offline
- Pridružio: 29 Feb 2016
- Poruke: 312
|
Napisano: 01 Mar 2017 12:35
Bojim se da sam sve dublje gledajući u temu pronašao mnogo više pitanja nego odgovora pa u tom smislu i čitajte dalje ...
Prilična nepoznanica u vezi samohotke SU-100 je njeno učestvovanje u IV arapsko izraelskom ratu. Ništa čudno obzirom da su arhive Egipta i Izraela trajno nedostupne. Na primer i danas autori radova o ovome ratu rade paraleno, uporedno sređivanje jedinica od brigade (samo ponekad bataljona) naviše pa onda biraju verziju po nekoj logici.
Što je najgore ni same arhive uopšte nisu dovoljne da bi se ovaj pogled na to skoro legendarno bojište a u svetlu ovog oruđa sagledao u potpunosti. Naime prema onome što je malo dospelo iz njih ima silnih kontroverzi. Sami oficijelni izvori su nejednaki i nepouzdani po sređenosti a pogotovu po zaključcima odnosno statistikama. To je uzrokovano raznim razlozima, od konzervativne nedostupnosti, do recimo činjenice da je bojište posle primirja i pregovora prešlo većinski u Egipatske ruke, pa je recimo istraživanje olupina i nalaženje razloga gubitaka Izraelcima bilo manje dostupno, a time su onda i zaključci bili različiti a opet podložni egipatskim cenzorima.
Nisu samo ti subjektivni razlozi prepreka, ima i sasvim objektivnih. Bojište je imalo nezapamćenu dinamiku dejstva od II svetskog rata do tada i zapravo mnoge istine su ostale nevidljive čak i samim učesnicima. Masa peščane prašine i dima kojima je bojište obilovalo a i mnoge noćne borbe kao da su zauvek sakrile mnoge pojedinačne sudbine. Osim dinamike, obe strane su pokazale enorman stepen upornosti, odlučnosti pa čak i beskompromisne agresivnosti sve do žrtvovanja. Pri tome je naravno bilo i dosta onoga što se u srpskom naziva srljanje i na obe strane je bilo puno pogrešnih odluka, ponekih čak i sa statusom katastrofalnih. Sve to je dovelo do takvih silnih sudara, borbi u meleu ali i na velikim distancma, bezbrojnih napada i kontranapada, upotrebe svih vrsta oruđa i oružja ponekad istovremeno, toliko da je možda i tačno da posle ovog rata takav, ajmo skoro cinično reći, kompletno i obostrano naslikan ekspresionizam bojišta, više nikad nije dostignut. Paradoks unutar toga je, da rat nije bio toliko krvav, kasnije je bilo mnogo krvavijih od njega. Naravno glavni uzrok tome je što borbe nisu vođene na urbanom zemljištu i nisu vođene dugo, ali je broj vojnika svejedno bio vrlo veliki. Visok stepen uništene tehnike, kao da je povukao dobar deo krvi, kao da je čelik je zamenio ljudsko meso.
Ni sami učesnici naravno nisu baš bili voljni da posle osvetle te teške trenutke i svoje uloge u njima, pogotovu Egipćani kod kojih je hijerarhija sa svim svojim dobrim ali i krajnje lošim stranama ostala do kraja pa i posle rata čvrsta sa svim gadnim posledicma te stege. U međusobnim naknadnim svađama izraelskih oficira i posredstvom specijalne komisije (Agranat) sa izraelske strane može mnogo detaljnije da se sklopi slika, sa druge vrlo teško.
Tek je nastao kalambur kada su u godinama posle rata propagandne mašinerije Amerike i Izraela počele da objavljuju brošure pa i knjige o ratu sa uobičajeno besmisleno povišenim ciframa gubitaka kod protivnika. A tzv. stručna arapska literatura je naravno sa jednako tako velikim lažima jedino što je ona manje štetna jer ih malo ko osim njih samih uopšte čita.
U tom dimu i prašini, sada već i sa još malo pa istorijske instance, kada je velika većina učesnika, pogotovu na važnijim pozicijama već pokojna, ostaju u slaboj vidljivosti mnoga pitanja, možda baš i za junaka naše priče, samohotku SU-100.
Pošto pravih dakle egipatskih izvora nemamo ostaju nam samo ovi opštedostupni da ih koliko možemo protumačimo.
Znamo da su Čehoslovaci proizvodili samohotku u pedesetim godinama jedno pet šest godina minimum (skoro 1600). Znamo da je izvestan broj isporučen Egiptu od tih čehoslovačkih. Neki navode približno 100 komada drugi izvori navode 150 komada. Problem je što su neke od njih učestvovale u Ratu od 100 sati (Suecka kriza ili II arapsko-izraelski rat 1956. god.) ali i u Sedmodnevnom ratu ( III arapsko-izrelski rat 1967. god.)) i u njima su značajnim brojem uništene (51 u ratu 1967.). Da bi komplikacija bila veća egipatska strana je imala i ISU-152 kao samohotku u svom naoružanju i manji broj primeraka je uspeo da opstane i da bude u upotrebi i u Ramazanskom ratu (Jom-Kipurski rat ili IV arapsko-izraelski rat 1973.) mada u sekundarnim jedinicama.
Kako god, sa druge strane imamo približne podatke o egipatskim formacijama. Obično se kaže u tim izvorima da je svaka pešadijska divizija imala dva PT diviziona, jedan PT divizion u kome su bile samohotke SU-100 i jedan sa Maljutkama na BRDM-ovima ali je sva prilika da su divizioni delovali zajedno kao MPOAD-i JNA a što je čini mi se bilo u skladu i sa sovjetskom praksom. Uzgred brigade pešadijskih divizija su imale su i bataljon tenkova i oni su upotrebljavni kao ojačanje fronta pešadijske brigade. To im je svakako uništilo koristi od koncentracije ali sa druge strane strahovito ojačalo pešadijsku liniju divizija koje su em bile u više navrata izložene jakim pritiscima em su i sami Egipćani verovatno pomalo zazirali od toga kako će se ponašati u borbi i pored vršne zasićenosti pešadijskim PT sredstvima.
Kolika je bila brojnost možemo da predpostavimo u razumnim okvirima. PT divizioni su po sovjetskom modelu bili dvobaterijski ili trobaterijski ili četvorobaterijski, a baterije mogle da budu od osmornih, preko šestornih do petornih pa sve do trojnih. Vrlo velika verovatnoća je da su divizioni SU-100 bili trojni ili četvorni, a baterije šestorne ili petorne, što bi činilo 15 do 20 samohotki po divizionu i ukupan broj samohotki u pet diviziona bi bio približno 100 ili nešto manje. Procena od 18 samohotki po divizionu je verovatno dosta dobra i daje 90 samohotki u 5 diviziona.
Egipćani su imali zapravo tri tipa oklopnih brigada. Da sada neširimo priču iz kojih su oklopnih i mehanizovanih jedinica te brigade vađene i dodeljivane prešadijskim divizijama i kako je popunjavan ostatak oklopno-mehanizovanih, preći ćemo samo na stvarno stanje uoči borbi, dakle tri tipa. Prve integralne koje su išle sa pešadijskim divizijama. One su bile krajnje siromašne sa svim mogućim pridodatim delovima i zapravo i ne zaslužuju ni da se zovu brigade već su bile po formi praktično pukovske formacije. Drugi tip su bile brigade oklopnih i mehanizovanih divizija i one su imale već formu združenog sastava doduše delimično siromašnog sa moderne tačke gledišta. Treći tip su bile tzv. samostalne oklopne brigade izvan oklopnih divizija, nešto bolje popunjene kao združeni sastavi.Slično toem su u stvari i ovi divizioni izvađeni pred napada iz mehanozovanih i oklopnih divizija i pridodati pešadijskim brigadama. Pazite se dobro druga Babića kao izvora jednako kao i Simona Danstana tj. Ospreja, iako u oba slučaja ima obilje korisnih informacija, ima i mnogo baš mnogo fulanja upravo u pogledu formacija, operacijskih osnovica i operacijskih pravaca za pojedine divizijske formacije. Osprej pisan decenijama posle je mnogo bolji ali i on je u detaljima prava zamka za istinu u mnogim slučajevima. Izraelske brigade su na papiru bile daleko bolje integrisane jedinice od egipatskih, na papiru da ali u borbenom stanju kada je počeo rat ni blizu. Drugo, brigadni komandanti su i kada su imali na raspolaganju združene delove (a često nisu) su ignorisali taj faktor, ponekad zbog vremenskog tesnaca i naređenja, ponekad iz neshvatanja da su se vremena promenila u taktičkom smislu. NAIME POLJE BOJIŠTA JE IZMENILO KARAKTER POJAVOM VELIKOG BROJA PT RAKETA I TADA SE TO DESILO PRVI PUT U ISTORIJI. Takve greške nisu pravili samo brigadni već i komandanti divizijskog nivoa (grupe brigada) i što je naizgled paradoksalno istu grešku su u jednom trenutku napravili Egipćani i to pazite POSLE Izraelaca.
Kako god, usled strahovitih izraelskih dominantno tenkovskih (u konjičkom stilu) kontranapada na mostobrane, koje su izvršili prvo sporadično i slabije u toku noći 6. na 7. i mnogo jače izjutra 7. oktobra a onda sporadićno u noći i tokom svitanja 7. na 8. oktobra, kao i vrlo snažno sa novim svežim snagama u toku prepodneva i popodneva 8. oktobra (sa slabijim napadima uveče) skoro izvesno je, da su egipatske pešadijske divizije po brigadama bile u borbi sa skoro svim svojim efektivima i 7. i 8 oktobra, uključujući dakle i PT dvizione. Za borbe 9. oktobra koje su se vodile za nekoliko dominantnih pozicija je takođe verovatno. Odmah da se ogradimo da nije ista verovatnoća na severnom delu ratišta, dakle grubo uzeši severno od Velikog gorkog jezera i južnog dela ratišta prema Suecu i nije ista za različite dane. Naime prebacivanje teške opreme na južnom delu Egipćanima je daleko lošije išlo nego na severnom i samo je sticaj okolnosti doveo do toga da ne osete posledice toga, naprotiv dobro im je krenulo u prvih 24 časa. Usled toga možda je za neke navedene najranije datume i vremena mnogo manja verovatnoća da su SU-100 upotrebljene sa istočne strane Sueckog kanala na južnom sektoru (tamo je trebalo 16 sati za prebacivanje za razliku od skoro duplo manjeg vremena na severu) dakle u zoni odgovornosti Treće egipatske armije a protiv delova 401. izraelske OkB pod Den Šomrom, nego na severnom delu. Taj problem takođe ponovo imamo u srednoj fazi kada Izraelci izbijaju na kanal posle teških borbi i u poslednjoj fazi kada je Izraelska vojska prodorom preko kanala otsekla Treću egipatsku armiju, a taj dugi luk njihovog prodora napadale razne jedinice od onih sa bojišta preko onih iz dubinske i strateške rezerve a u ova druga dva slučaja je to često poprimalo ad hoc oblike. Za ta dva haosa je teško izvući čvršće zaključke mada ima indicija a one su često pogrešne na žalost. Međutim za rani deo operacija koju čini prvi o7.10 izraelski kontranapad izveden trupama 460. OkB pukovnika Gabrijela (Gabi) Amira i 14 OkB Amnona Rešefa iz 252. Mandlerove oklopne divizijske grupe, kojoj je pripadala i 401. OkB Šomrona i drugi neuspešni 8.X izveden uglavnom 162. divizijskom oklopnom grupom Adana u pojedinim njihovim detaljima možemo da izvučemo čvršće zaključke, pa čak i za Šaronov napad 09.10. Takođe sa nešto manje sigurnosti ali takođe većom verovatnoćom taj isti zaključak možemo da donesemo i za borbe tokom pripeme i na početku samog izvođenja operacije Gazela [prvobitno, pred rat imenovana kao Šovač Jonim (Golubarnik)] kada su Izraelci uspeli da izvrše impresivni kontraudar forsirajući sa svoje strane Suecki kanal i prenoseći dejstva na zapadnu, dakle afričku obalu kanala, dakle na borbe vođene okvirno od 15. do 17. oktobra. Sa druge strane za egipatski katastrofalni napad (koji je bi o najgora egipatska zamisao sa teškim posledicima) od 14. 10. možemo sa velikom verovatnoćom da predpostvimo da nije u sebi sadržao SU-100 jer one za njega nisu ni bile sposobne ni pogodne a ni formacijski prisutne.
Da se vratimo na ono što je sigurno a sigurno je da su svih pet egipatskih pešadijskih divizija koje su forsirale kanal sa 6. na 7. oktobar neke za 10 časova neke za 16 časova imale u svom sastavu protivtenkovski divizion sastavljen od SU-100 kao i protivtenkovski divizion sa BRDM-2 naoružanim Maljutkama.
Razmotrimo prvi izraelski kontranapad.
Severni sektor, prebacivanje diviziona završeno najverovatnije do ponoći 6. na 7. oktobar; kontranapad Izraelaca izjutra rano 7. Oktobra
I - 18. pešadijska divizija pod komandom generala Abdel Hafeza
najsevernija egipatska divizija odgovorna za borbe na operacijskom frontu (uz dodatne manje jedinice naravno) od Sredozemnog mora pa sve do približno vrha ade (ostrva u kanalu) dakle izraelskog uporišta na Bar-Levi liniji pod imenom Mirfeket, dakle na operacijskom frontu Port Said - El Kantara, a glavna tačka na njenom operacijskom pravcu je bio napušteni grad El Kantara. Opšti operacijski pravac divizije je bio El-Kantara - El Ariš. Ova, očito ne samo najrazvučenija egipatska divizija, već i smaknuto orijentisana (najvažnija tačka je bila desnokrilna, sama El Kantara) je bila ojačana oklopnom brigadom, ali po sovjetskom uzoru ojačavanja brigada, dakle brigada nije delovala samostalno već je bila parcijalno podeljena po bataljonima i svaki bataljon je išao jednoj od tri pešadijske brigade, naravno formalno u praksi je bilo nekog grupisanja ali ne pravog kao kod pravih rasnih oklopnih jedinica već u smislu ojačavanja kritičnih pravaca u zavisnosti od situacije. Ova divizija je sa sigrunošću imala PT dvizione samohotki i BRDM-ova. Obzirom na razvučenost divizije na tri dosta odvojene pešadijske brigade i obzirom da je integralna oklopna sigurno bila pridodata po bataljonima brigadama, možemo na jedan način da predpostavimo da su i PT divizioni bili podeljni po brigadama, po jedna baterija svakoj. Pogotovu što je pomoćni operacjski pravac divizije bio uz obalu mora, sa taktičkim desantom u pozadini, ka utvrđenju (maozimu) Budimpešta i on će potpuno propasti neobično umešnom i herojskom odbranom Budimpešte. Sa druge strane moguće je da je komandant divizije zadržao divizion u celosti radi upotrebe na kritičnom pravcu ali u tom slučaju to bi moglo biti samo u zoni EL Kantare ili malo severnije a ne ka obali mora. Ova druga varijanta se meni čini verovatnijom.
Izraelski kontranapad na 18. egipatsku pešadijsku diviziju izvršile su trupe iz Mandlerove 252. oklopne divizijske grupe a koja je bila to samo pro forme; brigade su bile na svoju nesreću u tom trenutku prepuštene najvećim delom same sebi a konkretno na severnom delu je došlo do toga da komandu preuzme general Magen, iznuđen događaj u haosu borbi sa kojim Izraelci u tom trenutku nikako nisu vladali. Na njegovo naređenje 7. oktobra rano izjutra je i krenula 460. oklopna brigada pod komandom Gabriela (Gabi) Amira. Opšti pravac napada je bio Katia-El Kantara u obliku dva špica koji su se odvojili od raskrsnice (križanje artiljerijskog puta i puta koji vodi ka lateralnom putu ka istoku) južno od uporišne tačke druge linije (taozim) imena Martef, severni špic pravo na utvrđenje prve linije (maozim) na Bar-Levi liniji pod imenom Milano (prema El Balah adi), neposredno severno od El Kantare, a južni špic na isto takvo utvrđenje ali nešto južnije od El Kantare pod imenom Mifreket. Kontanapad je trebao da destabiliše egipatski napad u zoni El Kantare i da se deblokiraju ili izvuku posade maozima, a ako krene dobro udari dalje po mostobranu. Još uvek ostaje otvoreno pitanje sa koliko je tenkova izvršen ovaj kontranapad. Brigada je raspolagala sa 76 do 87 tenkova, cifre variraju, a od tog broja jedan vod je sigurno bio u maozimu Budimpešta na krajnjem severu; takođe je verovatno da je jedna četa ostala pod Magenom koji je direktno vodio svoj kontranapad ka Budimpešti. Kako god stvarno maksimalan broj tenkova je bio 83 a minimalan 62. U svakom slučaju kada se podeli na dva napadna vedža (anglofonski antičko srednjovekvoni konjički izraz za klin konjice), izlazi da je svaki bio sa stvarno bataljonskom snagom, odnosno sa manje do 40 tenkova. Udarili su u brigadu pešadije sa približno stotinak RPG-ova i dvanaest prenosnih Maljutki. Međutim tu su bila i ojačanja, u zoni brigade delovao je više puta pomenuti bataljon tenkova sa okvirno 30 tenkova u malom minusu (u minusu zbog gubitaka, kvarova, zaglavljivanja) ali I PT DIVIZION ili barem njegovi delovi ako nije bi ceo a nije sa najvećom mogućom verovatnoćom. No gde su bili delovi tog diviziona u zoni El Kantare. To možemo da zaključimo i predlogikom ali i post festum. Naime Gabijeva brigada sa ta dva bataljonska vedža je uspela da se probije jednim vedžom do samog maozima južno od El Kantare odnosno Mifreketa ali nije uspela da se probije do maozima Milano severnije. Ne znamo kolike gubitke je pretrpela jedna a kolike druga grupa ali sasvim sigurno znamo po ličnoj Gabijevo izjavi da mu je od njegovih trupa ostalo maksimalno 23 ispravna tenka, što bi značilo da je grubo uzevši dva puta toliko izgubljeno. Egipćani su pokazivali slabosti na spojevima pa je možda i ovom slučaju tako, odnosno verovatno je da je na prilazima maozimu Milano bila jača odbrana što koicidira predpostavci da je je glavnima PT divziona bila negde u blizini. NA TOJ POZICIJI TREBA TRAŽITI UPOTREBU PT DIVIZIONA UKLJUČUJUĆI I SAMOHOTKE SU-100. Za razliku od grupe Milano (ajmo tako nazvati severni vedž) grupa Mifreket je došla i pod udar oruđa sa zapadne oblale kanala jer se dovoljno približila samom kanalu da bi i oruđa sa njega bila u dometu. Ta oruđa su bila ko zna koja, od samohotki ISU-152 koje verovatno nisu mnogo napravile na tim daljinama borbe (preko 1000 m) pa do PT raketa Šmelj koje su bile mnogo opasnije, ali te egipatske pozicije su bile kvantitativno slabe, udar grupe Mifreket su pre apsorbovali RPG-ovi i odeljenja pešadijskih Maljutki, uništavajući veliki broj izraelskih tenkova ali ipak ne uspevši da ih spreče da se probiju skoro do samog uporišta. Grupa Milano očito je osim pešadijskih delova naišla i na veće snage u odbrani i tu su se verovatno iskazali i BRDM-ovi a vrlo verovatno i vatra samohotki SU-100. Inače u tom trenutku relativno zastarela samohotka je još uvek mala dovoljnu vatrenu moć da bi se našla na modernom bojištu (u to vreme). Brat bratu da bi sa makar zavisnim SUVom bila odlična a upotrebljiva i decenijama kasnije ali razvoj oklopnih snaga krenuo je drugim tokom, pravo u takozvani tenkovski sindrom ... U tom smislu, kada je grupa Milano došla u žestok borbeni kontakt sa egipatskom pešadijom verovatno su i samohotke SU-100, barem na toj poziciji, dale svoj dobar doprinos odbijanju tog napada. Na kraju napada kada su se obe grupe povukle u pozadinu ka Sinaju, od Gabijeva približno dva dobro popunjena bataljona ostalo je samo 20-23 ispravna tenka. Ukupni gubici u napadu su prema tome bili između 40 i 60 tenkova, sa ove distance i za potrebe naših opštih razmatranja mogli bi da smatramo da je ta cifra bila približno 50 tenkova. Obe bataljonske grupe su radile dok im snaga nije pala na trećinu borbenog sastava, kako je grupa Mifreket imala neku vrstu slobodnog pustinjskog boka a grupa Milano nije, prva je delimično i izvršila zadatak a druga nije. Opet možemo sa dosta sigurnosti (na osnovu njihovih naređenja u tim situacijama) da smatramo da komandant egipatske pešadijske brigade nije pokrenuo tenkovski bataljon u kontranapad sve do trenutka dok grupa Mifreket nije dospela do samog maozima, a i tada je verovatno bataljon krenuo pravcem sever-jug, tj. pravcem El Kantara-Mifreket a ne ka grupi Milano i veliko je pitanje da li je značajnije učestvovao u ovoj borbi osi možda u poslednjoj fazi. Ako opet za ovu situaciju usvojimo da je u pravo kod nje došlo do 70% gubitaka izraelskih tenkova od Maljutki i RPG-ova onda na ostale gubitke odlazi nekih 12 do 18 tenkova a iz toga možemo da zaključimo da je na račun samohotki SU-100 SAMO u ovoj borbi otišlo približno 8-12 uništenih izraelskih tenkova.
Ovo verovatno i nije bio njihov najveći uspeh, postoje pozicije na kojoj su verovatno imale i većih uspeha praktično isti taj dan.
I I- 2. pešadijska divizija pod komandom generala Hasana Abu Saada i 16. pešadijska divizija generala Fuad Aziz Galia
Kako je operacijski front na Sueckom kanalu bio kao malo koje bojište skoro idealnog poligonskog oblika, istina mnogo puta uvećanog tipa, tako su i neka pravila važila za njega. Oba krila su bila oslonjena na more a zone su bile fizički podeljene na onu od Sredozemnog mora do ade El Balah, od ade El Balah do jezera Timsah, od jezera Timsah do Velikog i Malog gorkog jezera i južno od Malog gorkog jezera sve do Crvenog mora. Usled linearnosti bojišta i njegovog jasnog fizičkog ograničenja morima na krilima, bojište je imalo nazovimo ga šahovski sistem pozicije, odnosno pozicije u centru su vredele mnogo više nego pozicije na krilima. Prva takva centralna pozicija je bio sektor između El Balah ade i jezera Timsah, druga između jezera Timsah i Velikog gorkog jezera. U obe ove centralne niše Egipćani su napali sa po jednom kompletnom pešadijskom divizijom, a obe su bile ojačane svojim integralnim tenkovskim brigadama. Međutim usled važnosti pozicije, na tim sektorima biće angažovane i mnogo krupnije formacije oklopnih i mehanizovanh divizija i brigada. Zapravo cela egipatska Druga armija je bila angažovana na tim sektorima isključjući naravno već pominjanu 18. pešadijsku diviziju koja je bila od El Kantare do Sredozemnog mora. I naravno obe pešadijske divizije su imale PT divizione Maljutki na BRDM-ovima i PT divizion sa samohotkama SU-100.
U tu silu je praktično istovremeno kada je na severu to uradila Gabijeva brigada udarila i 14. oklopna brigada pod direktnom komandom pukovnika Amona Rešefa. Rešef je brigadu u startu podelio takođe u dva odvojena vedža i severni, na opštem pravcu El Tasa-Ismailija je udario između maozima prve linije Hijazon i taozima prve linije Purkan, dok je južni vedž, opštim pravcem Tasa-Deversoir, udario na maozim prve linije Matzmed. Snage pod komandom Rešefa su bile približno jednake snagama Gabija, odnosno radilo se o jednoj nekopletnoj oklopnoj brigadi i kada se uzme u obzir da je kao i Gabi napao u dve grupe takođe se dobijaju dve napadne grupe bataljonskog nivoa ili samo nešto malo jače od toga. No kako je sila u koju su udarili bila dva i više puta veća od one na koju je udario Gabi (kod njega je bila jedna razvučena pešadijska divizija i on je udario praktično u jednu njenu brigadu) tako su i posledice po izraelske tenkiste bile još gore nego u prvom slučaju. Može se slobodno reći da je 14. oklopna brigada u tom kontranapadu izgorela u dahu. Od nje su ostala bukvalno samo dva tenka a gubitak je bio oko 70 tenkova.
U ovom slučaju takođe možemo da predpostavimo da su delovale samohotke SU-100 i to sa dva puta većom frekvencijom mogućeg, pa posledično tome provizorno možemo da ocenimo i njihove uspehe ka približno dvostruke. Naročito obratite pažnju na zonu taozima prve linije Purkan na kome se očigledno pojavilo devastirajuće antitenkovsko dejstvo, obratite pažnju zbog kasnijih dešavanja.
Na južnom sektoru, južno od Velikog i Malog gorkog jezera, u zoni egipatske Treće armije, manje je verovatno da su ove samohotke ušle u dejstvo u ovom periodu iako su gubici Den Šomrove brigade u vrlo sličnim okolnostima koje smo do sada pratili bili jednako veliki kao i kod brigade pukovnika Rešefa, jedino što je njegova brigada bila jača pa je nešto i preostalo. Naime Den Šomron je napad po svemu sudeći izvršio nešto ranije, po svojoj prilici neke delove i noću. Najveći broj gubitaka tenkvima ovde je bio izgleda nanesen RPG-ovima u borbama koje su do tada bile viđene možda samo u nekim poznijim bitkama na istočnom frontu u praskozorje i svitanje (tamo oni kasnije i drugačije dolaze nego na severu zbog višljih istočnih grebena) ali i Maljutkama.
Sa nabrojanim događajima završavamo moguće lokacije borbi samohotke SU-100 u periodu do jutra 7.10. 1973. godine (A.D.) okvirno do 8.00.
Ostatak dana je protekao u izraelskoj defanzivi i pripremama za snažan kontranapad na mostobran koji će uslediti sledećeg dana dakle 8.10. Biće to možda i najgori dan u istoriji izraelskih oružanih snaga i SU-100 je u njemu najverovatnije učestvovala i to sa moguće pristojnim uspehom mada ukupno malim u odnosu na veličinu događaja.
Kada radimo po malim verovatnoćama nekih događaja a ne po arhivama, moramo da budemo veoma dobri u poznavanju dinamike događaja. U okviru toga ide i obavezno i ovaj deo: planovi suprostavljenih snaga, pa tek onda tok događaja pa da na kraju izvučemo moguće zaključke.
Parafraziraću izraelskog generala Adana: Mi tek sad vidimo da smo bili sve vreme robovi svoje sopstvene doktrine o prenošenju polja boja na protivnikovu stranu, odnosno zapadno od kanala; to je bio u osnovici predratni plan Izraela.
E ta ideja bila vodilja i to ne samo drugog izraelskog kontranapada o kome neposredno govorimo već je bila i u temeljima prvog o kome smo već videli kako se katastrofalno završio. Ako je prvi bio katastrofa, drugi će biti kataklizma, ne samo materijalna kao prvi već i psihološka.
Drugi kontranapad je sproveden po ideji glavnokomandujućeg Dade Elazara i on je bio sa ograničenom namerom, ne da razbije mostobrane nego da oslabi mostobrane u i da stvori ograničenu zonu koja je pogodna za kasnije forsiranje kanala na zapadnu stranu. Tu je dosta i pucalo po šavovima u smislu jedinstva zamisli i linije komandovanja, odnosno dok je Dado predviđao da napad predvodi Adanova 162. diviziska grupa a da onda Šaronova 143. divizijska grupa obezbeđuje a zatim ponovi taj napad ali prema jugu, prema Suecu, General Gonen i sam general Šaron komandant 143. div.grup. su smatrali da treba da udare koncentrično sa dve divizije i razbiju veću egipatsku formaciju i time istovremeno i stvore dalje uslove za prelazak kanala. U originalu ideje koja je sprovođena je bilo da tenkovi ne dopiru bliže od 3000 m od kanala da se ne bi našli pod vatrom raznih pre svega PT raketa ali i ostalih sredstava od tenkova pa do našeg junaka priče SU-100 ali stvari će za Izraelce krenuti jako lošim tokom.
Prvo umesto da krenu u napad sa tri brigade, jedna je bila tek u dolasku, odredili su je za levo krilo i praktično nije stigla za taj napad koji je tebao da ide pravcem sever jug sa dve brigade u smaknutom poretku i da prva udaljenija od neprijateljskih linija seče kroz slabe prednje delove a da druga koja prati nešto iz pozadine udesno (zapadno) likvidira pojavu većeg otpora ili bočnih ispada. Krajnje neortodoksna ali zanimljiva i često efikasna taktika koja se kao takva pokazivala od doba smaknutog poretka hoplita kod Leuktre preko nekoliko situacija sa konjicom u ratovima Aleksandra i Dijadoha pa nadalje do II sv. rata kada je takođe bar nekoliko puta primenjivana i to na različitim nivoima i ja lično je zovem brijanje. Od dve brigade predviđene za napad sa severa jedna pod komadom Gabi Amira je bila sa najmodernijim tenkovima na bojištu tj. M-60 ali je imala svega dva bataljona po 25 tenkova. Druga brigada pod komandom Nira poznatijeg kao Natke je imala svih 71 tenk čini se poslovičnih M-48. Brigada Arijaha Kerena je imala sa 62 tenka je bila tek u pristizanju. Iz tek pristižuće mehanizovane divizije očekivalo se da u zonu bojišta do jutra priđe i 44 tenkova Super Šerman. Međutim za sam tenutak napada bile su pripremljene dakle samo brigade Gabi i Natke. Dakle u startu su snage bile previše oslabljene i podeljene po delovima sa mogućim gubitkom koordinacije što se i desilo.
Međutim totalni uvod u katstrofu je tek sledio. Po prvobitnoj zamisli brigade su trebale da obriju istočni deo teritorije između takozvanog Leksingtona i Artiljerijskog puta i da se ne izlažu ubitačnoj vatri sa samog kanala. E onda je general Gonen promenio prvobitnu zaimisao i tražio da se udari u zonu takozvanog Firdan mostobrana severno do Gorkog jezera negde u zoni Firdan-Deversoir, sve naravno zbog žurenja da se nađe pogodno mesto za forsiranje kanala. Izraelske brigade su bile krajnje slabo podržane artiljerijom i zapravo više su računale na avijacijske udare. A oni su izostali, Golan je u tom trenutku bio važniji a egipatski RV i PVO neokrnjen. Nirova brigada je trebala da završi kod Hijazona a Gabijeva između Purkana i Hijazona a Kerenova južno od njih kod Matzmeda u zoni Deversoir, kada pristigne. I da put u katastrofu ne bude iole olakšan sam napad je krenuo sa praktično salto mortalem. Naime u 7 53 izjutra kada su obe brigade bile u zoni El Kantare spremne da krenu ka jugu, egipatska 18. pešadijska divizija Abdel Hafeza je najužnijom brigadom napravila žestok ispad ka istoku, zaštićen sa dve čete najmodernijih egipatskih tenkova iz 15. oklopne brigade sa ciljem da se spoje sa trupama 2. pešadijske divizije generala Saada pod kojm su i bili ti tenkovi a bili su tipa T-62. Dakle napad je bio na spoju dve divizije sa ciljem da se vežu linije u neposrednoj taktičkoj dubini neprijatelja. Napad je ostavio veliki utisak na Izraelce verovatno više time što su mislili da je to prethodnica još jačeg udara, što u tom trenutku nije bila opservacija bez logike ali se pokazala netačnom. Kako bilo, Gonen je doneo još jednu pogrešnu odluku u nizu, odluku da cela brigada Natke ostane na severu u zoni El Kantara pod lokalnim komandovanjem generala Kalmana Magena. Time je preostala brigada bila osuđena na propast, ali na opšte iznenađenje ona ga je u početku izbegla. Krećući se dakle sama ka jugu Gabijeva brigada je zapravo promašila egipatske snage, one naime nisu bile odmakle mnogo od kanala i to će ih kasnije skupo koštati. Sećući sa severa ka jugu kroz slab ili nikakakv egipatski otpor relativno brzo je dospela do zone mostobrana Firdan. Kerenova brigada je sustizala koliko je mogla. Izvršavajući spomenuto Gonenenovo naređenje kada je dospela do krajnje južne tačke predviđene napadom okrenula je junački ka neprijatelju, ali sada pravcem istok zapad ka Firdan mostobranu. I dok je dotadašnje kretanje bilo praktično bez otpora posle ove promene pravca išli su pravo na mostobran, krcat egipatskim snagama rešenim da umru ili opstanu. Ono što je najinteresnatnije da je Gabi Amir zapravo i pored svega udario u slabo mesto, naime i pored enormne nesrazmere snaga udario je u možda i najlsabiju tačku egipatskih pozicija na tom sektoru. Da bi paradoks bio potpun krenuo je u napad sa samo jednim bataljonom jer je drugi morao da hitno popuni gorivo koje je na nesreću bilo baš na izmaku. Zamislite, umesto divizijskog napada, možda i još ojačanog dolazećim snagama, napad je na kraju počeo sa bataljonom od 25 tenkova podeljenim u dve čete paraleno jedna sa drugom na malom razmaku. Podrška artiljerije bila skoro nikakava a avijacijska je skroz izostala. Ali napad je krenuo dobro, prvu egipatsku liniju su pregazili i dospeli su na 800 m od samog kanala što je prosto za neverovati. Suštinski ovakav napad je bio osuđen na neuspeh jer se pred tim bataljonom nalazila linija od dve egipatske pešadijske brigade iz 2. pešadijske divizije generala Hasana Abu Saada sa 24. mehanizovanom brigadom u drugoj liniji i jednom tenkovskom brigadom (24. brigada) u trećoj sa naređenjem da stupi u napad tek kada Izraelci probiju divizijsku odbranu. To što su se uopšte probili toliko, je bila kombinacija sreće koja često prati hrabre brze manevre i dobrog ličnog osmatranja. Napad je počeo u 11 00, međutim čim su podišli drugoj liniji počelo je da ih tuče sve živo što su Egipćani imali, vrlo verovatno osim BRDM-2 i NEKE SAMOHOTKE SU-100 uz sve moguće pešadijske Maljutke i naravno RPG-ove. U nekoliko minuta od 25 tenkova bilo je uništeno 18. U međuvremenu pristigao je Natke koji je ostavio jedan bataljon na severu u zoni El Kantara a sa dva dospeo u zonu dejstva. Pristigao je i Keren. Adan je naredio koncentričan napad ka Purkanu. U međuvremenu je Šaron krenu ka jugu i to je stvorilo otvoren levi bok Adanovih snaga, Adan i Amir su tražili preko Gonena da Šaron pokrije njihov levi bok ali je Šaron odbio, pa je sve to uzrokovalo da na tom pravcu Egipćani kasnije izbiju napred i zauzmu nekoliko pozicija od kojih je jedna bila glavica Hamutal koja je dominirala lokalnom prostorijom. Posle rata je mnogo teških reči palo zbog toga. Tako se završio prvi izraelski napad 08.10.
Dakle u međuvremenu je stigao Natke Nir sa 50 tenkova a pojavio neočekivano se i bataljon iz rezerve sa 25 tenkova, što je uz preostalih 25 tenkova još uvek činilo snagu od pribižno 100 tenkova. Tu je još bila i cela Kerenova brigada koja je dobila poseban zadatak da napada u pravcu Purkana. Dakle prava divizijska snaga ovaj put. Napad je počeo u 13 30. I onda je nastao haos. Bataljon pod komandom Jagurija na levom krilu se probio duboko ka kanalu dok je Nejtanov bataljon na desnom krilu vrlo bzo zaustaljen jakom egipatskom vatrom. To je zanimljivo, jer u slučaju Jagurijevog bataljona imao reprizu onoga što se dan pre toga desilo Rešefu u napadu na ka Ismailiji, naime izgleda da je dejstvo sa samog nasipa tu bilo od većeg značaja i tu treba tražiti od starih ISU-152 i Šmeljeva i PT topova do svega ostalog ali kod nejtanovog bataljona izgleda da su PT rakete odigrale glavnu ulogu. Jaguri je kasnije okrenuo pod vatrom ka istoku i tu izgoreo (uništeno 18 do 25 tenkova). MOŽDA je baš na toj poziciji treba tražiti učešće SU-100 a vrlo verovatno i na Nejtanovoj. Kerneova brigada je pošla u napada na Purkan i izgubila veći deo čelnog bataljona i povukla se. Nir Natke brigada je izgubila ukupno 43 tenka u svim ovim borbama. Cela Adanova divizija je izgubila preko 80 tenkova. U odbijanju ovog napada ovaj put nešto veću ulogu imali su i egipatski tenkovi.
Ako dobro uporedite situaciju sa jutrom 07.10. videćete da su borbe vođene 08.10. po prostoriji skoro istovetne sa katastrofom Rešefove 14. brigade izjutra 07.10.
Neosporno da je veliki deo na sebe apsorbovala egipatska pešadija sa RPG-ovima u svojim dejstvima takozvanom CAT (kloz atak taktiks). Interesantno je da ti napadi odlejenja RPG-ova nisu bili samoubilački jer usled nedostatka pešadijske podrške i sklopa bojišta mnogi su preživeli. Samoubilačke napade izvodili su egipatski komandosi na izraelskim komunikacijama i samo jedan od njih je bio vrlo uspešan, naime napali su Natkevu brigadu su na putu između El-Ariša i osim 12-13 tenkova uništili su i nešto OT i pešadije istina uz gubitak cele pešadijske čete, no to je sasvim druga priča prilično loša za Egipćane ali sa ponekim uspehom, a svakako dosta velikim moralnim uticajem.
Kasno popodne manji elementi iz 162. oklopne divizije su izvršili napade na glavicu Hamutal bez uspeha gubeći manji broj tenkova u tom procesu.
Kako bilo i pored toga što su RPG-ovi procentualno apsorbovali najveći deo tenkova na sebe veliki posao su obavile i Maljutke. Zapravo Maljutke su obavile možda procentualno nešto niži ali značajniji deo posla. One su svoje pogotke radile na daljinama preko 1000 m pa i preko 1500 m. Na ovim drugim većim daljinama egipatski tenkovi su bili dosta slabi a Izraelci još uvek dovoljno dobri da podržani sa svojim uglavnom velikim borbenim kompletima uđu u prepucavanje i da u njemu polako krckaju protivnika. Maljutke im u ovim slučajevim borbe nisu to dozvolile a juriši u egipatske linije su onda padali pod RPG-ove. Gde je tu onda junak naše priče SU-100. Ni tamo ni ovamo, vatrena moć je bila kao tenkovskog topa na T-54 sa ništa boljim određivanjem daljine i ne prevelikim brisanim dometom. Međutim klasična vatra iz cevi je sigurno dosta doprinela u ovim borbama kao sekundarna dopunjavajući Maljutke. Dakle u toj borbenoj porostoriji gde je stradala 14. OkB i kasnije nekoliko bataljona 162. okopne divizijske grupe treba tražiti i najveće efekte koje su samohotke SU-100 ostvarile, dejstvujući sa BRDM-ovima , dakle odmah na istočnoj strani kanala oko Leksington puta ili možda i sa samog kanala u zoni Purkan mostobrana.
Sa svim ovim borbe u zoni oko jezera Timsah i severnog ruba Velikog gorkog jezera se nisu završile. Dok su se prethodne borbe odvijale egipatske snage su uglavnom južnije od samih ovih borbi mada negde i u navedenim sektorima napredovale i zauzele nekoliko dominantnih pozicija koje su već bile u taktičkoj dubini. Isitna par grebena isped njih je Šaron ostavio sa posadom i oni su izdržali a spor je bio oko Hamutal glavice koju Šaron nije ostavio zaposednutu jer je smatrao da nije u njegovoj zoni odgovornosti. Ostavivši svoje nastupanje ka jugu koje jedva i da je započelo Šaron je 09.10. izvršio nekoliko napada na te pozicije pre svega Matzmed i Televiziju ali i sam Purkan (ponovo je Rešef vodio napad sa reorganizovanom i ponovo popunjenom 14. OkB), bez većih uspeha i u tom procesu je Šaronova divizija izgubila oko 50 tenkova. Istina uspeli su da izvuku posadu Purkana. Ti gubici su po broju dosta manji broj od onog koje je Adan izgubio u borbama prethodnog dana koje smo detaljno analizirali ali je još uvek vrlo veliki gubitak. Ipak osetilo se da neprijatelj pomalo popušta, pošto je u dva dana odbijao sa velikim uspehom napade Rešef je ipak stigao do taozima Purkan očito plaćajući pri tome vrlo visoku cenu. i dobro je da su se Izraelci odmah povukli jer bi očigledno tek onda usledio tenkovski kontranapad. No ono što je bilo vrlo vrlo važno desilo se na krajnjem levom krilu šaronovih snaga koje su vodile minimalne borbe. U tom procesu su napadajući duž same gornje ivice Velikog gorkog jezera, Šaronove trupe otkrile da ta prostorija praktično nije zaposednuta od Egipćana. Jedna izviđačka patrola je ciljano izvidila poziciju zvanu Kineska farma i ustanovila da je put do nje praktično slobodan. To će biti od velikog značaj u budućnosti. U tim Šaronovim borbama ponovo možemo da računamo da su PT divizioni učestvovali pa i da je shodno tome učestovala i SU-100 a ovaj put vrlo verovatno imala i gubitke.
Od 350 ili nešto malo više skoro 400 tenkova koliko je Izrael igubio u svim ovim borbama teško je proceniti koliko je otišlo na račun SU-100 ali radi se o bar nekoliko desetina tenkova a možda i svih 50 mada bi realnije procenio na 40, oko 240 su unišile Maljutke i RPG-ovi (RpG-ovi verovatno približno polovinu tog broja) a ostatak egipatski tenkovi. Ne znamo gubitke egipatske strane ali znamo da je samo tenkova zaključno sa 13. oktobrom stradalo približno do 150 moja procena (240 po zapadnim izvorima) istina značajan broj na minama i na izraelskim dotovima pa i od drugih uzroka (oko 50 moja procena) a ne samo u borbi sa izraelskim oklopnicima.
Do tog trenutka Izraelci su strašno poraženi. Svi izgledi da potuku Egipćane su pali u vodu. Egipatska strana je u međuvremenu i pored problema sa logistikom zbog stalno uništavanih mostovskih prelaza uspela da prebaci stotine tenkova zapravo sve do 700 ili 800 tenkova na drugu stranu kanala, i oni su lično mislim u Šaronovim borbama 09.10. odigrali već značajniju ulogu kao i u borbama za Hamutal glavicu. Nemoćni Izraelci su prešli u odbranu a planovi o prelasku kanala bili su u tom trenutku tako daleki. E uskoro će se stvoriti uslovi za taj njihov plan i on nije stvoren izraelskim dejstvom već pogrešnim do nivoa katastrofe egipatskim. Egipćani će izvršinti opšti napad na Sinaju duž svih glavnih operacijskih pravaca. Slično izraelskom, ovi skor čisto tenkovski napadi (sa vrlo malo mehanizovne pešadije) slabo podržani artiljerijom a gotovo nikako avijacijom su bili upravo ono najbolje što je moglo da se desi ali njihovom protivniku. Izraelci će ovaj put u odbrani, kao Egipćani pre toga, hametice potući sve te tenkovske napade nanoseći Egipćanima ukupno veće gubitke u tenkovima nego što su ih ukupno imali do tada. Nateže gubitke pretrpela je upravo ona egipatska formacija na najkritičnijem delu o kome neposredno govorimo dakle 21. OkD pa i 23. Meh. D ali i 4OkD. i 10Mh.D na jugu. Time će se otvroriti mogućnost da se ponovo krene u napad tamo gde je Šaron izvideo i da se iskoriste posebne pogodnosti ojačanih puteva. Bez obzira na šahovski raspored bojišta ili zapravo baš zbog njega Izraelci su pre rata izgradili specijlano ojačani put Akaš i bliže kanalu a paralelno sa njim Tituš. To su bili jedini putevi koji su mogli da prenesu izraeski mostovni tren. Naime osim standardne francuske opreme za pontonske mostove koja je bila relativno laka za upotrebu, ne doduše kao sovjetski mostovi kod Egipćana koji su bili avangarda pontonjerije tog vremena, Izrael je razvio i jedno posebno čudovište, vukući na valjcima ogromni most koji je imao fenomenalne karakteristike ali je strašan problem bio da se on brzo dovuče na kanal, dok je samo postavljanje bilo samo nešto lakše, istina nosivost i otpornost su mu bile neobično velike.On je do mostobrana mogao da dođe samo tim ojačanim putevima. Dakle Izraelci su bili prinuđeni da prelaz preko kanala ostvare baš u zoni tih puteva.
Zato će Izraelci kontranapad i izvršiti ovaj put uspešno u njihovom zahvatu.U borbi za mostobran desiće se možda i najteži bojevi ovog rata iz kojih će uz velike muke Izraelci izaći kao pobednici. Ali to je drugi deo rata na Sinaju. U tom haosu koji se tada počeo da dešava jako je teško pratiti šta se tačno dešavalo i time je jako teško pratiti junaka naše priče SU-100. A ako je i učestvovao a ima poneka indicija da jeste bilo je to sa daleko manjim ili minornim uspehom u odnosu na do sada razmatrane događaje a i tu su neke od njih završile svoju karijeru skoro sigurno. Slika bojišta dobila je izgled velikih pokretnih tenkovskih sudara i tenkovskih rejdova, izraelska avijacija je dobila brešu kroz koju je počela da deluje mada su i Egipćani udarili i sve snage i svakom slučaju tu je teško pratiti tok događja po manjim jedinicma, pogotovu iz ugla egipatskih oružanih snaga.
Za dalju analizu gospodo nemam više ni volje ni snage a sasvim je izvesno da je nadalje mnogo teže tako nešto i raditi. U haosu raspadanja južnog dela fronta egipatske trupe su ponekad haotično prebacivane sa jedne na drugu stranu kanala i ko zna možda su i SU-100 mada je manje verovatno. Sa druge strane u strašnim bojevima na istočnoj strani kanala su verovatno i učestvovale ali u tom mešu ko zna gde i kako, jedino možemo da odredimo osnovnu bojišnu prostoriju a ona je ista koju smo već do sada i susretali dakle na Firadan mostobranu; osim možda nove bojišnice koja se pojavila na samom kraju sukoba neposredno ispred grada Sueca gde su možda došle u borbu. Imam jednu indiciju da su i u napadima na izraelski mostobran kod Ismalilije takođe upotrebljene i to su verovatno vraćene sa istočne obale kanala a za takođe postojeću indiciju o napadima duž njihovog obuhvata ka jugu sam vrlo skeptičan.
Dopuna: 01 Mar 2017 12:36
|
