rip
- padobranac75
- Nezaboravni član
- Pridružio: 15 Apr 2010
- Poruke: 2082
- Gde živiš: Beograd
|
Korto II
Slažem se da je korišćenje bespilotnih letelica još ekonomičnije, ali ih nemamo za tu namenu. Izbor je velik, ali ih treba kupiti.
Osim ako nešto ne napravi VTI. Ali da ne bude u klasi onih koje na zapadu koštaju do 1.500 dolara.
Istini za volju, da su hrvatski vatrogasci na Kornatima imali pre par godina bar takvu, na vreme bi spasili ljude da ne izgore.
Zato sam išao logikom - da prvo pokušamo da organizujemo ono što već imamo i iskoristimo na ekonomičan način. Pa kad i ako bude para kupovaćemo, helikoptere, avione, kamione ...
Nažalost, izgleda da je i u sportskom vazduhoplovstvu stanje očajno.
Nekada davno, kada sam se aktivno bavio sportskim padobranstvom, JNA je davala klubovima benzin za obaveznu trenažu pilota - rezervnih oficira.
Koristili smo tako što on "ne pegla vazduh", već sedne u avion koji može da nosi padobrance i, na kraju, svi zadovoljni (a i vuk sit, jer je pilot dobio trenažu).
Koliko znam, danas je gotovo sve komercijalizovano i svako plaća svoj skok, svoj sat leta itd.
Ne znam za poljoprivrednu avijaciju (Jat-ovu i privatne firme), ali mislim da se bore za preživljavanje.
ConAir
Nije mi američka CAP dala ideju. Smo mi je pomogla da osvežim i doradim jednu staru ideju.
Prva slična ideja realizovana je u Beogradu, pre više od 30 godina.
Iako sam aktivno učestvovao u njenoj realizaciji, ne mogu tačno da se setim godine.
U svakom slučaju, negde između 1977. i 1980. godine, padobranci iz zemunskog aero kluba "Franjo Kluz" pokrenuli su ideju da se, u okviru tadašnje Civilne zaštite, formiraju timovi osposobljeni za brzi transport na nedostupna mesta, na kojima ugroženima hitno treba pružati prvu pomoć. Ne treba da naglašavam da je u nesrećama bitno da se povređenima pruži prva pomoć u prvom ili u prvih nekoliko sati. Ako to nije moguće, ne moraš ni da žuriš.
Postojale su dve opcije. Prva je bila da obučeni padobranci završavaju kurseve prve pomoći. Dakle, mogu bezbedno da se spustim na nepristupačan teren, još samo da završim kurs prve pomoći.
Ipak, kurs je samo kurs i nije ni srednja medicinska škola. Zato je izabrana druga opcija. Da one koji su stručni za pružanje medicinske pomoći obučimo da mogu da se bezbedno spuste sa potrebnom opremom na mesto nesreće.
Za to se dobrovoljno prijavilo oko 50 učenika i učenica Srednje medicinske škole u Zemunu. Završili su osnovnu padobransku obuku.
Na svu sreću, u dužem periodu posle toga nije bilo potrebe za njihovim angažovanjem, pa je cela ideja pala u zaborav, kao i Civilna zaštita i sve ostalo što se ticalo tadašnjeg sistema Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Ali dobro, bar je propratni efekat projekta bilo nekoliko brakova.
Kada je, pre više od godinu dana, po novinama počelo intenzivnije da se piše o potrebi donošenja Zakona o vanrednim situacijama, potrebi organizovanja za elementarne nepogode i sl. - setio sam se te stare, već zaboravljene ideje, proširio je i prilagodio mogućnostima koje pruža današnji nivo tehnološkog razvoja ljudskog društva.
Naravno, vremena su se promenila, pa nisam siguran da je i danas moguće naći dobrovoljce. Još uvek okupljam ekipu.
S druge strane, postali smo skloni da odbacujemo sve što je iz "onog vremena" i da smišljamo nešto novo.
To uvek dokazujem jednim, ne tako starim primerom.
Gledam tako na televiziji mladu damu, koja, kao predstavnik Ministarstva pravde, objašnjava srpskom narodu da su "Medijatori novi oblik vansudskog rešavanja sporova".
Očigledno, dama je dovoljno mlada pa nije čula za nešto što se zvalo "Mirovno veće".
Od kraja Drugog svetskog rata, pa dok nisu zamrla (ne znam tačno zašto i kada) imalo ih je svako selo.
Čak, sudovi nisu primali tužbe, ako čovek ne donese papir da spor nije mogao da se reši na Mirovnom veću. To, svakako, nije odgovaralo bar advokatima.
Samo, sada su Mirovna veća "bljak", jer su relikt "onog vremena", a Medijatori su "in", jer su nešto novo.
Da li će ova ideja proći kao "bljak" ili "in", videćemo.
|