offline
- Pridružio: 21 Maj 2008
- Poruke: 15342
|
Један занимљив цитат из нове књиге Краљевско ваздухопловство 1918-1944, стране 520-523
Kraljevsko vazduhoplovstvo 1918-1944
Bombarderski detašman kod USAAF
Tokom 1943. godine aktivna postaje i bombarderska jedinica u sastavu američkog vazduhoplovstva. Naime, razočarana odnosom Britanaca, jugoslovenska vlada se početkom 1942. okreće Amerikancima, koji su tada ispostavljali manje političkih zahteva a više obećavali, što se tiče tehnike. Preobuka jugoslovenskih posada na teške bombardera se ipak odužila i pored američkog blagonaklonog stava. Pristizanje jugoslovenskih letača u SAD bilo je dugotrajno. Krajem oktobra 1942, sa Bliskog istoka je stigla grupa od 40 letača za obuku na teške bombardere u SAD, a obuka je započela tek u decembru 1942, u bazi Fort Majers. U grupi je bilo dugog natezanja i nezadovoljstva oko prekvaliflkacije ljudstva na bombardere, kao i izbora čelnih pilota u desetočlanim posadama aviona B-24. Prema zahtevima obuke, u prvi plan su izbili letači iz Aeroputa, jer su imali najviše časova naleta. Deo vojnih pilota sa najstarijim po činu majorom Blagojevićem, demonstrativno je napustio kurseve obuke. On je zadržan na dužnosti u vojnom izaslanstvu, a ostali su vraćeni na Bliski istok. Posle izbora, usledila je obuka po specijalnostima u raznim američkim bazama, a nekoliko novih vazduhoplovaca je uvedeno na kurseve umesto onih koji su napustili kurs. Po završetku različitih delova obuke, svi vazduhoplovci su konačno prikupljeni u bazi Salinas u Kaliforniji, gde je završena timska obuka posada od 24. juna do 10. avgusta 1943. godine.72
Usledila je pauza, a ljudstvo je iznenada upućeno na duži odmor. Za to vreme trajala je američko-jugoslovenska rasprava kako upotrebiti ovu jedinicu. Komandant američkog vazduhoplovstva general Arnold tražio je da jugoslovenska jedinica uđe u sastav američkog vazduhoplovstva. U njihovoj praksi, za razliku od britanske, nije bilo posebnih stranih jedinica. Jugoslovenski ambasador Fotić i vojno-vazduhoplovno izaslanstvo su insistirali na dogovoru dve vlade - da avioni i ljudstvo budu sa jugoslovenskim oznakama i koriste se prema jugoslovenskim potrebama. Ambasador Fotić se susreo i sa predsednikom Ruzveltom, 7. septembra 1943, koji je podržao ostanak jugoslovenske jedinice u sastavu američkog vazduhoplovstva i obećao da će sam izvršiti ceremonijalnu predaju novih aviona jugoslovenskom ljudstvu. Ubrzo je postignut sporazum koji je ostavio mogućnost da avioni nose jugoslovenske oznake po pristizanju u zonu dejstava. Konačno, 6. oktobra 1943, na aerodromu Boling Fild kod Vašingtona, predsednik Ruzvelt je predao 4 teška bombardera tipa B-24J Liberator jugoslovenskom ljudstvu, ističući da su namenjeni bombardovanju zajedničkog neprijatelja i doturanju pomoći rodoljubima u Jugoslaviji. „Pamtite uvek da smo drugovi po oružju!“, rekao je Ruzvelt postrojenim jugoslovenskim vazduhoplovcima, iza kojih su bili postrojeni Liberatori sa brojevima 21-24 i sa papirnatim jugoslovenskim oznakama, samo za fotografisanje u ovoj prilici.73
Pitanje oznaka (organizacije, upotrebe jugoslovenskih posada) na avionima B-24 bilo je predmet opširne prepiske i više zvaničnih sastanaka. Jugoslovenima nije dopušteno da na poklonjene avione postave svoje oznake sa obrazloženjem da bi u toku preleta do fronta ovi avioni mogli da budu napadnuti od savezničkih aviona, čije posade nisu upoznate sa jugoslovenskim obeležjima. Ostavljena je mogućnost promene oznaka uz dozvolu komandanta ratišta. Jedini ustupak bila je mala jugoslovenska zastava na vertikalnim repnim površinama i još manja jugoslovenska kokarda na nosu aviona.74
Ovo je inače bilo pre svega pitanje političke prirode. U toku je bio politički zaokret Britanaca i tihi proces napuštanja zvanične jugoslovenske Vlade. Prava podrška saveznika sve više se okretala novoj vojnoj formaciji na Balkanu, Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). Skroman pokušaj Konstantina Fotića, jugoslovenskog ambasadora u SAD, da svečanu dodelu aviona iskoristi u propagandne svrhe ubrzo je propao. Zabranom objavljivanja fotografija i govora državnika ceo događaj je potpuno marginalizovan.75
Tek posle još nekoliko dana dodatnih američko-jugoslovenskih stručnih razgovora, četvorka bombardera poletela je 9. oktobra za Floridu, odakle se 16. oktobra zaputila preko Atlantika i severne Afrike sve do Kaira. Tu je četvorka B-24 sletela 31. oktobra, tačno godinu dana od pristizanja grupe jugoslovenskih avijatičara u SAD na obuku. Potom je 2. novembra, bez mnogo pompe, jedinicu obišao kralj Petar II.76
Jugoslovenska jedinica sa B-24 stigla je na Bliski istok u vremenu reorganizacije američkog strategijskog vazduhoplovstva koje je širilo svoju vazdušnu ofanzivu nad Evropom. Prvog novembra 1943, formirane su 15. vazduhoplovne snage (15th Air Force), sa zadatkom napada na ciljeve u južnoj i centralnoj Evropi, koji su van đomašaja bombardera baziranih u Velikoj Britaniji. U novoj organizaciji američkih vazdušnih operacija nad Evropom i jugoslovenski Liberatori dobijaju na licu mesta novi zadatak. Četvorka bombardera, sa posadama i majorom Mišovićem kao čovekom za vezu pri komandi 15. vazduhoplovnih snaga, postaje jugoslovenski flajt (detašman) u sastavu 512. bombarderskog skvadrona, 376. bombarderske grupe, 47. vinga 15. vazduhoplovnih snaga. Grupa kojoj su priključeni poznata je pod nadimkom Liberandos i bila je prva američka bombarderska jedinica koja je dejstvovala nad Evropom. Poznata je i po daljinskom napadu na Ploešti. U njen sastav jugoslovenski Liberatori su ušli 8. novembra 1943, a prvu borbenu misiju imali su samo nedelju dana kasnije u akciji bombardovanja aerodroma kod Atine. Dva dana kasnije, ova jedinica prelazi u San Pankracio u Italiju, postajući tako prva američka teška bombarderska jedinica koja je bila bazirana na evropskom kontinentu.77
Nedelju dana kasnije, 24. novembra, u napadu na železničko čvorište kod Sofije, u letu iznad Prilepa oboren je jugoslovenski Liberator (br. 22, posada kap. Stanisavljevića), a posada (zarobljena i odvedena u logor) vodila se kao nestala u akciji. Ovo je bio težak udarac za detašman, ali su akcije nastavljene sa entuzijazmom. U decembarskoj akciji na fabriku aviona Meseršmit kod Augsburga, u dramatičnoj vazdušnoj borbi nemački lovci su oborili avion br. 21 i tom prilikom nastradala je kompletna posada majora Milojevića. Posle još jednog napada sa teškim gubicima cela 376. grupa je povučena u ,,trenažni“ status, na prijem novih aviona i rotaciju posada. Tako je jugoslovenski detašman na samom početku svog delovanja izgubio u borbi polovinu sastava!
U isto vreme kada su otpočele akcije detašmana nad Evropom i pored insistiranja majora Mišovića kod komande 15. vazduhoplovnih snaga da detašman počne sa doturom pomoći snagama JVuO đenerala Mihailovića u Jugoslaviji do toga nije došlo, niti je odobrena veza sa tim snagama na terenu niti je dobijen pisani odgovor. Zanimljivo je takođe da Amerikanci nisu prihvatili akreditaciju majora Mišovića kao zvaničnog jugoslovenskog vazduhoplovnog predstavnika kod 15. vazduhoplovnih snaga. U januaru 1944, jugoslovenska ambasada u SAD je obaveštena da je došlo do promene politike prema pokretima otpora u Jugoslaviji. Tako je detašman nastavio da leti u klasičnim bombarderskim misijama, isključivo kao deo američkog vazduhoplovstva. Ljudstvo u samoj jedinici nije znalo za promenu namene njihove jedinice, paje nastavilo letove sa istim entuzijazmom kao i do tada.78
Dva preostala jugoslovenska bombardera uključena su u misije tek marta 1944, ali su se tada pojavili novi problemi. Posle samo jedne misije, a pod ehom podela na partizanske i kraljeve simpatizere, kod ostalih snaga Jugoslovenske vojske u severnoj Africi došlo je do unutrašnjih problema i u detašmanu. Jedinicu su pod uticajem komunističke propagande napustila trojica letača, na čelu sa poručnikom Milošem Marinovićem, koji je govorio od ranije da je komunistički simpatizer. Na kratko se postavilo pitanje daljeg opstanka jedinice zbog pada brojnog stanja ljudstva na 18 letača i nemogućnosti brze zamene novoobučenim letačima. Iako je iz jugoslovenske komande u Kairu stigla preporuka da se dve posade vrate u Egipat, to nije učinjeno. Detašman je nastavio sa misijama, mada je još nekoliko ljudi napustilo letenje, a major Sabadoš u jednoj kritičnoj situaciji napustio avion padobranom. Ostalo je svega 15 letača paje akcijom samih pripadnika jedinice, među Slovencima koji su bili ranije u italijanskoj vojsci, popunjeno brojno stanje sa još 6 novih letača.79
Bombarderske akcije detašmana nastavljene su sa velikim dinamikom u maju i junu te godine u misijama nad severnom Italijom, teritorijom Rajha - Austrijom, Čehoslovačkom, Mađarskom i Rumunijom. Međutim, na 200. misiji skvadrona i 65. jugoslovenskog detašmana, u povratku sa dejstva po cilju u okolini Beča došlo je do sudara u vazduhu. Jedan oštećeni Liberator sa američkom posadom naleteo je na jugoslovenski Liberator br. 20. Oba aviona su pala u rejon sela Kijevo, kod Knina. Od jugoslovenske desetočlane posade kapetana I klase Radosavljevića spasao se samo poručnik Stojković koji je bio u repnoj turleli. Izdajući se za Amerikanca, krio je svoj identitet od partizana koji su ga spasli i dopremili do savezničke baze na ostrvu Visu. Jedini preostali Liberator br. 23 sa kapetanom Skakićem na čelu nastavio je misije. Posle prelaska Bugarske na stranu saveznika septembra 1944, oslobođena je zatočeništva posada aviona br. 22, koja se potom priključila svojoj jedinici. Na dan 3. oktobra 1944, na maloj svečanosti kapetan Skakić je pretpostavljenima iz komande 15. snaga generalima Tvajningu, Rašu i Bornu (komandant 15. AF, komandant 47. vinga, operativni oficir 15.AF) na grudi zakačio letačke znakove Jugoslovenskog vazduhoplovstva. Ovo gest je simbolizovao saradnju dva vazduhoplovstva. Četiri dana kasnije jugoslovenski liberator br. 23 obavio je poslednju borbenu misiju.80
-----
Извори:
72 Training od foreign nationals by the AAF 1939-1945, AAF historical Studies no. 64. declasiffied; A. Kolo, Jugoslovenski detašman, 91.
73 V. Durctić, n. d., 44-45; A. Kolo, Jugoslovenski detašman, 92-94.
74 AJ. fond 371, f. 233, a. j. 10; A. Kolo, Nebeska odiseja, 80.
75 Radoje i Živan Knežević, Sloboda ili smrt, izdanje autora, Sijetl 1982, 249; A. Kolo, Ne-beska odiseja, 86 i 87.
76 VA, EV, k. 113. 27/8-1. U jedinici je na dan 3. novembra bio 41 pripadnik.
77 A. Kolo, Jugoslovenski detašman, 94-98.
78 Isto, 96.
79 Izjava M. Marinovića autoru, A. Kolo, Jugoslovenski detašman, 99.
80 A. Kolo, Jugoslovenski detašman, 100—106.
|
