje-vise klasicno artiljerijsko orudje. Kako se i oni na tenkovskoj sasiji sada efektivno koriste, jer su za razliku od SSSR ideja previse malobrojni da "izlaze na crtu".
|