offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
ILEGALNE ŠTAMPARIJE U OKUPIRANOM BEOGRADU I NJIHOV ZNAČAJ
Banjički venac 12: ilegalna štamparija CK KPJ, od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943.
Štamparija CK KPJ tokom značajnog perioda okupacije radila je u Beogradu, više od dve godine, od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943, a da nije bila otkrivena od strane okupacionih i kvislinških vlasti, kao ni od strane fašističkih policija (Gestapo i Specijalna policija).
Tajna štamparija CK KPJ bila je smeštena u posebno za nju zidanoj zgradi u proleće 1941, na Banjičkom vencu 12, pod nadzorom Svetozara Vukmanovića Tempa. Vlasnik kuće, Branko Maksimović, poklonio je zemljište, a kuća je ozidana sredstvima KPJ. Uz pomoć štamparskog radnika Branka Đonovića, Vukmanović je u Zemunu neposredno nakon okupacije kupio modernu štamparsku mašinu „Viktorija“. Istovremeno je kupljena jedna mala mašina „Boston“, za PK KPJ za Vojvodinu, ali je zbog nemogućnosti da bude premeštena ova štamparska mašina ostala u kući na Banjičkom vencu. Pre nabavke štamparske mašine, uporedo sa zidanjem kuće, u martu 1941. bila je kupljena moderna rotoprint mašina na električni pogon, koja je mogla da odštampa oko 10.000 otisaka za sat vremena. Ova mašina je bila smeštena u stanu jednog simpatizera KPJ, na koga nije sumnjala policija, ali je ovaj u strahu od moguće racije i eventualnog hapšenja članova njegove porodice, odlučio da demontira ovu mašinu, deo po deo, i da njene segmente pobaca na periferiji grada.
Štamparijom CK KPJ je do početka jula 1941. rukovodio Vukmanović (tada je štamparija bila smeštena u podrumu kuće Branka i Dane Maksimović u Ulici Đorđa Vajferta 4 na Neimaru, da bi nakon njegovog odlaska iz Beograda štampariju preuzeo Ivan Milutinović, član Politbiroa CK KPJ. Milutinović je štamparijom rukovodio do sredine septembra 1941. kada je otišao na slobodnu teritoriju, nakon čega je rukovođenje štamparijom preuzeo Blagoje Nešković, sekretar PK KPJ za Srbiju.
Kuća na Banjičkom vencu 12 bila je spremna za useljavanje stanara i štamparije jula 1941. Za zakupca stana KPJ je odredila mladog lekara, Mila Boškovića, asistenta na Bakteriološkom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji se vratio sa studija u Italiji 1940. i stoga nije bio poznat policiji kao organizovani komunista. Pošto je zakupac stana pred susedima trebao da odaje utisak mirnog i porodičnog čoveka, a dr Bošković je bio neoženjen, odlučeno je da kao njegova navodna supruga u javnosti figurira studentkinja medicine Zagorka Jovanović. Međutim, da bi se ovo realizovalo trebalo je izmeniti Zagorkin identitet, s obzirom da je u predratnom razdoblju bila hapšena kao aktivistkinja revolucionarnog studentskog pokreta. Nabavljena je lažna venčanica, zatim lažna legitimacija za Zagorku, na osnovu čega je ona bila u mogućnosti da obezbedi originalnu ličnu kartu na ime supruge dr Boškovića. Treća stanovnica kuće bila je Ljubica Đonović, sestra štampara Branka Đonovića, koja je bila prijavljena kao kućna pomoćnica bračnog para Bošković. Četvrti i peti stanovnik kuće bili su grafički radnici Branko Đonović i Slobodan Jović, koji su ilegalno stanovali u kući i radili u tajnoj štampariji. Njih dvojica su bili najbolji drugovi još iz predratnog razdoblja kada su zajedno radili u štampariji Zadružnog saveza. Prilikom useljavanja u kuću i montiranja štamparije, unete su i veće količine hartije za štampanje, boja, kao i ostali materijal. Mašine i električne instalacije montirali su Branko i Slobodan. U štampariji su sem mašina i štamparske opreme, bila smeštena i dva kreveta, određene količine konzervirane hrane i oružje.
Unošenje štamparskog materijala u štampariju i iznošenje odštampanog materijala, obavljala je Zagorka Jovanović, koja je predavala odštampani materijal Miladi Rajter na zakazanoj adresi (po pravilu na ulici, u prolazu). Takođe, između Zagorke i Milade svakodnevno je vršena obazriva razmena pisama i predavanje rukopisa za štampanje. Ako nije bilo razmene nikakvog materijala, sastanak se završavao viđanjem, što je bio znak da je na obe strane, i u štampariji i u ekspediciji, sve u redu. Materijal je obično nošen u korpama, dečijim kolicima ili u zembiljima za pijacu. U cilju što boljeg obezbeđenja, često su u ovom poslu Zagorki i Ljubici, koja se povremeno u njega uključivala, pomagali Branko Maksimović, a ponekad i Đonović i Jović. Oni bi koračali ispred njih, na određenom rastojanju, i na svakom raskršću obaveštavali ih o tome da li je dalji pravac bezbedan, tj. da li su uočili patrolu žandarmerije.
Odštampani materijal Milada Rajter odnosila bi do centralne ekspedicije u Mosorskoj 9, smeštenoj između Voždovca i Banjice, u blizini nekadašnjeg Avalskog druma, u kuću Olivere i Miroslava Parezanovića, odakle je materijal delio svim organizacijama KPJ u Srbiji. Naime, ovaj materijal preuzimale su u kući Parezanovića Slavka Morić-Parenta i Srbijanka Bukumirović, da bi ga potom predavale kuririma okružnih komiteta i štabova partizanskih odreda. Izvestan deo štampanog materijala prosleđivan je u Hrvatsku i Makedoniju.
Tokom dvogodišnjeg rada ove štamparije odštampana je velika količina raznovrsnog materijala (leci, bilteni Glavnog štaba, sedam brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije, Proleter za 1942, brojni proglasi KPJ, kao i brošure: Istorija SKP(b), Osnove lenjinizma, Klasa proletarijata i partija proletarijata). O tehničkoj opremi ovih izdanja jedno vreme starao se likovni umetnik Đorđe Andrejević Kun, koji je jedno vreme ilegalno stanovao u kući na Banjičkom vencu 12. Sem toga, Kun je za vreme boravka u štampariji načinio precizna klišea u drvetu za razne nemačke isprave, pečate, lične karte i druga dokumenta.
Tokom 1943. došlo je do promena u životu ljudi koji su radili u štampariji ili sarađivali u njenom radu. Još početkom jula 1942. odlukom CK KPJ dr Milo Bošković, koji je dva puta pozivan da se javi u Gestapo, morao je da napusti Beograd pod lažnim imenom Vinko Tomašević. Namera je bila da preko Zagreba putuje u Vrhovni štab NOVJ u Bosni. Usled policijskih racija i intenziviranih progona komunista, iz Beograda je u proleće 1943. otišla u partizane veća grupa ilegalaca među kojima su bili pripadnici aparata koji je radio na raznošenju materijala štampanog u Banjičkom vencu 12 (Zagorka Jovanović, Brana Perović, Đorđe Andrejević Kun, Milada Rajter, Slavka Morić-Parenta i dr.). U štampariji su kao ilegalci ostali Branko Đonović i Slobodan Jović sa novim stanarima, vlasnicima kuće Danom i Brankom Maksimovićem.
Štamparija na Banjičkom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Toga dana Nemci su saopštili svim stanarima u ulici Banjički venac da moraju napustiti svoje domove u roku od tri dana, kako bi se u njih smestili nemački oficiri. U kućama je morao da ostane sav nameštaj i drugi inventar. Nemački oficiri koji su boravili u ovoj zgradi nisu uspeli da primete ništa sumnjivo i da naslute da u kući postoje tajne odaje s podzemnim skloništem, u koje se ulazilo kroz jedan plakar. Usled veoma kratkog roka za iseljavanje, Đonović i Jović uspeli su da iznesu malu štamparsku mašinu „Boston“, pomoću koje su nastavili rad u podzemnom skloništu u domu porodice Blagojević na Čuburi gde su prešli krajem oktobra 1943. nakon odlaska Dane i Branka Maksimovića u partizane. Đonović i Jović boravili su u Daničarevoj 24 do 28. jula 1944. kada su poginuli herojskom smrću.
U kući na Banjičkom vencu 12, formiran je 1950. Muzej ilegalnih štamparija, koji je ukinut 2000. bez obrazloženja i pored činjenice da su u njemu bili izloženi vredni eksponati iz vremena borbe protiv fašističkog okupatora, u jednom autentičnom prostoru. Kuća u kojoj se nalazio muzej prešla je u privatno vlasništvo, dok je celokupan fond muzeja premešten u depo Muzeja grada Beograda.
NARODNI HEROJ MILO BOŠKOVIĆ
Milo Bošković je rođen 1911. u Brčelima u Crmnici (Crna Gora). Nakon završene gimnazije na Cetinju, studirao je medicinu na Bolonjskom univerzitetu, gde je diplomirao 1937. Takođe, boravio je u Beču na specijalizaciji. Nakon povratka u Jugoslaviju, povezao se sa aktivistima zabranjene KPJ u Beogradu, koji su mahom bili njegovi školski drugovi iz cetinjske gimnazije. Zahvaljujući činjenici da njegova politička naklonost prema komunistima nije bila poznata policiji, dr Bošković je 1941. uključen u rad tehničkog aparata pri ilegalnoj štampariji CK KPJ na Banjičkom vencu 12. Dr Bošković je bio prijavljen kod vlasti kao zakupac kuće u kojoj se nalazilo podzemno sklonište u kojoj je bila smeštana štamparija. Jedna od saradnica ovog aparata, Zagorka Jovanović, bila je njegova fiktivna supruga, kako bi njih dvoje u javnosti ostavljali utisak mladog bračnog para. Štamparija je započela rad 1. avgusta 1941. Međutim, Mila je 5. januara 1942. u kući na Banjičkom vencu 12 tražio Gestapo, zbog navodne naklonjenosti Velikoj Britaniji. Milo je izbegao susret sa gestapovcima jer se na vreme sakrio u sklonište, zajedno sa štamparskim radnicima Đonovićem i Jovićem. Agentima Gestapoa dato je objašnjenje da je dr Bošković otišao u posetu rođacima van Beograda, i da se nije vratio. Ovim je onemogućeno dalje pojavljivanje dr Boškovića na ovoj adresi, kao što je otežalo njegov dalji boravak u Beogradu. Uskoro je dr Bošković dobio zaduženje da se prebaci na slobodnu partizansku teritoriju, tj. do Vrhovnog štaba NOVJ, koristeći lažne isprave pod imenom domobranskog satnika Vinka Tomaševića. Uhapšen je u Zagrebu 14. jula 1942, nakon što je jedan ustaški policajac prepoznao na ulici Ivanku Muačević-Nikoliš, sa kojom je Milo živeo u ilegalnom stanu u ovom gradu, čekajući vezu za prebacivanje u partizane. Policija je kod Ivanke pronašla ceduljicu sa adresom stana u kome je boravio dr Bošković. Prema sećanjima savremenika, Mila su u ustaškom zatvoru strahovito mučili kako bi ga prisilili da otkrije svoj pravi identitet. Međutim, iako je bio mučen, nije odao vlastiti identitet niti je izrekao bilo šta što bi moglo ugroziti tehnički aparat KPJ u Beogradu (jedino je prihvatio da kaže da je lekar). Iako ustaška policija nije dobila nikakve podatke od dr Boškovića, ispravno su pretpostavili da se u njihovim rukama nalazi istrajan komunistički revolucionar, što su zaključili na osnovu iskustva o držanju komunista u istražnom postupku, stoga su odlučili da ga prebace u logor Stara Gradiška, a potom u logor Jasenovac. Dr Bošković je u ovim logorima pomagao zatočenicima koliko su mu to dozvoljavale logorske vlasti i teški uslovi boravka, karakteristični za ustaške logore. Nakon što su logorske vlasti saznale da je Bošković jedan od organizatora nameravanog bekstva logoraša, osuđen je na smrt vešanjem pred čitavim logorom. Na dan izvršenja smrtne kazne, 21. septembra 1944, Bošković je na samom stratištu istupio pred upravnika logora Dinka Šakića i, prema sećanjima preživelih logoraša, kazao: „Ja sam sin Crne Gore, i protestvujem protiv ovako sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške.“ Nakon što mu je Šakić priznao da se junački držao, naredio mu je da se okrene da bi ga ubio iz pištolja. Međutim, Bošković je odgovorio: „Crnogorac nikad ne okreće leđa protivniku.“ Isto tako, odbio je da mu pred streljanje vežu oči. Potom je uzviknuo: „Nepobjediva je ideja Komunističke partije! Ona ne umire smrću Mila Boškovića. Živjela Sovjetska Rusija, njena nepobjediva Crvena armija i naši Titovi partizani. Živjelo bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda! Živio Staljin!“
CK KP Hrvatske uvrstio je dr Boškovića na spisak za razmenu, ali je Ustaška nadzorna služba uvek pronalazila načina da osujeti Boškovićevo puštanje iz logora.
Milo Bošković je proglašen za narodnog heroja 27. novembra 1953.
Daničareva 24 (Ulica Milutina Blagojevića, 1949-2004): ilegalna štamparija PK KPJ za Srbiju; dom porodice Blagojević
Štamparija CK KPJ na Banjičkom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Usled veoma kratkog roka za iseljenje iz kuće u koju su se potom uselili nemački vojnici, radnici u ilegalnoj štampariji, Slobodan Jović i Branko Đonović, uspeli su da iznesu malu štamparsku mašinu „Boston“, pomoću koje su nastavili rad u skloništu u Daničarevoj 24 na Čuburi, u kući porodice automehaničara Milutina Blagojevića i njegove supruge Ratke, u kojoj se prethodno nalazilo spremište materijala tehnike Pokrajinskog komiteta. Jović i Đonović su prešli da ilegalno žive u kući porodice Blagojević krajem oktobra 1943. Boravili su u podzemnom skrovištu čiju konstrukciju su izradili Vučko i Predrag Ivković, u radionici Čedomira Marjanovića u Kolubarskoj 20 na Dušanovcu, prema nacrtu rukovodioca tehničkog aktiva PK KPJ za Srbiju, španskog borca Svetislava Kanačkog. U podzemno sklonište, koje se sastojalo od dve veće i jedne manje prostorije, ulazilo se iz kupatila, kroz otvor ispod peći, zahvaljujući složenom mehanizmu za skrivanje i otvaranje ulaza u sklonište.
U ovoj tajnoj štampariji, sem letaka i drugog propagandnog materijala, štampano je nekoliko poslednjih brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije, zvaničnog glasila NOP-a u Srbiji (brojevi: 6-7/1943, 1-4/1944).
Uprkos mnogobrojnim hapšenjima i uništenju partijskih organizacija u Beogradu 1941-1943, partijska tehnika je zahvaljujući odličnoj organizaciji nesmetano radila do 28. jula 1944. Tek tada, manje od 3 meseca pred oslobođenje Beograda, policija je uspela da uhapsi Svetislava Kanačkog, glavnog organizatora tehnike. Sutradan, 29. jula, otkrivena su ilegalna skloništa u Daničarevoj 24, Garibaldijevoj 4, Velikomoravskoj 7, Ustaničkoj 24, Ulici Stevana Prvovenčanog 69, kao i tehnička radionica PK KPJ za Srbiju u Kolubarskoj 20.
Pripadnici Specijalne policije, Gestapoa i kvislinške žandarmerije, 28. jula 1944. blokirali su okolne ulice i opkolili kuću u Daničarevoj 24. Policajci su upali u kući i počeli da tuku Ratku i Milutina. Ratku su kundacima ugurali u policijska kola, ne dajući joj da se oprosti od četvorogodišnjeg sina Vladimira.
Dok su policajci udarali po zidovima i podu tražeći ulaz u tajno sklonište, Đonović i Jović su palili poverljiva dokumenta koja su se tamo nalazila, da bi, nakon što je policija otkrila ulaz u sklonište, ručnim bombama i revolverima započeli borbu, pružajući otpor do poslednjeg metka. Ova dvojica dugogodišnjih najboljih prijatelja, kada su shvatili da će pasti u ruke policiji, istovremeno su ispalili poslednji metak jedan u drugoga. Specijalna policija je sem Milutina i Ratke privela i Milutinovu sestru Katarinu. Sutradan je u istom stanu uhapšena Anđa Sedlar-Popović, koja je ne znajući za upad policije, došla da preuzme štampani materijal, kao deo svog redovnog zadatka. Svi oni su teško mučeni u zatvoru Specijalne policije, da bi septembra 1944. svi bili streljani, sem Katarine Blagojević.
Na zidu kuće porodice Blagojević 1948. postavljena je mermerna spomen-ploča u znak sećanja na pogibiju Slobodana Jovića, Branka Đonovića i stradanje Milutina i Ratke Blagojević. Ratkin i Milutinov sin Vladimir i njegova porodica, i danas žive na ovoj lokaciji. Oni su izmestili spomen-ploču sa spoljnog zida koji gleda na ulicu u hodnik porodične kuće (tako da ova ploča više nije vidljiva prolaznicima), zbog skrnavljenja od strane nepoznatih lica vođenih antikomunističkim motivima. Tekst sa ove spomen-ploče glasi: „U ovoj kući bilo je stovarište hartije štamparije Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije od 1941. godine i štamparija Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Srbiju od polovine 1943. godine. Ovde su poginuli narodni heroji Branko Đonović i Slobodan Jović. Ovde su uhvaćeni i kasnije streljani Milutin Blagojević i Ratka Blagojević. Mesni komitet Komunističke partije Srbije za Beograd, jula 1948. godine.“ Na mestu stare mermerne ploče, postavljena je nova metalna tabla sa sledećim natpisom: „Ovu kuću su podigli i u njoj živeli i iz nje 1944. god. na pogubljenje odvedeni borci za slobodu Ratka i Milutin Blagojević. U njoj su herojskom smrću živote izgubili Slobodan Jović i Branko Đonović. Porodica Blagojević“.
Ulica Milutina Blagojevića na Čuburi od 1949. do 2004. nosila je naziv po ovom antifašisti. Milutin i Ratka Blagojević stradali su zbog spremnosti da bez obzira na posledice uzmu učešća u borbi za slobodu. Odlukom Skupštine grada Beograda, na osnovu sugestije Komisije za imenovanje naziva ulica i trgova, bez konsultovanja ili odobrenja stanara ove ulice, 2004. promenjen je naziv ulici, što je primer ignorisanja slobodarskih tradicija glavnog grada.
Branko Đonović (rođ. 1916. u Tomićima u Crmnici /Crna Gora/) i Slobodan Jović (rođ. 1918. u Kučevu) 30. aprila 1946. posthumno su postali nosioci Ordena narodnog heroja.
Ulica Branka Đonovića na Voždovcu do 2002. nosila je ime po ovom revolucionaru. Ulica Slobodana Jovića u Jajincima od 1976. nosi ime po ovom revolucionaru. Oni koji su odlučivali o preimenovanju Ulice Branka Đonovića, nisu uzeli u obzir paradoks koji su nametnuli, a koji podrazumeva upitanost zbog čega je Slobodan Jović dostojan javne mamorijalizacije na mapi Beograda, a Branko Đonović nije dostojan.
|
