offline
- Pridružio: 19 Jan 2012
- Poruke: 1993
|
babaroga ::Ali hajde da se vratimo temi. Otkad sam saznao o njemu, ovaj me je covjek fascinirao. Pogotovu nakon sto sam procitao Beleske.
Rodjen u bogatstvu, odrastao u svajcarskom liceju, intelektualno sazrijevao u Parizu tridesetih, nadrealista i polemicar, pa u Spaniju u rat, komandant u artiljeriji tamo, i iz svega toga okrece se komunistickoj ideji, ostavlja zenu koju voli i odlazi u sumu, tri godine vodi najelitniju jedinicu partizansku kroz najteze bitke u tom ratu, sve vreme zatvoren, odsutan, nedokuciv, skoro mistican. I takav, postaje omiljen kod polupismenih boraca u njegovoj jedinici, pregovara sa njemackim oficirima 43 ne krijuci svoj identitet, vjesto pliva u vodama vrhovnog staba i plahovitog Tita.
Uvijek svoj. I uvijek spreman da se preispituje i da prizna svoje greske. Nafravno, ne svima i ne javno, ali siguran sam da je priznavao samom sebi.
Gromada od covjeka. Nevjerovatan zivotni put.
Neka se na ovoj temi nadju svi linkovi prema bilo kojem izvoru vezanom za Kocin zivot. Da se ne zaboravi. Jer, mi Srbi ne volimo bas da se sjecamo onih koji su bili drukciji.
"Rodjen u bogatstvu . . ."
Evo malo priloga za biografiju "rođenog u bogatstvu" čestitog nam i skromnog druga Koče . . .rođenog kao "Srbina" (u stvari Cincara) koji je srpski progovorio znatno kasnije od njegovih vršnjaka i koji Veliki rat ne pamti kao nešto neugodno. . . .takođe za razliku od njegovih vršnjaka.
"Srbe i Srbiju krasi vekovima jedna te ista odlika: slabo pamte, a brzo zaboravljaju!
Ovo podsećanje na Konstantina Koču Popovića, sina predratnih buržuja, učesnika španskog građanskog rata, partizana, generala, legendarnog komandanta Prve proleterske brigade, političara od ugleda i poliglote, iliti jednostavno legende-kazuje nešto drugo.
Mnogo toga nismo znali!
Danas, u vremenima kad istina nije privilegija, a ta vremena, srećom, na ovim prostorima doživljavaju kreščendo, ovaj prilog istini, koju je doba kad su se mediji, u poslednjim decenijama prošlog milenijuma, zaista bavili istraživačkim novinarstvom mog uglednog, i nažalost danas počivšeg, novinara „Večernjih Novosti“, u izdanjima nekad ugledne „politike“ obelodanio Stevan Zec pokazuje da je, ipak, pokatkad, istina ili prećutkivana, ili zataškavana.
Ovi frapantni dokumenti, koji osvetljavaju drugačije Konstantina Koče Popovića od onog, mitološkog, možda je mogao (a možda i ne?) da bude objavljen i u vreme kad je Konstantin Koča Popović bio na vrhuncu vlasti, drugi čovek iz Tita, a ne tek u godini pred smrt Koče, ali...
Istina se uvek, pogotovo na ovom brdovitom Balkanu, teško probija i probijala, ali se ipak pokazala jačom od laži kojima je bila okružena.
Uostalom, istina uvek boli.
Šteta za parni mlin
A, evo kako ta bolna istina izgleda:
Dana 26. oktobra 1945. godine Mesnom narodnom odboru III rejona u Beogradu (današnji atar SO Stari grad, otprilike) pod rednim brojem spiska 915. izdata je Potvrda o učinjenoj prijavi ratne štete. Na tom dokumentu dalje piše:
„Mesni Narodni odbor III rejona, I naselja, potvrđuje da je parni mlin braće Z. Popovića, po zanimanju industrijalaca, iz Beograda, podneo prijavu za ratnu štetu kao - oštećenik. Prijavu potvrdio bez primedbe. Sekretar: V. Bijedić. Predsednik: D.T. Mandić.“
Na sve to je udaren okrugli veliki pečat MNO III rejona.
Da ne bi bilo zabune: braća Z. Popović su otac i stric Koče Popovića.
Isti MNO III rejona brzometno, za samo dve sedmice, već 10. novembra 1945. godine, na službenom obrascu broj 5 upisni broj dokumenta 6174/1 donosi Zaključak:
„Ratna šteta pričinjena braći Z. Popović, parni mlinovi, iz Beograda, procenjuje se: na imovinu - 682.197, za izgubljenu dobit - 2,849.766, ukupno: 3,531.963 dinara, i slovima: Tri miliona pet stotina trideset jedna hiljada devet stotina šezdeset tri.
Protiv ovog zaključka podnosilac prijave ima pravo žalbe u roku od 8 dana preko ove komisije Zemaljskoj komisiji samo u pogledu visine vrednosti procenjene ratne štete.
(Štampano na poleđini istog lista u vidu pečata, sa rukom upisanim cifrom o dinarima, prim - S. Z.)
Na osnovu ispitanih dokaza i činjeničnog stanja izloženog u podnetoj prijavi oštećenikovoj, a imajući u vidu da je mesni odbor proverio navode prijave i potvrdio njihovu tačnost bez primedbe, komisija je na osnovu čl. 39 Pravilnika o prijavljivanju i utvrđivanju ratne štete pričinjenu štetu utvrdila u iznosu od 3.531.963 - dinara.
Sekretar, članovi komisije (dva) i predsednik komisije (svi potpisi nečitki). Štambilj Sreske komisije za ratnu štetu za rejon III grada Beograda. U sredini žiga grb Jugoslavije.
„Radi regulisanja kirije“
Ima dokumenata da je i Jovanka K. Popović (majka Koče Popovića) bila u Narodnom odboru III rejona. Ali u finansijskom odseku tj. u poreskom odeljku. Dana 19. jula 1964. godine, njoj je pod rednim brojem 18300 izdato uverenje:
„Da je po podnetoj poreskoj prijavi 28. X 1939. za zgradu u ulici Miloša Velikog 44, prijavljena godišnja kirija za celu zgradu din. 192.000 (slovima: sto devedeset dve hiljade). Zakupac ove zgrade bila je rumunska ambasada, a podnosilac prijave vlasnica Popović J. Jovanka. Uverenje se izdaje radi regulisanja kirije. Taksa je plaćena...“
Opet pečati i potpisi odgovornih lica...
Da bi se bolje razumevale cifre koje na ime ratne štete dobijaju braća Z. Popović, a na ime kirije Jovanka K. Popović, valja reći da je mesečna plata, recimo, tada izuzetno cenjenijih novinara „Politike“ u to doba iznosila - 3.000 - dinara (slovima: tri hiljade)
I još nešto, istine radi. Zgrada u Miloša Velikog po tapiji izdatoj u vreme gradnje 1926. vlasništvo je g. inž. Koče Popovića. Dokument je inače overen i 1946!
Čemu je mogla da posluži ova potvrda „radi regulisanja kirije“?
Iz nje se vidi da je zgrada izdavana i pre rata rumunskoj ambasadi. I zgrada i Rumunija su preživeli rat. Zgrada je prefarbana, a Rumunija je promenila društveno i državno uređenje: od kapitalističke kraljevine postala je narodna republika.
No, i takvoj državi treba zgrada za ambasadu, a vlasnicima treba kirija. U domenu je pretpostavki: da li je ova potvrda poslužila da se kirija naplati i za godine rata, od aprila 1941. do 1945?!
O tome na dokumentu izdatom u Mesnom odboru - nema ni reči.
Što se tiče izdavanja, tim se poslom porodica Konstantina Koče Popovića i kasnije bavila.
Na primer, 1. jula 1948. godine sklopljen je ugovor o zakupu između opunomoćenika (punomoćje broj 778 overeno kod Prvog sreskog suda za Grad Beograd) izvesnog M. Radovića, koji je zastupao interese braće Z. Popovića kao zakupodavca i „Šumadije“, gradskog preduzeća za kancelarijski materijal kao zakupca (potpis ovlašćenog lica je nečitak). U tom ugovoru piše:
„Danas sam „Šumadiji“, gradskom preduzeću za kancelarijski materijal u Beogradu, za potrebe Transportnog odseka, izdao pod zakup kancelarijske prostorije koje se sastoje od jednog glavnog i tri sporedna odeljenja, a koje je ranije držao pod zakupom Milan V. Todorović, špediter, a koje se nalaze u Karađorđevoj ulici broj 71-a, druga zgrada, desno, vrata broj 9, pod sledećim uslovima:
Godišnja zakupnina je dinara: 5.100 (pet hiljada sto).
Zakup teče od 1. jula 1948. godine pa do otkaza.
Zakupac plaća utrošak vode prema uredbi.
Zakupac je dužan plaćati zakupninu unapred do 5. u mesecu po 425 dinara. (Četiristo dvadeset i pet dinara).
Gornja zakupnina je 50 odsto vrednosti od zakupnine iz 1939. godine. (Potpis zakupodavca).
Ovim priznajem da smo od braće Z. Popović uzeli u zakup gornje prostorije u Ulici Karađorđevoj broj 71-a pod gore navedenim uslovima, koje po svemu prihvatamo“.
(Pečat državne firme i potpis ovlaštenog lica)."
Ko to kaže ko to laže da je utvrđivanje i naplata ratne štete težak i dugotrajan postupak ??? Brzomisleći i brzodelajući drug Koča je i taj zadatak izvršio uspešno.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Jedan drugi Koča je mnogo više zadužio Srbiju ali on nije "rođen u bogatstvu" i nije se stideo opanka i šajkače . . . naprotiv.Ali . . . on "putuje,putuje . . . ide u tursko izbavlja sve srpsko . . " pa nije zanimljiv kao "general" bčkog cugsfirera . . je li tako ?
-Skromni Koča "oslobađa" Srbiju a evo kako Leskovac .
"Zašto je ovo stravično razaranje grada obavijeno misterijom i zidom ćutanja, pitaju se Leskovčani i 70 godina kasnije. Da li zbog toga što su grad na Veternici, kao i Vlasotince, početkom septembra, zapravo, oslobodili četnici koji su tog dana u gradu slavili rođendan kralja Petra Drugog? Ili zato što je, po nekim dojavama, u gradu, navodno, bilo 15.000 bugarskih i oko 5.000 nemačkih vojnika? Da bi se osujetilo povlačenje Nemaca iz Grčke? Ili, možda, zato što je bombardovanje od saveznika tražio lično general Koča Popović, komandant Glavnog štaba NOV za Srbiju?
- Ne može se dati racionalan i jednostavan odgovor, niti se mogu žrtve pravdati vojnim i drugim razlozima - kaže za „Novosti“ profesor dr Momčilo Pavlović, iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti“. - U svakom slučaju, kada je avgusta 1944, prilikom Titove posete Kazerti, uspostavljena koordinacija sa savezničkim komandantima na Sredozemlju, balkanske vazduhoplovne snage pružaju direktnu vazdušnu podršku partizanima na zemlji, koji im i dostavljaju ciljeve i tačke koje bi trebalo bombardovati. To je okvir za razumevanje zahteva Koče Popovića za bombardovanje ciljeva po Srbiji, pa i samog Leskovca."
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
