offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
Napisano: 06 Dec 2012 16:39
6.lickadivizija ::
Postovani gospodine Samardzicu, mene nije duze bilo na ovom forumu, a vi ste se, vidim, vratili, pa sam rad malko da prodiskutujem sa Vama. Skrenucu Vam paznju na neke stvari koje mi smetaju kod Vas, a Vi bi na njih morali da se osvrnete ne radi toga sto meni i slicnima smetaju
У реду, али реците ми молим Вас да ли сте прочитали неку моју књигу?
Ипак имам утисак да нисте.
6.lickadivizija ::
1. U istoriji postoji utvrdjena terminologija. Tako postoji i terminologija vezana za Drugi svetski rat. Pripadnici pokreta otpora Nemcima i domacim izdajnicima u Jugoslaviji u istorijski validnim knjigama, publikacijama i clancima nazivaju se partizanima ili borcima NOPOJ ili NOVJ (zavisno od toga o kojoj se fazi rata radi). Vi uporno pisete "komunisti" i "komunisticki pokret". Jos samo da na ovo dodate i pojam "komunisticke bande", pa da Vam dodelimo titulu "krajskomandanta" u rodnom kraju!  Nekoliko puta ste se branili da nikada OVK necete pisati bez navodnika i da su NOVJ i OVK za vas isto. Znaci, oslobodjenje Jugoslavije od nacista je za vas isto sto i "oslobodjenje" Kosova od jugoslovenskih i srpskih vlasti i srpskog, crnogorskog, romskog i goranskog stanovnistva?
Постоји утврђена терминологија, али за Вас је очигледно валидна само једна... Та једна нестаје широм света, бране је још само 6. личка и остале пролетерске...
Дакле, репер за историју су закони земље о којој пишемо, а то је Краљвеина Југославија. Не дакле Заседање у Столицама, Фочански прописи, Авној 1, 2...
У Краљевини је била само једна војска - Југословенска војска, познатија као четници. Све остало су или окупатори, или квислинзи, или терористи, пете колона, итд.
Ослободилачка и народна може бити само једна војска - а то је државна.
Ослободилачком се сем тога никако не може назвати формација која се бори баш за то да се укину све слободе које је могуће укинути.
Ако пак мислите на ослобођење од окупатора - она је томе само сметала, јер јој је ратни циљ бр. 1 био борба за власт и зато је према окупатору била у дефанзиви а према државној војсци у офанзиви.
Овде наравно долазимо до факта да Вама недостаје огроман број информација.
6.lickadivizija ::
2. Navescu jedan primer vaseg neprofesionalnog odnosa prema podacima koje ste namerni da obradjujete i sistematizujete. Pre godinu dana kada ste se pojavili vrlo ambicizno ste naveli da su cetnici pod komandom generala Draze Mihailovica o kome pisete nasiroka jevandjelja jedini pokret koji je imao svoje jedinice sirom Jugoslavije. Kao primer postojanja u Makedoniji vi ste izneli podatak da je u Makedoniji postojao izvestan Vardarski korpus.
Evo sta o tom Vardarskom korpusu kaze jedan njegov bivsi pripadnik Radule Nikolic Radenovic u intervjuu "Politici" 5. novembra 2012. godine:
"Nakon što je završio poljoprivrednu školu u Bitolju, Radule je 1940. godine postao kadet vojne škole u Skoplju, gde ga je zatekao Aprilski rat 1941. godine. Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, priključuje se Vardarskom korpusu. Reč je o malo poznatoj epizodi Drugog svetskog rata na ovim prostorima: ova jedinica snage oko 400 ljudi, pod komandom pukovnika Stojana Cincar-Markovića, praktično je rat provela u okolini Mavrova. Sa jedne strane su bile bugarske okupacione snage, sa druge Albanci, ali nisu se usuđivali da pokrenu veću ofanzivu na njih, niti su oni pokretali veće akcije protiv okupatora.
– Skoro svi pripadnici korpusa bili su starešine, Srbi. Cincar-Marković mi je bio nastavnik u vojnoj školi. Upravo njemu sam dao mapu Balkana koju je moj otac zaplenio u Kumanovskoj bici. Bili smo srpska vojska i nismo priznavali komandu Draže Mihailovića koji je predstavljao izbeglu jugoslovensku vladu. Bio sam zadužen za održavanje tajnih veza pa sam često ilegalno odlazio u Skoplje, pa čak i u Albaniju i Grčku – kaže Radule Nikolić Radenović.
On se u oktobru 1944. godine, kada je Vardarski korpus raspušten po dolasku Crvene armije, bugarske komunističke vojske i partizana, priključio narodnooslobodilačkoj vojsci. U decembru je povređen u borbama kod Prilepa, pa je do marta 1945. godine bio na lečenju. Po završetku rata 7. juna 1945. je – uhapšen, Ozni su bile sumnjive njegove ratne aktivnosti ali nisu imali za šta da ga optuže. Bio je „pod istragom” u skopskom zatvoru sve do kraja 1949. godine kada je oslobođen. Kasnije je deo radnog veka proveo u Prištini radeći na zapošljavanju invalida, a zatim se u Beogradu bavio ekonomijom, penzionisan je 1984. godine u firmi „Intertehna” koja se bavila energetikom."
Dakle, ovaj covek ne samo da nije nikada pripadao formaciji pod komandom generala Mihailovica, nego se po oslobodjenju Makedonije 1944. godine prikljucio partizanima i ucestvovao u daljim borbama, istina, kratkotrajno zbog ranjavanja. Za Vardarski korpus on tvrdi da je postojao, ali da nije nad njim imao nikakvu kontrolu general Mihailovic i njegov komandni lanac.
Prema tome, vi ste culi za postojanje nekog Vardarskog korpusa i brze-bolje ste pozurili da ga prisijete uz generala Mihailovica i njegovu "antifasisticku borbu". Tako ne radi ozbiljan istoricar!
Добар пример, али за потврду факта колико Вама недостају информације, што има низ последица, па и усвајање једног јединог примера, његово апсолутизовање.
Овај човек је много шта заборавио, сада Вам не могу рећи ко је он и ко је командант кога помиње. Углавном, на територији данашње БЈРМ Дража је имао три корпуса, и ово су формације и основни подаци о тим јединицама:
33. Први вардарски корпус (Козјачки корпус), Горски штаб 157
Командант: капетан Стојан Крстић из Скопља (погинуо 28. маја 1944. у борби против комуниста код села Липовице у околини Врања), поручник Александар Ђорђевић
Ађутант: Станојевић Бранислав
Обавештајни официр: п.поручник Новаковић Владимир
Територија корпуса: Прешевски, Кривопаланачки, Жеглиговски (Кумановски), Овчепољски и Скопски срез, као и део територије на левој обали Вардара према Штипу и Струмици
Време формирања: јун 1943.
Бригаде:
- Жеглиговска (ком. поручник Драгољуб Крстић 1942. године, потом ваздухопловни поручник Миша Анастасијевић, па капетан друге класе Милан Ј. Додић и поручник Никола Јанићијевић, који је тешко је рањен када је погинуо капетан Крстић)
- Прешевска (ком. резервни потпоручник Владимир Јовановић до 1943, затим поручник Александар Ђорђевић из Прешева)
- Кривопаланачка (ком. потпоручник Анђел Манасијевић током 1942, затим поручник Ђорђе Поповић, који гине од Бугара, па наредник Петруш Д. Стефановић)
- Ристовачка (ком. потпоручник Жарко Крстић из Ристовца, погинуо 1943. код Куманова)
- Скопска (ком. капетан прве класе Софроније Златић од оснивања септембра 1942, потом резервни официр учитељ Никодин Урдаревић). Ова бригада је до септембра 1944. остала на свом терену, када се предала комунистима, који су је мобилисали у своје редове; тада је имала 500 бораца.
Позадинска организација:
- Командант Прешевског среза: 1942. рез. потпоручник Милутин Ковачевић, а касније рез. поручник Стојадин Томић
- Командант Кривопаланачког среза: рез. наредник Петруш Миленковић
- Командант Жеглиговског среза: инж. капетан друге класе Милан Ј. Додић
- Командант Овчепољског среза: капетан Јован Штеријевић
- Командант Скопског среза: рез. капетан Душан Карамитровић (''Капетан вардарски'')
Бројно стање: почетком 1944. око 1.000 бораца
Напомена: На овом терену 1941. су постојали Козјачки четнички одред под командом капетана и војводе Јордана Кимића, сина Алексе, унука војводе Киме, као и одред учитеља Никодина Урдаревића, сина војводе Лазара, у Скопској Црној Гори. Почетком 1942. један одред оснива наредник Петруш Д. Стефановић из Козјег Дола. Најкасније лета 1942. године, учитељ Милутин Шћепановић, Димитрије Станковић и Урош Ковачевић основали су 12 јуришних батаљона под оружјем и још осам у резерви. Те године основане су бригаде.
34. Други вардарски корпус (Поречки корпус)
Командант: капетан прве класе Софроније Златић
Територија корпуса: Битољски, Прилепски и Велешки срез
Време формирања: крајем 1943.
Бригаде:
- Велешка (ком. капетан друге класе Стојан Крстић, затим капетан Војче Воја Трбић, син војводе Василија Велешког; погинуо на планини Бабуни 1945)
- Прилепска (ком. капетан Миливоје Трбић; ова бригада је 19. јуна 1944. спојена са Велешком, а Миливоје Трбић тада одлази на дужност помоћника команданта Вардарске војне области)
- Поречка (ком. потпоручник Марко Миловановић, затим капетан прве класе Љубомир Терзић и капетан Војислав Воја Сајковић из Пореча)
- Друга поречка бригада (ком. резервни поручник Александар Србиновић)
- Битољска (ком. капетан Аушевић; било је наређено оснивање Битољског корпуса, али то није остварено)
Командант Поречког среза: капетан Софроније Златић
Командант Велешког среза: капетан Крум Поп Стефановић
Напомена: од 1941. на овој територији постојали су Поречки четнички одред под командом Воје Трбића и један одред у области Прилепа под командом поручника Врошлија. Бугарски потпуковник Стојан Илијев пише у својим мемоарима ''Успомене из Пореча'' (''Спомени за поречието''), да се током 1944. његова јединица борила против око 2.000 четника у овој области (Пореч, Велес, Крушево, Бабуна), којима је командовао ''опасан капетан'' Сајковић. Илијев Сајковићеву јединицу погрешно назива Косовском бригадом. Пише да су Сајковића ујесен 1944. стрељали комунисти. Међутим, Сајковић је робијао неко време, па је мобилисан и постављен за команданта партизанске 15. поречке бригаде, коју су чинили четници Поречке бригаде. Умро је у Скопљу 1979.
35. Горњополошки корпус
Командант: капетан прве класе Душан Стефановић
Заступник команданта: поручник Драган Спасић
Територија: Тетовски, Кичевски и Дебарски срез
Време формирања: почетком 1944.
Бригаде:
- Тетовска (ком. поручник Драган Спасић, затим поручник С. Јашић)
- Гостиварска (ком. резервни поручник Александар Пајевић)
- Кичевска (ком. наредник-водник Јован Крдуц)
Бројно стање: почетком 1944. године 80 бораца, лета 1944. 300 бораца.
Напомена: први организатор покрета на овом терену био је Божидар Видојевић из Гостивара. Према подацима бугарске обавештајне службе, организација је током 1942. године имала централно руководство и седам пододељења: финансијско, војно ударно, полицијско ударно, пропагандно, алармистичко, санитетско и одељење за организацију села. Централно руководство чинили су: Владимир Дмоџовско, Василије Јанићијевић, Марко Рогановић, Живко Митровић, Владимир Перић, бивши управник полиције у Тетову (не наводи се име) и активни официр Драган Божиновић. У јесен 1944. корпус се предао комунистима, који су га мобилисали.
Поред Битољског, било је предвиђено и оснивање Дримколског корпуса, на територији Струшког, Охридског и Подградачког среза. У овим срезовима покрет је још од 1941. године покушавао да организује мајор Војислав Крстић, али колико се зна успео је да створи само један вод од 15-20 бораца, који се ујесен 1944. предао комунистима и био мобилисан у њихове редове.
6.lickadivizija ::
3. Mozete se ljutiti na mene koliko hocete, ali primetio sam da stil izlaganja u vasim delima ne odgovara stilu jednog skolovanog istoricara i sistematicara. To je jedna nepregledna hrpa razbacanih podataka, a zakljucci su na navijackom nivou loseg humora. To je moj utisak.
Јано је какав је Ваш утисак, али мени није јасно како стварате утисак о књигама које нисте прочитали? Тим пре шрто сам објавио негде око 45 наслова.
6.lickadivizija ::
A da partizani nisu ucestvovali u opsadi Kraljeva, to je jos jedna tvrdnja koja ne govori nista o partizanima, nego o Vasem javnom delanju.
Мало пажње, молим! Партизани су учествовали у опсади, али не у нападима. Стајали су около, али када би био договорен јуриш, они су остајали на својим местима, а четници јуришали. Тако је по боковима четника остајао празан просто и трпели су велике губитке. Што је партизанима наравно и био циљ.
[/quote]
П.С.
У вези основне теме.
Ово што сам поставио био је мој поднесак адвокатском тиму у процесу рехабилитације ђенерала Драже.
У међувремену, суд се обратио Историјском архиву Чачак са захтевом да му до следећег рочишта састави опширан рад на ову тему.
Причао сам са историчарем који је добио задатак. Он сада то ради, имаће у том раду о легализацији партизана у Дражиним четницима, Пећанчевим четницима, љотићевцима, недићевцима и код Немаца. Замолићу га да ми да тај рад, па ћу поставити овде. То је боље него да ја одговарам на сва питања у вези овога.
П.П.С.
У вези приступа већине дискутаната овој теми.
Рекао бих да постоји идеалистички поглед на рат, са становишта КПЈ.
У стварности, то је био рат са више учесника, који су се служили свим средствима, као и у сваком рату.
Рецимо да су Дражини четници изручили оне партизане Немцима, иако нису. Неке друге јесу, рекох да сам писао о томе у својим књигама.
Шта би ту био злочин?
Са партизанима су били у рату, управо због партизана су настале одмазде стотину за једнога, ако се стрељају партизани стрељаће се мање њихових.
Обратно, из комунистичког угла, они су били са четницима у рату, и са њиховог гледишта је сасвим логично да Немцима проказују четничке присталице за хапшење и ликвидације - имаће сами мање посла после рата, кад дођу на ред ликвидације ''класних непријатеља''.
Хиљаде Дражиних присталица проказали су Немцима љотићевци и недићевци - што је из њиховог угла опет било логично, да се отарасе слуга западних империјалиста и јудеомасонерије, итд.
Мислим да је то реално сагледавање ратних догађаја. Ево узмите роман Слободана Гавриловића ''Џелат'', о партизани Видану Мићићу који је убио 2.000 људи, видећете шта је рат у стварности, а шта у ''Отписанима'', ''Ужичкој републици'', итд.
Dopuna: 06 Dec 2012 16:46
zogi036 ::Bas bih voleo da gospodin Samardzic pojasni neke stvari tj da odgvori na pitanja koja su postavljena u toku diskusije.
Jedino za napad na Kraljevo '41 zaista ne znam i ako zivim u Kraljevu jednostavno zbunila me cinjenica da u vreme manifestacija "Noc otvorenih muzeja" video sam mapu, pisolj, MP40 i torbicu cetnickog komadanta i jedan deo postavke bio je posvecen bas napadu na Kraljevo. Ne mogu tacno da se setim ali znam da sam bio jako zbunjen onim sto sam video kao da Partizana nije ni bilo tu....
Zao mi sto nisam sisao da kupim baterije za aparat i uslikao komplet taj deo...Nadam se da ce ponovo iduce 2013 godine biti ista postavka pa ako bude, donesem fotografije...
Тачно тако, партизана као да није било, јер су се бавили ''уређењем позадине'' док су четници јуришали. Музеј просто не може да постави предмете и документа о партизанским борбама на Краљеву - јер их нема.
Не знам да ли су раније правили изложбе, али сигурно на њима нису били спискови палих, јер ни један комуниста/партизан није погинуо у борби, у нападима на КВ.
Само ми је жао што су склонили онај тенк. На једној трибини у Музеју, пре пар година, јавно сам предложио, а био је присутан и директор, да се на тенку само замени табла... Да се стави ко га је заробио и ко га је возио, ко је би уцењен од Немаца због тога (четнички официри Боришић и Топаловић).
Иначе најбоља књига о опсади Краљева, и другим борбама у јесен 1941, је ''Трећи српски устанак'' потпуковника Сергија Живановића. Мислим да смо је поклонили Музеју КВ, или можда Архиву, не сећам се. Потражите. Ако имате стрпљења, упоредите ту књигу са комунистичким књигама које су поменуте на овој теми...
|
