offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
ATENTATI NA PREDSTAVNIKE KVISLINŠKOG APARATA U BEOGRADU, 1941-1942.
Malo sam prelistao literaturu i izdvojio najkarakterističnije atentate na predstavnike kvislinškog aparata, mahom na predstavnike represivnog aparata (Specijalna policija), u Beogradu, 1941-1942. Napominjem da su ovi podaci, iz literature koju ću navesti, bazirani na arhivskoj građi koja se čuva u Istorijskom arhivu Beograd (fond Uprava grada Beograda – Specijalna policija, fond Memoarska građa).
Treba naglasiti da su izvršioci atentata bili iz redova Narodno-oslobodilačkog pokreta, odnosno iz redova KPJ i SKOJ-a. Izvršioci su mahom bili omladinci od 18 do 25 godina. Najčešće je reč o radničkoj omladini sa periferije grada. Oni su bili najspremniji ne samo da rizikuju život već i da rizikuju mučenje u zatvorima Specijalne policije.
Atentati na predstavnike kvislinškog aparata predstavljaju samo deo aktivnosti komunističkog pokreta u Beogradu. Pored atentata, komunisti su vršili brojne sabotaže, diverzije, akcije spasavanja drugova iz zatočeništva, organizovali izgradnju tajnih skloništa, organizovali rad ilegalnih štamparija, itd.
Kada je reč o pripadnicima ravnogorske organizacije u Beogradu, oni su tokom okupacije u Beogradu izvršili samo jedan atentat, koliko mi je poznato, a mislim da ne grešim. Reč je o atentatu na pukovnika Miloša Masalovića, pripadnika fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića, i šefa kabineta predsednika kvislinške vlade Milana Nedića (na ovoj dužnosti pukovnik Masalović je bio i pre rata, u vreme kada je Nedić bio ministar vojni Kraljevine Jugoslavije). Sličan atentat počinili su ravnogorci na Cvetana Đorđevića, člana fašističke organizacije Zbor, državnog sekretara Predsedništva Ministarskog saveta, prethodno pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, ali ne u Beogradu, već u Pinosavi, 18. maja 1944. I to je sve kada je reč o Beogradu. Ova dva atentata pokazuju da su ravnogorci mogli, da su hteli, da izvrše atentate i na druge predstavnike kvislinške strukture. Nažalost, to nije bio slučaj.
Od svih atentata koje su izvršili komunisti, najznačajniji su pokušaj atentata na upravnika banjičkog logora Svetozara Vujkovića 1941, i uspešan atentat na njegovog zamenika Đorđa Kosmajca 1942. Prema mojim saznanjima ovo su izuzetno retki primeri atentata na upravnike fašističkih logora u okupiranoj Evropi. Meni barem nije poznat nijedan sličan primer.
ATENTAT NA SVETOZARA VUJKOVIĆA, UPRAVNIKA LOGORA BANJICA, 5. AVGUSTA 1941.
Udarna grupa skojevaca, petorica metalskih radnika u fabrikama „Nestor“ i „Mikron“, organizovanih oko metalskog radnika Radomira Markovića-Gembeša (živeo je u Ulici kneginje Zorke 45 na Vračaru) pripremila je u ranim jutarnjim časovima 5. avgusta 1941. atentat na Svetozara Vujkovića, upravnika logora Banjica i predratnog šefa IV (antikomunističkog) odeljenja Opšte policije. Za izvršenje atentata određena je lokacija Šarene Ćuprije koja se nalazila iznad današnjeg stadiona „Crvena zvezda“, na uglu Bulevara oslobođenja i Ulice generala Pavla Jurišića Šturma. Izvršioci atentata pucali su na Vujkovića koji je motociklom dolazio iz grada na posao u logoru (bio je u prikolici motocikla). Kod Šarene Ćuprije put skreće, tako da je motociklista morao da uspori vožnju. Omladinci su bacili bombu na vozilo, ali prerano. Jedan od omladinaca hteo je da puca iz revolvera, ali se metak zaglavio u cevi. Vozač koji je prevozio Vujkovića je poginuo u napadu, dok je Vujković ranjen. Izvršioci atentata su pomislili da je i Vujković ubijen, nakon čega su se udaljili.
Većina učesnika atentata je ubrzo uspela da ode u partizane (rat je preživeo samo Milan Posavac), dok je Mihailo Francezi uhapšen početkom 1942. da bi potom stradao kao banjički logoraš, 9. maja 1942.
Radomir Marković-Gembeš (rođ. 1923. u Beogradu) poginuo je 29. novembra 1941. kao partizan Posavskog NOP odreda u bici na Kadinjači.
ATENTAT NA ĐORĐA KOSMAJCA, ZAMENIKA UPRAVNIKA BANJIČKOG LOGORA, 6. MARTA 1942.
Đorđe Kosmajac (1903-1942) bio istaknuti predratni agent političke policije Kraljevine Jugoslavije: IV (antikomunističko) odeljenje Opšte policije, represivnog aparata namenjenog za politički progon komunista. Kosmajac je ostao upamćen kao jedan od najprepoznatljivijih nosilaca torture nad komunistima u istražnom zatvoru Uprave grada Beograda (Glavnjača), koji se nalazio na Studentskom trgu. Sačuvana su brojna svedočenja u kojima žrtve policijske torture teško terete Kosmajca kao notornog batinaša. Kao podnadzornik agenata Uprave grada Beograda, Kosmajac je jula 1941. imenovan za zamenika upravnika logora Banjica Svetozara Vujkovića, predratnog šefa Antikomunističkog odseka UGB. Kosmajac je bio pripadnik fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića.
Prvi pokušaj ubistva Kosmajca odigrao se krajem avgusta 1941, u bifeu Milana Sikimića u Ulici kneginje Ljubice 13, kada su njegova braća Obrad i Nikola Sikimić neuspešno pokušali da otruju Kosmajca, sipajući mu otrov u piće.
Ponovni pokušaj ubistva Kosmajca bio je uspešan. Atentat na Đorđa Kosmajca i agenta Specijalne policije, Obrada Zalada, 6. marta 1942. izvršili su pripadnici skojevske udarne grupe: Milić Martinović, obućar, Branko Bulat, mehaničar, Đuro Mađerčić, bravar i Nikola Strineka, krojač. Bili su to mladići od 19 do 25 godina, sva četvorica poreklom sa Korduna. Zadatak da obrazuje udarnu grupu za izvršenje atentata na Kosmajca dobio je Petar Ristić, član Mesnog komiteta KPJ za Beograd od Jelene Ćetković, sekretara komiteta. Milorad Stefanović, sekretar III rejonskog komiteta, pronašao je četvoricu iskusnih boraca za izvršenje zadatka. Martinović i Bulat su prethodno, 25. januara 1942, učestvovali u spasavanju Ivanke Muačević-Nikoliš, zatočene komunistkinje, iz Opšte državne bolnice, gde je Ivanka sprovedena iz zatvora radi porođaja. Takođe, dvojica atentatora, Martinović i Mađerčić, početkom oktobra 1941. izvršili su atentat na kafedžiju Rada Lazarevića, vlasnika kafane „Domovina“, u Ulici Vojvode Stepe, koji je denuncirao policiji aktiviste NOP-a sa Voždovca.
Atentatori su se dogovorili da postave zasedu Kosmajcu i Zaladu u ulicama kojima oni prolaze na putu od zgrade u kojoj su stanovali, u Ulici cara Uroša 17, do zgrade Specijalne policije na Obilićevom vencu. Jedan od članova udarne grupe stajao je kao obezbeđenje na uglu Ulice cara Uroša i Ulice Zmaja od Noćaja, a drugi na uglu Ulice kralja Petra i Ulice Zmaja od Noćaja, dok su preostala dvojica izvršili atentat. Prema svedočenju Stavana Jovičića, jedinog preživelog člana MK KPJ za Beograd iz tog razdoblja, „jedna drugarica prerušena u Slovakinju, stajala je pred stanom Kosmajca sa kantama mleka, i kada je ovaj krenuo, ona je lupom kanti dala znak drugovima koji su čekali u zasedi“. Kosmajcu i Zaladu su u susret pošli Mađerčić i Martinović. Mađerčić je pucao u Kosmajca, a Martinović u Zalada, da bi se potom povukli na suprotne strane. Već 9. maja uhapšen je Petar Ristić, organizator atentata, koji je usled mučenja u istražnom postupku odao izvršioce atentata.
Atentatori su 9. maja 1942, nakon mučenja u istražnom postupku, deportovani iz istražnog zatvora Specijalne policije u logor Banjica. Prema sećanju nekadašnjeg zatočenika banjičkog logora, Milomira Mićevića, gestapovski major Herbert Jung je nakon prispeća četvorice atentatora posetio ćeliju u kojoj su mladići bili smešteni. „Major Jung je zatražio da stupe korak napred ona dvojica koja su pucala na policijske agente. Mađerčić i Martinović su mirno stali pred njega. Gestapovski major ih je zatim upitao da li im je žao što su ubili ljude iste nacionalnosti. Jedan od atentatora je odgovorio da oni i nisu bili ljudi, a da im je nacionalnost bila batinaška. Drugi je zapitao Junga da li ponekad razgovara sa svojom savešću što skupa sa svojim zemljacima izvršava naloge po kojima se strelja 100 Srba za odmazdu za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Uskoro su se i ostala dva atentatora priključila i poravnala sa svojim drugovima u istu vrstu, želeći da pokažu da između njih četvorice ne treba praviti nikakvu razliku, bez obzira na to ko je pucao u policijske agente, a ko čuvao stražu u pobočnim ulicama.“ Četvorica atentatora streljani su na stratištu na Jajincima, 11. avgusta 1942.
U znak odmazde zbog atentata na Kosmajca i Zalada, kao i na policijskog činovnika iz Pančeva, Alojza Krala, Folksdojčera koji je ubijen u Pančevu 5. marta 1942, prema naređenju SS generala Augusta Majsnera, zapovednika nemačke vojno-okupacione uprave, „streljano je 150 komunista iz Pančeva i Beograda“. Tog dana je iz logora na Banjici izvedeno 96 zatočenika i streljano na Jajincima, u znak odmazde zbog atentata na dvojicu agenata Specijalne policije. Atentati na predstavnike represivnog kvislinškog aparata, uključujući i atentat na Kosmajca i Zalada, bili su očajnički pokušaj beogradskih komunista da zadaju udarac neprijatelju, da onespokoje protivnika, da se makar simbolično osvete fašistima, odnosno konkretnim zločincima. U svakom slučaju, većina streljanih komunista najverovatnije ne bi preživela rat – pre ili kasnije većina njih bila bi izvedena na gubilište.
ATENTAT NA VELIMIRA DANILOVIĆA, PREDSEDNIKA BEOGRADSKOG ODBORA FAŠISTIČKE ORGANIZACIJE ZBOR, 1. OKTOBRA 1941.
Nakon dobijenih podataka o Danilovićevom kretanju, 1. oktobra 1941 u ranim jutarnjim časovima, članovi udarne skojevske grupe sačekali su Danilovića ispred zgrade u kojoj je živeo (Novopazarska ulica na Vračaru) i otvorili vatru na njega. Danilović srušio se na pločnik, a izvršioci atentata nesmetano su se udaljili. Međutim, Danilović je preživeo napad, iako je bio teško ranjen. Napad na Danilovića izvršila je grupa učenika koju su činili Slobodan Tomić, Vlastimir Tomović, Dušan Vitas i Radovan Simić, koja je već sutradan, 2. oktobra, izvršila atentat na agenta Specijalne policije Miloša Pajića, a uskoro i atentat na policijskog agenta Petra Simića u Ulici Milana Rakića (tada: Mirijevski put), zatim na policijskog agenta Tošu Markovića, kao i na tumača nemačke komande Pecojevića, na koga je pucano 9. oktobra, ali koji je preživeo napad.
Pripadnici ove udarne grupe dejstvovali su prema uputstvima Marije Rački, članice MK SKOJ-a za Beograd, krojačke radnice (streljana je kao banjička logorašica 17. decembra 1941). Svi pripadnici udarne grupe bili su vrlo mladi. U momentu okupacije još su pohađali gimnaziju.
O poslednjim danima Radovana Simića (rođ. 1924. u Miloševcu pokraj Smedereva), u ambulanti logora Banjica, ostavio je svedočenje banjički logoraš Tiosav Nikolić, koji je ovog mladića upamtio kao potpuno ispošćenog bolesnika sa teškim telesnim povredama. Poslednjeg dana pred smrt Simić je poverio Nikoliću da je učestvovao u nekoliko atentata i da mu nije žao što umire. Simić je trebao da bude prebačen u partizane tokom oktobra, ali kurirska veza, kojom je trebao biti prebačen u partizanski odred, nije došla u zakazano vreme. Posle toga se sklonio u Mladenovac, gde su ga uhapsili legalizovani četnici, koji su ga predali Specijalnoj policiji, koja ga je pustila na slobodu zbog nedostatka dokaza. Uspeo je da se zaposli kao dobavljač auto-delova za okupatora, kako bi otklonio podozrivost policije, ali je uskoro bio prepoznat od strane tumača Pecojevića. Simić je umro 27. aprila 1942. u logoru Banjica od posledica policijske torture.
Slobodan Tomić je sredinom oktobra 1941. uspeo da se prebaci na slobodnu teritoriju.
O atmosferi koja je u leto 1941. vladala u Beogradu svedoči pismo nemačkog pilota Helmuta S. pisano izvesnom Ginteru iz Hamburga, krajem avgusta 1941.
„Osećam se kao da sam pao padobranom u neprijateljsko vraško gnezdo. Grad je razrušen i spaljen (nesentimentalne štuke). Prljav. Još sve miriše na paljevinu. Ljudi se neverovatno kreću i samo vuku hranu, meso i njihove kokosove orahe – lubenice. Kad letim i posmatram iz vazduha ovu zemlju, izgleda mi vrlo pitoma, ali nije tako, dragi moj Ginter. Neprijatno se ovde čovek oseća. Tako su bili divni pariski dani prema ovome što se ovde događa. Ovaj grad je zaista poludeo. Pogledi mrki i izazivački. To nije čudo jer smo ih strašno udesili bombardovanjem. Ali već dva meseca ovde prašte revolveri i gore naši kamioni. Ne znam šta hoće ti njihovi fanatični dečaci kada pale novine i garaže ili kad vrše atentate na feldvebele. Očajnička ludost. Ali to nije tako prosto:
Sinoć sam imao večeru i svi se žale da se neprijatno osećaju u ovome gradu. Jedva čekaju da ponovo poletimo, pa makar i na Istok. Imam takav osećaj kada uveče izlazim iz automobila kao da će mi svakog časa neki grubi Balkanac sručiti metak u glavu.“
Navodim samo najkarakterističnije primere, što ne znači da su oni bili usamljeni. Sem toga, komunistički omladinci su slične atentate vršili i u Zemunu, na predstavnike nemačke i ustaške policije.
Literartura:
- Jovan Marjanović, Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi: Beograd, Beograd, 1964.
- Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984.
- Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, I-II, Beograd, 1989.
- Народно-ослободилачки покрет Београда, 1941-1944. у сећањима учесника, (ур. Богдан Луцић), Београд, 1974.
- Тома Расулић, Хроника Звездаре, 1941-1944, Београд, 1971.
- Никола Миловановић, Радмило Кљајић, Београдска општина Врачар, Београд, 1981.
|
).
[/qu
