T-50 Zlatni Orao je Južno Korejsko-Američki supersonični trenažni avion. Nosioc razvoja ovog aviona je Korejska avio industrija (KIA) u saradnji sa Američkom kompanijom Lockheed Martin.
Programom je obuhvaćeno razvijanje nekoliko varijanti ove letelice. Osnovna je školski avion sa oznakom T-50, dok školsko-borbena verzija nosi oznaku T/A-50. Predviđeno je još i razvijanje lakog borbenog aviona oznake F/A-50.
I ako Američka vojska zvanično još uvek nije odlučila koju će letelicu uzeti za svoj napredni školski avion, u "igri" su Italijanski M-346 i J.Korejski T-50.
Analitičari blagu prednost daju upravo Orlu, jer osim što ima više performanse, delom je i Američki projekat.
U RV Koreje ovaj avion treba da zameni čitavu gamu letelica raznih namena. U osnovi zameniće avione T-33 i F-5 kojima ističu resursi, ali i Cessn-u A-37B.
Pošto je američka firma Lockheed Martin glavni kooperant (a na osnovu ranijeg licencnog sklapanja KF-16) većina tehnologija, rešenja i postupaka preuzeto je upravo sa aviona F-16.
Sam projekat finansiran je sa 13% od Lockheed-a, 17% od J.Korejskog vazduhoplovstva i 70% od strane vlade J.Koreje.
KAI i Lockheed Martin trenutno zajedničkim snagama nastupaju na svetskom tržištu u nameri da prodaju T-50 i njegove varijante.
Sam program počeo je još 1992 pod oznakom KTX-2, ali je 1995 suspendovan zbog finansijskih problema... Ipak nastavak je kasnije odobren i 1999 godine projekat dobija novo ime T-50 Golden Eagle.
U februaru 2000. sa montažne trake sišao je prvi primerak, a prvi let dogodio se avgusta 2002.
Početna ispitivanja održana su od 28.jula do 14. avgusta 2003.
Od elektronske opreme ugrađeni su Honeywell H-764G GPS/INS, HG9550 radio visinomer, trostruke fly-by-wire komande leta, dok varijanta T/A-50 ima i višefunkcionalni radar APG-67(v)4 koji otkriva ciljeve veličine lovca "u dolasku" na daljinama od 75Km.
Sama struktura aviona može izdržati 8000h naleta, a maksimalna visina leta je 14.630m.
2655L goriva raspoređeno je u sedam internih rezervoara (5 u trupu i 52 u krilima). Dodatnih 1.710L goriva nosi se u 3 spoljna rezervoara. Dolet sa unutrašnjim gorivom bez podvešenog naoružanja je 1.850Km.
Pogonsku grupu čini jedan General Electric F404 motor, potiska 53.07 kN bez DS i 78.7 kN sa dodatnim sagorevanjem. Ovo mu omogućava da postigne maksimalnu brzinu od 1.4M-1.5M, ali i da superkrstari bez uključivanja DS brzinom od 1.05 Maxa.
Od naoružanja integrisane su rakete V-V AiM-9 (mada zbog mogućnosti radara postoji mogućnost integrisanja i AiM-120).
V-Z AGM-65 maverick, Mk.82/83/84, Mk.20, CBU-58 i lanseri nevođenih raketnih zrna tipa LAU-3.
Pored ovoga može ponet i do tri spoljna rezervoara za gorivo.
Od topovskog naoružanja poseduje jedan šestocevni M61A1 Vulcan 20 mm top koji radi na principu Gatling.
|