Višecevni bacači raketa (VBR/MLRS) koji nemaju zasebnu temu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Feb 2014 21:36

Najćešći cilj statistički gledano su bili složeni sitemi rovova ojačanih oblicama, zaštićenih minskim poljima i sa mnogo žičane pa ponekad antenske radio veze...

Raketaš o kom to zakonu otpora govoriš ?

Godar tvoji poslednji navodi me podsećaju možda više na Gantmaherov rad iz 42. o malim kolebanjima sistema, a on je posle toga ako se ne vram ili već u to doba objavljivanja kjnige bio pridodat ekipi sa kaćušama grešim li?

Dopuna: 22 Feb 2014 21:45

Lažni đoko, Godar je to umetnički objasnio, a ja ću onako za nas dvojicu, kretanje rakete u aktivnoj fazi ima izrazitu osobinu jedne složene oscilacije, fora je da je *uhvatiš* i smiriš na tom početku, a to hvatanje mora da bude u tačno određenom trenutku vremena kada ona već *ide*, i to u konačnici određuje izbor metode lansiranja ali nadalje i dužnu cevi lansera.
Fazon je što ovakve rakete imaju mnogo veće (recimo pet puta veće) rasipanje usled tih poremećaja od tih *osilacija* na aktivnom delu nego od svih ostalih problema na pasivnom delu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vrabac ::
Lažni đoko, Godar je to umetnički objasnio, a ja ću onako za nas dvojicu, kretanje rakete u aktivnoj fazi ima izrazitu osobinu jedne složene oscilacije, fora je da je *uhvatiš* i smiriš na tom početku, a to hvatanje mora da bude u tačno određenom trenutku vremena kada ona već *ide*, i to u konačnici određuje izbor metode lansiranja ali nadalje i dužnu cevi lansera.
Fazon je što ovakve rakete imaju mnogo veće (recimo pet puta veće) rasipanje usled tih poremećaja od tih *osilacija* na aktivnom delu nego od svih ostalih problema na pasivnom delu. Разумије о чему причате. И код стрељачког оружија се мора водити рачуна о осцилацијама цијеви. Иначе имамо веће растурање погодака.
Ја сам мислио на стабилизацију пројектила на путањи у циљу спречавања његовог тумбања.
Код Пламена је то ријешено ротацијом пројектила, код Каћуше крилцима. Код Града су та крилца далеко мања, него код Каћуше!
Зашто?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kačuša je imala prevelika krila , to su konstatirali švabe i česi dok su eksperimentirali s njom 1943 godine. Prevelika krila dovode do prevelike stabilnosti projektila i on se žestoko klati i stvara veći otpor u letu , odnosno raketa zbog toga ima manji domet , a preciznost na cilju se nije povećala iako je raketa prestabilna.

U vrijeme kad je razvijana kačuša nisu bili poznati svi parametri vezani za mehaniku leta operenih projektila. nije bilo računala, sve se radilo pješke ili sa logaritamskim tablicama .

Ruski konstruktori su kužili da nešto nije u redu i tražili su rješenje, već tada u ratu su shvatili da moraju raketi dodati rotaciju kako bi smanjili nesimetričnost potiska i asimetriju krila.

Jedna od varijanti se nije pucala sa šina , već iz kaveza koji je bio spiralno usukan , tako da se raketa zavrtila već u lanseru. Druga varijanta se pucala sa klasičnog šinskog lansera ali je imala male mlaznice po obodu negdje oko sredine ( oko težišta ) te su mlaznice zavrtile raketu u letu , ali je raketa i dalje bila loša jer je najgore bilo silazak sa šina , em mala brzina ( cca 70m/ s ) em nema rotacije.

Nakon rata su rusi kao što smo rekli vrlo brzo prešli na žiroskopski stabilizirane rakete i one su bile desetak godina dominantne u naoružanju zemalja istočnog bloka , to je i period istraživanja i razvoja u Jugoslaviji raketa tipa PLAMEN.

Pedesetih godina prošlog stoljeća su rusi preduzeli velika istraživanja , kako teoretska , tako i eksperimentalna u aerotunelima raznih modela raketa sa krilima . Iz tih istraživanja je proizašla jedna geometrija , jedan oblik rakete kao optimalan , a u praksi se to provjerilo pucanjem tisuća i tisuća raketa . Taj oblik , etalonski oblik , i koeficijenti otpora i uzgona su dati kao tablice i dijagrami i to danas zovemo zakon otpora 57. Od tada su rusi počeli intenzivno raditi na razvoju operenih projektila u svim područjima .

Da nije zakona otpora iz 57 godine ne bi bilo rakete GRAD i svih onih mrcina nastalih nakon GRAD a , ne bi bilo potkalibarnih artiljerijskih projektila za glatke cijevi kao što su na topu T -12 ili na tenku T -72,ili operenih kumulativnih ili TF projektila u kalibru 76. 85,90,100, 105, 122 i 125 mm, ne bi bilo ni onih silnih raketnih bacača za blisku protuoklopnu borbu( Zolja, Osa , Stršljen )

To je jedan strašan tehnički iskorak, mogućnost da se puca iz žljebljene cijevi kao na primjer kumulativka iz GVOZDIKE koja ima slobodno rotirajući presten , a projektil se stabilizira krilima iako je cijev žljebljena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A MD-20 je vezana za tu priču ?

• 1Ovo se svidja korisniku: Metanoja
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da dobro si me podsjetio na BMD-20 -F, koji je na tragu moje prethodne priče. Kako bi povećali domet i preciznost VBR raketnih sustava rusi neposredno nakon rata rade paralelno na dva fronta , žiro stabiliziranih i krilno stabiliziranih raketa.

Treba imati na umu da su rusi okupirali " oslobodili" pola njemačke ,poljsku ,češku i da su pri tome došli u posjed svih tvornica municije , sve dokumentacije , većine znanstvenika i instituta koji su radili između ostalog i rakete za potrebe njemačke vojske. I kao što su Koroljev i Gluško bili zaduženi da obnove proizvodnju rakete V-2 tako su i drugi znanstvenici sa faraonskim ovlastima dobili zadatke da prikupe svu dokumentaciju sve znanstvenike inženjere i majstore koji su radili na njemačkim raketama tipa VBR , nakon prikupljanja i pokretanja proizvodnje na teritoriji " oslobođenih " teritorija većina toga je preseljeno u sibirske zavode -logore.

Do 1955 godine su ti zavodi radili na razvoju raketnih sustava sa njemačkim stručnjacima u tvornicama i institutima ali su građene i nove tvornice i instituti za koje nijemci nisu znali. 1955 godine se manje više svi zarobljenici vračaju u njemačku , a Rusi nastavljaju raketne programe sami.

Moje osobno mišljenje je da su Rusi debelo iskoristili njemački rad na razvoju žiroskopski stabiliziranih raketa , a da su rad na krilnim sustavima nastavili sami , ali uz veliku tehnološku pomoć njemačke industrije.

Ključni problem tada je bilo raketno gorivo , odnosno tehnologija ii oprema za izradu trupaca raketnog barura Balistit većih dimenzija.

Već sam spominjao da je u legendarnoj kačuši korištena šipka " šaška " raketnog baruta promjera 40 mm dužine 550 mm sa rupom 16 mm . Za nju su ruski konstruktori iskoristili 7 šaški , jedna u centru komore i 6 oko nje , isto je urađeno i sa raketom R-14.

Škodini inženjeri su iskoristili 4 šaške , a isto rješenje je nastavljeno i na raketi PLAMEN- A , to je relativno jednostavna tehnologija , ali ima niz ograničenja, prije svega u dužini šipke koja gubi čvrstoću kod većih dužina i u toku rada raketnog motora voli se slomiti i izazvati eksploziju motora, tako da se raketni motor ne može produžiti u nedogled.

Rusi su na raketi R-13 DD postavili dva raketna motora jedan iznad drugog, tako da se na lanseru pali prvi motor , a kasnije na putanji drugi motor , time produžili domet kačuši na 12000 metara, i to je bio negdje krajnji domet kojeg se moglo postići raketom u to ratno doba , i kasnije sve do pojave rakete MD-20.

Ta reketa je koncepcijski slična kačuši sa komorom promjera 200 mm i ukupnom dužinom od 3000 mm, sa vrlo moćnom BG mase 65 kg. Cijela raketa je bila teška oko 195 kg , a od toga je raketnog goriva bilo 51,5 kg. I to u jednom komadu u jednoj šaški , to je jedan strahovito veliki iskorak u razvoju raketne tehnike , osvajanjem tako velikog bloka raketnog baruta Rusi su mogli raditi razne varijante vrlo moćnih raketa nosača ili boostera vođenih raketa ( familija raketa SAM ) .

Sa dometom od skoro 19 km na vozilu sa 4 spiralno uvrnutih šina-sanduka, to oruđe je bilo strah i trepet na zapadu od svoje pojave 1950 , pa skoro dvadeset godina. Dugi niz godina nitko nije mogao po dometu i silini udara kontrabatirati toj zvjerki.

Rijetke su fotke tog sustava i malo je podataka pa je teško nešto više reći o tome , ali zanimljivo je da su Rusi već tada iskoristili mlaznički blok sa 7 malih mlaznica , rješenje koje je niz godina eksploatirano i kod njih i kod nas , o tom ako stignem ovih dana.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa, Kaćušina raketa M13 je prilično kratka i u tom slučaju jesu potrebne veće stabilišuće površine. Prevelika stabilnost ne može dovesti do većih oscilacija projeltila oko težišta jer je veći prigušni moment. Koliko se sećam M13 ima laganu rotaciju koju postiže malim bočnim mlaznicama oko glavnog mlaznika.

Usut, mislim da je pre rata postojala metoda proračuna putanje projektila sa razdvojenim kretanjem težišta i klaćenja oko ose. Na taj način se dobijaju dva jednostavnija sistema koja se rešavaju Rungekutom. Radili su dabome pešice sa šiberima.

Raketaš, jel bi mogao da prokomentarišeš zašto je uvođena termiizolacija kod nove varjante Plamena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A isti oblik krila su primenili Sirijci na improvizovanim avio bombama. Stvarno ta termoizolacija ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

elias ::Pa, Kaćušina raketa M13 je prilično kratka i u tom slučaju jesu potrebne veće stabilišuće površine. Prevelika stabilnost ne može dovesti do većih oscilacija projeltila oko težišta jer je veći prigušni moment. Koliko se sećam M13 ima laganu rotaciju koju postiže malim bočnim mlaznicama oko glavnog mlaznika.
Usut, mislim da je pre rata postojala metoda proračuna putanje projektila sa razdvojenim kretanjem težišta i klaćenja oko ose. Na taj način se dobijaju dva jednostavnija sistema koja se rešavaju Rungekutom. Radili su dabome pešice sa šiberima.


Slažem se sa tobom da Katjuše ima relativo malu vitkost i da su joj potrebni veći stabilizatori da bi promenili smer momenta napadnog ugla, ali negde gore u tekstu je raketas već naveo da velika krila stvaraju veliki otpor, pa se time skraćuje domet. Ne znam tacno, ali na prvi pogled bi se reklo da pored aksijalnog otpora postoji i indukovani otpor zbog ovakvog oblika krila (tj. otpor zbog razlike pritisaka na ivicama relativno vitkog krila)...videli smo da su posle rusi prešli na olučasta a i svi mi za njima (mislim na artiljerijske rakete naravno)...
Nisam najbolje razumeo kolegu raketaša u pitanju zakona otora, pošto su mi poznati zakoni koji se nazivaju "1930" , "Siaci" i "1943"...(razlikuju se po obliku tela koje je ispitivano) ali se sa tobom elias slažem da su vršili razdvajanje kretanja, i rešavali ih uprošćeno, odnosno kroz nekoliko karakterističnih (kontrolnih) tačaka (npr. kraj aktivne faze, apogej, i sl...) a ne sa nekim malim korakom kao danas što pustiš Runge-Kutta i cepaj. Zanimljivo mi je recimo da sam vidjao da neki i danas kod nas koriste Siacija, balističke koeficijente i sve ono preuzeto iz klasične artiljerije za proračun putanje, naročito žirostabilisanih raketa (čitaj Plamen)...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Problem termozaštite komore raketnog motora ili mlazničkog bloka je nastupio u trenutku kad se prešlo sa tankih "šaški " na deblje blokove raketnog goriva.

Kod PLAMENA-A ili Kačuše kao gorivo imamo šašku - cijev promjera cca 40 mm sa rupom 16 mm , šaška gori sa svih strana tako da se može govoriti o debljini sloja baruta od 12 mm . Znači da će se dva fronta plamena susresti nakon što svaki izgori za 6 mm.

Ako uzmemo da je brzina izgaranja raketnog baruta cca 10 mm / s onda nam tih 6 mm izgori za 0,6 sekundi.

U grubo i PLAMEMN -A i Ktjuša imaju raketne motore koji rade ispod jedne sekunde

Ako se u komoru stavi jedna šaška promjera 120 mm sa rupom 20 mm onda imamo sloj baruta od 50 mm koji gori sa oba kraja , tako da kod brzine izgaranja od 10 mm/ s raketni motor radi 2,5 sekundi.

To produženo vrijeme je problem , komora motora i mlaznički blok se zagriju do te mjere da čelik izgubi čvrstoću i komora se razleti, eksplodira.

Kod rakete tipa GRAD u jednoj komori se nalazi jedna šaška i ona svojim plamenom ne udara direktno u čelik , već je na komoru iznutra nanešena termozaštitna masa.

Glavna tehnološka tajna kod rakete tipa GRAD , a i svih Ruskih raketa tog tipa je ta termozaštitna masa.

Ona je u obliku farbe ( zelene boje ) koji se šprica na komoru iznutra , komora se u posebnom uređaju lagano okreće , a mehanizam pomjera špricu uzduž komore. Tako "ofarbana " komora se peče na temperaturi od cca 200 C , a ovisno od toplinskog opterećenja komore taj se sloj " farbe " nanosi više puta.

"Farba" u sebi ima termoreaktivan polimer na bazi fenolne smole , vlakna na bazi azbesta i prah liskuna ( tinjac )

Kod Rakete tipa Kačuša ili PLAMEN -A nije bilo nikakve termozaštite , kod OGNJA je termozaštita bila nanešena na nosač krila , kod GRADA je termozaštita skroz iznutra na obje komore i na nosaču krila.

Mislim da ste me u jednom postu ranije pogrešno shvatili ja sam govorio o problemima termozaštite eksplozivnog punjenja jedne od varijanti rakete PLAMEN , mi smo u PRETISu to zvali PLAMEN -D , i to je bila četvrta modifikacija rakete koja je kao M-63 usvojena u naoružanje. Tih godina nije bilo šanse da se išta sazna o Ruskim radovima na termzouaštiti , ma nismo imali pojma da postoji GRAD i kad smo ga prvi put vidjeli svi smo se smrzli. ha ha.

Pretpostavljam da je ovo što se na forumu i na netu naziva PLAMEN D ( po Danici ) ustvari raketa PLAMEN -2 M-87 serijski rađen u PRETISU sa upaljačem M84 , ta raketa ima domet od cca 12,7 km i to je apsolutni maksimum što se može napraviti u tom kalibru, mi smo godinama to razvijali i usavršavali i dalje od toga nejde.

Kod rakete tog tipa je primjenjeno gorivo " zvjezda " koje gori samo iznutra dok je vanjska površina goriva prema komori inhibirana slojem polimera koji je vid termozaštite. Kod zvjezde možemo govoriti zapravo o tome da je sloj baruta koji je prema komori ujedno štiti od vatre.

Zbog upotrebe baruta u obliku zvjezde rakete OGANJ i PLAMEN -2 spadaju u viši tehnološki razred od GRADA i ako neka firma ovlada Inhibiranjem baruta ili termozaštitnim masama može raditi kakve želi rakete , može raditi i komore od kompozitnih materijala i može koristiti i kompozitna raketna goriva koja imaju puno veću temperaturu izgaranja i tope sve živo.

Kronični problem u Jugoslavenskoj raketogradnji je bila termozaštita , na tome je visio i OGANJ i ORKAN velikog dometa i sve rakete iz kategorije VERA rađene od kompozitnih materijala.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Krusik pravi rakete Plamen Danica bez problema,znaci li to da su ovladali proizvodnjom formaldehidnih smola,ili se to danas moze nabaviti bilo gde...