Koča Popović

• 2Ovo se svidja korisnicima: husky, kuntalo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

husky ::..... ali sta ovo dokazuje?

Ovo dokazuje koliko je Koca Popovic bio u pravu kad je rekao:

Citat:Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lucije Kvint, Markoni29
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pitaš mene ili dr.Momčila Pavlovića ?
O herojskom držanju druga Koče pred klasnim neprijateljem . . Duašn Čkrebić( ovo je samo citat o jednoj epizodi iz Popovićevog života . . Čkrebić je njegov poštovalac i ostatak teksta je drugačije intoniran)
"Više puta je on hapšen pre rata, nekada sam, nekada sa Vjerom. Jednom je, još 1933, bio u zatvoru na Adi Ciganliji kad je prvi put sreo Lepu Perović, koja će, posle rata postati njegova druga žena. To hapšenje koje spominjete 1940. jeste važan događaj i ima tri verzije, prva je Milovana Đilasa, druga Kočina i treća - Vjerina. Uhapšeni su i Koča i Vjera, koja je, dok je policija lupala na vrata u peći u kupatilu spalila sav kompromitujući materijal. U Glavnjači su batinali Koču, Vjeru šamarali: "Šta ste spalili u onoj peći?" Koča je prebačen u zatvor na Adi Ciganliji, gde je ležao šest meseci, a Vjeru je otac izvukao iz zatvora. Đilas je u svojim Memoarima (1973) objavio kako je Koča posle "kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime". Zbog toga je isključen iz partije, a odluku mu je saopštio Đilas lično u stanu Aleksandra Vuča. Čini mi se da je Đilasova verzija najsumnjivija. Koča je isključen iz KPJ krajem februara 1941, i u svojim beleškama on piše da je "kvalifikacija njegovog navodnog slabog držanja bila izdaja": "Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je pisao proglas) i niko zbog mene nije uhapšen." Što se Rankovića tiče, priznao je, kaže, da samo poznaje njegovu majku, govorio je da je viđao u vreme kad je nosila pakete kažnjenicima u Sremskoj Mitrovici. Tačno je da zbog njega niko nije uhapšen. Rekao bih da je verzija Vjere Bakotić, najtačnija, zato što je jednostavna, uopštena i pogađa suštinu. Vjera je posle mnogo godina kazala ovako: "To hapšenje nam je kasnije upropastilo život. Izgleda da je pod batinama Koča rekao policiji nešto što je on smatrao da sme, a Partija - da ne sme. Od tada su ga imali u šaci i morao je da radi sve što mu narede. Pa i da se razvede od mene. Jedva su ga i u partizane primili." Možda se ovde nalazi ključ za mnoge tajne kasnijeg Kočinog života i ponašanja, ali i odnosa drugih prema njemu."
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Nego,kad smo već kod njegove porodice i znatnog bogastva te munjevito naplaćene odštete,temeljno obračunate kirije Rumuniji,kako kraljevskoj tako i socijalističkoj . .. kako su njegovi proveli i preživeli rat a nije bila tajna gde im je sin i na kakvoj funkciji u komunističkoj vojsci ?
-Postoji li neko uverljivo objašnjenje za to ? Streljane su seoske delovođe ako im je sin u četnicima ili partizanima a ovamo . . .?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

victoria ::Pitaš mene ili dr.Momčila Pavlovića ?
Где то пише Павловић да су Лесковац ослободили четници?
Прочитах књигу, не нађох. Спомиње да је било четника у околним местима, додуше.

А за другу тврдњу, не нађох ни аргументе за његову тезу да је бомбардован по његовом налогу.
Има серију депеша да треба да се гађа више места на југу Србије слате ВШ, а одатле до Италије је дуг пут...
Додуше какве све будалаштине му излазе из института, то ни мало не чуди.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

victoria :: Dusan Ckrebic:
"Više puta je on hapšen pre rata, nekada sam, nekada sa Vjerom.
....Rekao bih da je verzija Vjere Bakotić, najtačnija, zato što je jednostavna, uopštena i pogađa suštinu. Vjera je posle mnogo godina kazala ovako: "To hapšenje nam je kasnije upropastilo život. Izgleda da je pod batinama Koča rekao policiji nešto što je on smatrao da sme, a Partija - da ne sme. Od tada su ga imali u šaci i morao je da radi sve što mu narede. Pa i da se razvede od mene. Jedva su ga i u partizane primili." Možda se ovde nalazi ključ za mnoge tajne kasnijeg Kočinog života i ponašanja, ali i odnosa drugih prema njemu."

Koca Popovic:

Citat:Stigla je Vjera. Rekli su mi bili da je došla u komandu područja. U štabu se pojavila iznenada. Sedeo sam za stolom. Neko mi je rekao: neko ti je došao. Okrenuo sam se. Išla je ka meni, u seljačkom odelu, povezana maramom, nesigurna, polunasmejana, umorna. Prišao sam joj, rekao: čekaj, nemoj sada. Rukovali smo se. Poveo sam je odmah da razgovaramo. Dugo smo razgovarali, ja sam pitao. Samo jednu stvar htela je da sakrije, ali sam odmah osetio — pa je i to rekla. Juče je u maršu jedan zalutali metak — od onih bezbrojnih ispaljenih u šenlučenju — ranio u nogu.

Neopisivo je to. Došla je kao krivac. Nisam joj morao ništa reći. Ne bi se usudila da me zagrli. Rekla mi je posle da nije znala hoću li uopšte hteti da govorim s njom. Ona je svoju krivicu znala i nije imala šta da pretpostavlja; došla je kao takva.

Dugačko je to i neopisivo. I život njen za ove tri godine i ovo nekoliko naših razgovora poslednjih dana. Do sada se nismo ni uhvatili za ruke. Vjera i ja, posle tri godine rastanka, da se ne uhvatimo za ruke. A tako jeste. I to jeste.

Ima jedan jedini argument. Jak mnogo. Svodi se: »Zašto ste me ostavili?« I zaista ništa ozbiljno nisam učinio da je ne ostavim. Bilo je potrebno negovati prisustvo kao što smo bili naučili da negujemo ljubav. To je jedino mesto gde se usudila da bude ogorčena. Ja sam smatrao — glupo kao uvek — da nemam pravo da je tražim. Jevtino je to poštenje — skromnost; bio sam je ostavio u užasu, nju poznatu, bespomoćnu, samu. Sve je suviše objašnjivo, jasno — i nerazumno, nerazumljivo. To je jedno, uslovi, a drugo je što se dogodilo; ovo ima svoj sopstveni teret, sadržinu. Vjera i ja sigurno nećemo više biti muž i žena. To je nakazno, nepopravljivo, nezamislivo, ali to je stvarnost. Za uslove sam možda ja mnogo više kriv, no stanja su tu, takva, uključena u ovoj određenoj, nesrećnoj — skoro prokletoj — tragičnoj ženi. Gledam je, isto onako bezazlenu, nikako nepredodređenu za »buran život«, i kažem joj: »Zamisli kolika je tvoja prošlost.« Ona klima glavom, i oči joj se opet vlaže. Malo smo učinili da joj promenimo sudbinu, a bila joj je podložnija od ikoga. Desilo se čudo. Vjera i ja ne možemo više biti muž i žena. Ona prosto kaže da će nas čudo i približiti. Ja znam da neće, jer bi se moglo desiti samo i kroz moju glavu, tj. zavisi sada i od mene — a ne od onoga što se njoj samoj događa. Suviše je volim da bih ikada mogao ponovo da je zavolim. Suviše ima da se oprosti, a niti imam ikakvo lično pravo da opraštam niti je glavno uopšte dostupno praštanju. Dovoljno je što je dokazano da Vjera može da živi bez mene, potpuno bez mene. Da li je to neživot, kao što ona kaže — ne menja ništa. Taj neživot to je ona — živa, bez obzira da li ja postojim, bar kao živa uspomena, da li ćemo se sastati. Vjera je bila odustala od mene, do kraja — i nema više odakle da se vrati: Odakle? Mnogo je, beskrajno dalja, — nedostižno daleko — nego dok smo bili prosto rastavljeni, ja sa slikom poslednjeg rukovanja pre rastanka, već samom dovoljno za veru. I samo njeno ime je samo jedan propali plan. Vjera i ja nećemo više biti muž i žena. To znam sigurno, kao i da to nikad neću razumeti.

(posle podne)

Stalno razmišljam o dva krupna događaja: o razvoju situacije posle proglašenja neutralnosti Bugarske i o — Vjeri! Radi se o sudbonosnim odlukama u oba slučaja. Samo na prvi pogled i formalno izgleda čudno što i o odnosima sa Vjerom govorim kao o krupnom događaju. Zaboga, životni drug!

Gore je nego da je živela protiv mene. Živela je bez mene, bez obzira na mene. Ležim na suncu, i kad mi se rečene činjenice vrate u pamet — unutra se nešto trgne i moram da otvorim oči, da se ne bi nešto lažno, izmišljeno sakrilo ispod spuštenih kapaka.

Nakazno je do kraja i nepopravivo: nikad više neću zagrliti Vjeru. Takav ishod sam zamišljao, ali samo kao ono nemogućno od čega će svaka stvarnost biti bolja: gora je! ... Ovde sam prekinuo da bih izdao naređenje 23. diviziji da nastoji ovladati — Nišom.... Ona zna da nema pravo da me dirne.

*

Ona zna da nema pravo da me dirne — ali po nečem se ipak ponaša kao moja žena. Rekao sam joj. Ja sam, šetajući se pored nje — pljunuo — što ne bih učinio pred tuđom ženom. Prirodno. A ipak ono što me najviše uznemiruje u ovom neminovnom i čudovišnom rastanku jeste — njen bol, njena izgubljenost. Nadala se ničemu i svemu. Ukoliko je bilo manje izgleda, utoliko je nada bila veća — kao nada, kao potrebno čudo. Izgleda nepojmljivo da je mogu, odbijanjem, skrhati, ali i to jeste tako; jer sad nije ona bez mene. Radi se, znači, samo o tome kako da je odbijem, a da je ne uništim. To hoću i moram, isto tako kao što ne mogu da je promenim. Zato sam joj jutros napisao pismo: »Javi kako si.« A pogrešno će razumeti. I treba izvesno vreme pogrešno da razume. Hteo bih, treba još da je pitam: o Avali, o našem građanskom braku, o pismima (i poslednjem), o slikama.

29. VIII

Razgovaramo o krupnim odlukama i padne mi na pamet Vjera. Strepim za nju, zbog rane na nozi, poslana je u bolnicu. Sinoć se odjednom pojavila. Poslali je natrag iz štaba 2. divizije. Noć je već bila pala. Poveo sam je malo dalje od šatora i opružili smo se na zemlji pod drvetom — da razgovaramo. U stvari ni o čemu nismo razgovarali. Sve što bi hteo da kažeš samo može biti bolno. Gledao sam nebo: isto kao nad poljem iznad kovnice, tamo, pre toliko godina, kada smo se voleli. Ćutao sam, da vidim hoće li sama početi da govori. Nije progovorila. Tu smo na pola metra jedno od drugog i ne držimo se za ruke. Kako je to mogućno? Kako mogu protekli događaji da budu tako tvrdi? Kako može duša da bude toliko jača od prisustva jedine voljene žene? Kako može ispovest da podigne ovako strašan zid? Vjerina ruka je tu, na dohvat — Vjerina!

Spavao sam u šatoru, a ona napolju, na nekoliko metara, pod drvetom. Odneo sam joj ćebad i šatorsko krilo.

Doručkujemo ujutru, a ona sedi sama, pod drvetom, i jede sama. Treba li tako? Ja hoću ono što je normalno. Da li je? Da nije opet napuštena. Oseća li se opet kao šugavo pseto? Pitala je hoće li se moći vratiti, posle ozdravljenja, u štab divizije. Tamo joj se svidelo: ljudi su prirodni i srdačni. — Vjera, treba da ojačaš, odmoriš se i ugojiš. — Hoću! — Opet su ti oči suzne. — Treba da se naviknem. — Na šta? — Na sve.

Nepodnošljiv je njen izmučeni, jadni, kao progonjeni lik. Nepodnosiv je onaj užas, prošli i sadašnji, ona beskrajna sramota i poniženje sadržani u njenom izrazu zgaženosti, na ivici nepovratnog očajanja. Kojim snagama da počne da živi čisto, kojim čudom da nestanu dve godine groznog rata.

Vjera neće biti moja žena, ali joj moram pomoći da otpočne da živi.

Ništa ne smem da je pitam, da ne izazovem nova mučenja i očajanja. Zamišljam da treba da ostane zakonita moja žena, pred svetom. Strepim da ne pogine, opet progonjena, u nekom užasu. Koliko su jevtine patnje mladog Vertera! Ima očajanja koja se ne mogu prekinuti samoubistvom, suviše objektivna da bi sve prestalo smrću.

Užas mi leži u grudima — kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću.

Govoriti sa Momom, Canom? Približiti je? Bar da radi, da ne leži i misli! Uvenula. — Pa kako će, čime prestati i moj bol. Šta ima da ga smanji? Zar vreme? Šta će ono promeniti u činjenicama? — Možda nove činjenice, blage i sveže. Znam da bi bez očajanja bila još mlada, prva, ondašnja — sve, ma i ne bila moja. A možda bi se osvestila kad bih je samo dirnuo. Možda bi to bilo dovoljno da joj otvori put iz očaja, da prestane biti — poslednja žena.

*

Čudno je. Sebe uopšte ne žalim, nego samo nju. Prava ljubav ima početak, ali ne može da ima kraja. Naša je ljubav mojom krivicom bila nespretna, pa grozno gruba, izobličena, pa pogrešna, pa sa moje strane prezrena, pa napuštena, pa — puna. Pa je sada pala sa visoka. Ali kojom silom da prestane. Ne mogu da o njoj ne mislim i osećam bar kao o svom detetu. Sada bih mogao krišom da je gledam, a pustio sam je da ode, da se osami sa svojim očajanjem.

Setio sam se Ane Karenjine. Ali nikakve sličnosti nema. Ili ja ne mogu da zamislim da me ona ne voli. To zaista ne može biti.

Toliko je duboko nesrećna, sada — zbog mene prema njoj. Ja sam nesrećan samo zbog nje. Kad bih ja umirao, ne bih hteo da je poljubim. Ali kad bi ona umirala, tragično kao što će morati da joj se desi, bih je poljubio — već i zato da bih mogao dalje živeti.

Nikad se neće moći izneti razgovor koji sam imao sa njom drugog dana, više Borinca. U jednom magnovenju sam se zaplakao; kad sam je upitao: »Kako si mogla tako da me izdaš?«

»Treba da se naviknem na — sve.« A sve to je naš novi odnos ... Ako ne pristajem, to nije zato da bih nam dokazao da nisam slab. Čemu? Kakve to važnosti može da ima? Pa zašto onda? Zato što je isto tako nemogućno zagrliti je kao što je nemogućno ne voleti je — baš zato što je ovo drugo nemogućno. U ime naše bezmerne ljubavi, ja ne smem da je zagrlim. Ona ne srne ovakva da uđe u našu ljubav. Naša ljubav sama ne može da primi to što je izneverilo. Da bih mogao da nastavim da je volim, ja ne smem da je zagrlim. Čemu dokazivati. I ovo je tako prirodno neumitno i — zrelo. — Pa ni zagrljaj nije potreban kao dokaz ljubavi: ona je iznad tih dokaza.

Ne poginuti sad! Da ne ostane ovako nezavršeno, nakazno završeno — jer nikako nije verno. Kad bih je zagrlio, morao bih da plačem — a ni to ne bi bilo verno.

I sve ovo nije izvan, mimo ovog groznog rata, nego isto zbog njega, skrivljeno njim. Sećam se tragedija otetih ruskih devojaka, njihovih pisama. Vjera je, na svoj način, jedna od tih ruskih devojaka. Grozno uvređena i ponižena. Tako bi je trebalo negovati, nju neuporedivo nesrećnu, toliko nezasluženo poslednju.

Možda će silinom svoje čednosti preboleti sve činjenice, sve neodgovornosti. Želim joj to od sveg srca.

Užas mi leži u grudima, kao bolesna crna ptica. Ako raširi krila — zakukaću iz sveg glasa ... kao pod batinama.

»I g. Čemberlena treba jednom pogledati sub specie aeterni-tatis.« Ništa drugo me ne bi moglo vratiti tako daleko u prošlost, u mladost. I sve utoliko čudnije što sam je više želeo nego što mi je svojim telom mogla dati. Sećam se one »druge«, koja mi je otkrila posedovanje, nikojom drugom dostižno — ali ipak nevoljene: potpunije sam je posedovao mnogo više nego što sam je ćelu želeo. Njeno telo je bilo stvoreno za mene, za ljubav baš sa mnom, za dostizanje nedostižnog, neuporedivo u davanju i fantastičnoj izbezumljenosti — ali je sve to ostalo spoljni neprihva-ćeni uslov: mogao sam, imao sam slobodu da ga cenim i biram — da vladam.

Pustite me da pišem ovako kako je istina, ma i odnosilo se na vremenski mali deo mog života — ali dragocen, jer licem u lice sa drugim bićem, iznad svakog dostojanstva.

Naravno, Vjera u trenutku svoje izjave Ckrebicu nije nikako mogla znati sta pise u Beleskama.

No, da li je Koca ostavio Vjeru zbog toga sto ga je partija ucjenila, kako sugeriraju razni Ckrebici, ili zbog Vjere same i njene "ïzdaje"? Procijenite sami.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Lucije Kvint, Markoni29, prekodrinski, Nikola910, Jovan Nenad
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pošto neće niko da nam objasni nadrealnu veštinu preživljavanja porodice visokog komunističkog funkcionera u okupiranom Beogradu . . .
"Александар Симовић (1889–1945), носилац Албанске споменице и француске Легије части, у Другом светском рату скривао је комунисте, а они су га – стрељали!

Симовић је у родном Обреновцу добио улицу још 2006, а званично је рехабилитован тек недавно, марта ове године. Овај познати индустријалац скривао је водеће комунисте од окупатора. Два пута су га током рата хапсили нацисти, а на крају комунисти.

– Јануара 1943. Немци га спроводе у логор на Бањици, где је био шест месеци. Мучен је, пребијан.

Био је одређен и за стрељање јер је утврђено да је скривао Александра Ранковића, Кочу Поповића, Милована Ђиласа и Авду Хума. Ухапшен је тада и Симовићев син Митар – наводи историчар др Срђан Цветковић, који је истражио судбину Симовића.

Цветковић наводи да су породице Александра Симовића и Коче Поповића, команданта Прве пролетерске дивизије, биле повезане јер су Симовићев отац и Кочин деда били пријатељи. Такође, Кочин рођени брат Никола био је шеф Симовићевог млина. Цветковић подсећа да је Коча Поповић био шеф преговарачког партизанског тима који је Јосип Броз јануара 1943. послао на разговоре са Абвером (немачка обавештајна служба) о размени заробљеника.

– Као последица преговора размењена је ухапшена Брозова љубавница Херта Хас, а одмах су из логора на Бањици пуштени Поповићеви мајка и брат. Симовић и његов син су пуштени тек за шест месеци. Услед пребијања, Симовић је остао без зуба и имао тешке повреде бубрега – наводи Цветковић."
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Simović je takođe imao LEGALNU imovinu ali ne da nije naplatio ratnu štetu i kiriju već ni živu glavu nije izvukao !!!
Zašto su ovi Cincari dobili nadimak PESKARI u vreme Velikog rata ?
-Jedan drugi Cincar(Alkibijad Nuša) je dao sina za Srbiju 1915-e a šta su ovi dali u brašno srpskom vojniku te zaradili BOGATSTVO ali i nadimak ?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lucije Kvint, victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::
Их лебац ти, какво благо!
Четници ослободили Лесковац почетком септембра
А затим Коча шаље телеграме савезницима које монархистичко упориште треба да му униште, што они беспоговорно извршавају?

Имаш ли ти појма колико немаш појма?

Као неко из тог краја могу потврдити само да су се Четници 31. августа пробили дубоко у град али су били приморани да се повуку. У граду је поред немачких трупа било и бугара, албанаца, руса и љотићеваца. Нагађам да су партизани желели бомбардовање Лесковца да би омекшали позитивна осећања грађана према западу. Иначе, Лесковчани су углавном били за четнике. Кад је Недићева влада хтела да формира тзв. Гвоздени пук СДК, већина мобилисаних младића су пребегли у Четнике.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Baka pominje Kocu, a moram reci nista realnije nisam cuo! Jeste naknadna pamet, ali ipak veoma realno!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bakuta je u najmanju ruku smesna, otkrila je toplu vodu...
Elem udaljismo se od teme, manite Drazu i cetnike, drzimo se Koce i fakta o njemu...

• 2Ovo se svidja korisnicima: babaroga, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bakuta je malo pobrkala lončiće i datume, Koča jeste išao u pregovore sa Nemcima u martu 1943, dok je Bitka na Nertvi počela u maju 1943 i imala je dav cilj uništenje partizana i razuružavanje četnika jer su Nemci se plašili noža u leđa u slučaju da iskracavanje saveznika bude na ovim našim prostorima.


Evo što Koča kaže o tome:


Citat:- Svestan sam da ne možemo govoriti o svim bitkama u kojima ste učestvovali, bilo ih je tako mnogo, kud bi nas to odvelo. Uostalom, mnogo štošta je objavljeno i, na ovaj ili onaj način, objašnjeno, iako možda kao istorijska istina tek treba da bude verifikovano. Ali, ima pretpostavljam i važnih razdoblja, pa i znamenitih bojeva o kojima ni vi učesnici niste stigli, ili niste mogli da kažete sve što ste znali i doživeli.

Ima, takođe, patriotsko-romantičarskih ili političko-ideoloških tumačenja pojedinih ratnih zbivanja koja, iz ovih ili onih razloga, nisu mogla biti javno osporavana. Da li su Vama poznati neki krupniji raskoraci te vrste? Mislim na raskorake između stvarnih događaja u vreme NOB i zvaničnih, istoričarskih ili propagandističkih opisivanja posle rata?

Da, ima i krupnih nesklada, pa i ozvaničenih legendi koje ne odgovaraju istini. Takav jedan slučaj, dužan sam da kažem, vezan je i za prikaže dela glavne bitke u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, dakle u razdoblju koje je prethodilo Sutjesci. Reč je o rušenju mosta na Neretvi što se veliča kao »genijalna varka« po zamisli vrhovnog komandanta.

Uveren sam da Tito nije mogao ni pomišljati da tada krene na drugu obalu Neretve. On je, u stvari, nameravao da se probija napred, prema Gornjem Vakufu. Na kraju krajeva, cela ta stvar logički je apsurdna: ko je tada, u tadašnjim ratnim uslovima, uz tako oskudne tehničko-inženjerske snage mogao izvesti operaciju takve delikatnosti: da miniranjem sruši most a da njegov kostur ostane u položaju pogodnom za prebacivanje ljudi i opreme preko plahovite reke takoreći usred zime?

Stručnjaka koji bi mogli da pripreme i izvedu takvu pirotehničku operaciju sigurno nismo imali u to vreme. Jedina namera je, nema sumnje, bila da se most potpuno onesposobi. Siguran sam, u svakom slučaju, da nije bila u pitanju neka promišljena »varka«. Ali tu, izgleda, deluje logika nekontrolisane nesamokritičnosti. Jer, kad su takva tumačenja uzela maha kao omamljiva legenda, ona više nisu mogla biti obuzdana, pa nije isključeno da su i oni koji su legendu lansirali i doterivali počeli iskreno verovati da ona odgovara istorijskoj istini.

Uzgred rečeno, vrhovni komandant pre donošenja odluke o rušenju mosta nije mogao znati raspored i namere četničkih jedinica niti je, što je najvažnije, raspolagao informacijom koja je bila bitna: nemačka ofanziva se tu, na obali Neretve u stvari završavala, što je za nas, naravno, bilo povoljno. Posleratnim uvidima u nemačka ratna dokumenta utvrđeno je, naime, da Nemci nisu planirali prelazak Neretve. Bili su smislili da nas potisnu do nje, valjda računajući da će ostali deo posla obaviti jake četničke grupacije.

- Ne mislite li, ipak, da prelazak naših jedinica na istočnu obalu i njihova odvažna ofanzivna akcija - bez obzira na procene i stvarne namere prilikom rušenja mosta dovodi do preokreta u obračunu s četničkim jedinicama?

Kako da ne. Mislim da je to bila naša odlučujuća pobeda nad njima. S pravom je rečeno da je četničkim oružanim formacijama tada praktično slomljena kičma - bio je to početak njihovog kraja. Ja, istina, ne znam podrobnije od kakvog su ljudstva bile sastavljene te četničke jedinice. Znam da su neke bile elitne i da su i one razbijene. Ali je, ako se ne varam, pod četničkom zastavom tada bilo mnogo i mobilisanih ljudi, pretežno seljačkog sveta.

- Bili su, zacelo, potučeni do nogu, bežali su, tako reći, glavom bez obzira...

Da, mada ne svi i ne svuda. Kod Kalinovika, kako me je obavestio Danilo Lekić koji se, kao komandant Prve proleterske brigade, tu s njima uhvatio u koštac, organizovali su žestok otpor. Žrtve su bile stravične na obe strane. Mada nemam razloga da se hvalim dobrim pamćenjem, dobro se sećam Lekićevih reči: kad je u borbi za Kalinovik oružje najzad umuklo, mi u prvi mah nismo bili sigurni ko je pobedio ...

- Da li Vam je kao komandantu pričinjavalo teškoće to što niste bili u političkom vrhu pa ni u Vrhovnom štabu? Da li je, primerice, bilo političkih intervencija koje su Vam smetale kao nekvalifikovana uplitanja u pripremanje i vođenje vojnih operacija?

Ako mislite na političke funkcionere s najvećim ovlašćenjima, izdvojio bih trojicu. Najpre Rankovića, za koga mogu reći da se nije uplitao u vođenje operacija. Đilas jeste, ali nekvalifikovano; nije imao smisla za to. Jedini koji je u tom pogledu, po mom mišljenju, imao sposobnosti bio je Crni (Sreten Žujović). Nije, naravno, ni on bio dorastao Titu, ali je bio sposobniji od ostalih; imao je smisla i osećanja za realnosti rata.


A ovde govori o pregovorima sa Nemcima:


Citat:- S Milovanom Đilasom i Vlatkom Velebitom Vi ste u martu 1943. učestvovali u pregovorima s Nemcima, mada samo u prvom delu tih pregovora. (Kasnije, u Sarajevu i Zagrebu, s Đilasom je bio samo V. Velebit.) O tome naša javnost nije znala ništa sve do Titovog govora u Jablanici, prilikom jubilarne proslave prelaska preko Neretve kojom prilikom je on, između ostalog, kritikovao vas, učesnike u tim pregovorima s jugoslovenske strane, stavljajući vam u greh da se niste držali njegovih uputstava. Šta kažete na tu kritiku?

Potpuno je neosnovana. Iako sam samo kratko učestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja od ovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je s Titom bilo prethodno utanačeno, a što se mene tiče, želim da kažem i to da sam bio i ostao uveren da je taj pokušaj rasterećenja na frontu prema nemačkim okupatorskim jedinicama bio potpuno ispravan kao taktički potez u tadašnjim uslovima.

Mi smo, kako sam kasnije obavešten, na osnovu uhvaćene britanske depeše, tada navodno znali, odnosno bili uvereni da su Englezi bili odobrili četnicima da nas napadnu. Front protiv nas se, znači, širio. Postalo je neophodno da mi pokušamo da neutralizujemo Nemce, da otupimo ti njihov vojni pritisak usmeren na naše uništenje u trenutku kad nam preti povećana opasnost s drugih strana. Istovremeno, taj dogovor Engleza i četnika prisiljavao nas je da razmišljamo o mogućnosti koordinacije sa eventualnim britanskim iskrcavanjem na našu obalu Jadrana čiji bi cilj bio ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništavanje našeg pokreta.

Ne treba, međutim, smetnuti s uma važnu činjenicu koja, na žalost, nije bila poznata našem Vrhovnom štabu. Nismo, naime, znali da se nemačka operacija »Vajs« završava tu na obali Neretve, da Nemci nisu ni planirali da nas gone preko reke, na jug, gde su se protiv nas okupljale goleme četničke snage. Polazili smo, drugim recima, od pretpostavke da će nas i Nemci goniti, da nam preti blokada sa svih strana i zato smo se osećali prinuđenim da preduzimamo protivmere. To su, ukratko, okolnosti u kojima je donesena odluka da s Nemcima stupimo u pregovore.

- Smatrate li da se taj manevar isplatio, da je bilo efekata koji su olakšavali položaj naših jedinica? Pitam to zato što iz dosad objavljenih zvaničnih podataka izlazi da su Nemci digli ruke od pregovora držeći se Hitlerove direktive koja isključuje »bilo kakva pregovaranja s banditima«.

Tačno je da je Hitler tako postupio i da su pregovori prekinuti ali nemojte smetnuti s uma da su i naši i njihovi pregovarački ciljevi bili sasvim ograničeni. Mi smo, po mom mišljenju, te ciljeve ostvarili: postigli smo rasterećenje u času kad nam je to bilo najpotrebnije. S druge strane, nemački komandanti u Jugoslaviji, želeli su to isto za svoje jedinice: osećali su našu snagu, težili su da ublaže svoje gubitke. Zato su se, uprkos Hitlerovom krutom naređenju, trudili da bar privremeno održe reč koju su u tim pregovorima s nama dali.

Nalazim, sve u svemu, da su pregovori s Nemcima početkom 1943. bili potpuno opravdani. Bez obzira na kasnije ponašanje Nemaca - mislim na Petu ofanzivu - nama je faktički bio bar polupriznat status ratujuće strane. Tu činjenicu nije mogla da umanji Hitlerova osorna ocena da smo mi »obični banditi«. Njegovi komandanti u Jugoslaviji bili su, po nuždi, elastičniji i mnogo realističniji.

Sve je to, naravno, kako sam već rekao, bilo i suštinski i vremenski ograničeno jer niti smo mi imali iluzija u odnosu na nemačke planove niti su oni odustajali od svojih na-mera, da nas unište. Novi nemački napadi ubrzo su usledili što se moglo i očekivati.

- Kažete da je Vaša uloga u pregovorima bila minimalna. Zašto?

Zato što je bilo i predviđeno da se ja, posle prvih susreta s Nemcima vratim u svoju jedinicu, na komandno mesto. Tako sam i učinio pošto sam prethodno, na Boračkom jezeru, gde se nalazi Vrhovni štab, Titu referisao kako su pregovori tekli dok sam ja u njima učestvovao.

-Da li je tom prilikom stavljao neke primedbe?

Nikakve. Nije bilo ni pomena o bilo kakvom odstupanju nas pregovarača - Đilasa, mene i Velebita - od onoga što je s Titom prethodno bilo dogovoreno kao naš cilj i taktika.

- Otkud onda Titove optužbe u Jablanici, tri i po decenije kasnije (12. novembra 1978)?

Možda je cilj bio da se i pregovori s Nemcima natovare na Đilasova leđa. A verovatno mu nije odgovaralo to što se na raznim stranama govorilo da smo i mi išli na neko sporazumevanje sa Nemcima. Osim toga, razni pregovori i dogovori, naročito o razmeni zarobljenika, odnosno naših ljudi u logorima, sistematski su nastavljani.

Što se mene lično tiče mogao bih jedino dodati da se, prilikom dogovaranja o tome kako da nastupimo pred Nemcima, nisam slagao da treba govoriti da su nam četnici glavni neprijatelji. Smatrao sam da ne bi trebalo ići toliko daleko. Ali Tito je bio za to; bili smo ugroženi, morali smo činiti najviše što se može da bismo neutralisaliNemce.*

* U razgovoru sa autorom ove knjige (krajem septembra 1988. godine) učesnik u pregovorima s Nemcima 1943. Vladimir Velebit rekao je da, po njegovoj oceni, od tih pregovora NOP nije imao značajnijih koristi. Velebit, međutim, ne osporava da su, kako kaže, neki niži nemački komandanti u Jugoslaviji pokazivali više spremnosti da poštuju odredbe međunarodnog ratnog prava (da ne streljaju zarobljenike, ne masakriraju ranjenike, pristaju na razmene zarobljenika).

Što se motiva za ulazak u pregovore s Nemcima tiče, Velebit nalazi da je veliki, ako ne odlučujući uticaj imala jedna vrsta anglofobije koja je, smatra on, od ranije bila uzela maha u Vrhovnom štabu NOV i POJ. Uveren je da Velika Britanija nije ni pomišljala da na našu obalu iskrcava svoje jedinice jer za takav poduhvat, sve da je i htela, nije imala snage.

Velebit takođe ne veruje da su Englezi podsticali četničke jedinice, koncentrisane na levoj obali Neretve, da napadaju partizane, još manje da su se i formalno usaglašavali s četničkom komandom oko toga. Smatra da je naše naknadno pozivanje na »depešu« kojom se Britanska komanda navodno saglašava s četničkim napadom na partizane, neosnovano jer »nikakve depeše jednostavno nije ni bilo«.

Iz tih razloga, po mišljenju V. Velebita, nije bilo osnova ni za našu izjavu da ćemo se, ako dođe do iskrcavanja Britanaca na jugoslovenskoj obali Jadrana, suprotstavljati i njima.

Na pitanje šta misli o Titovoj izjavi u Jablanici, prilikom proslave 30-godišnjice bitke na Neretvi (1973) o tome da su predstavnici jugoslovenske ratujuće strane, u pregovorima s Nemcima, »prekoračili« ovlašćenja koja su dobili od vrhovnog komandanta, Velebit kaže:

»Bio sam zaprepašćen tim Titovim potpuno neosnovanim tvrđenjem. Koča Popović je, po sopstvenoj želji, učestvovao u pregovorima samo u početku a ja sam, s Milovanom Đilasom, ostao do kraja, najpre u Sarajevu a zatim u Zagrebu. Mi smo samo izvršavali ono što je s Titom bilo dogovoreno pre nego što smo otišli na pregovore a kad smo se vratili nikakav prigovor nismo čuli... Najzad, uzgred da kažem i to da Tito, po mom mišljenju, nije tom posleratnom optužbom ciljao samo na Đilasa«.

• 4Ovo se svidja korisnicima: babaroga, Skywhaler, husky, kuntalo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nikola910 ::vathra ::
Их лебац ти, какво благо!
Четници ослободили Лесковац почетком септембра
А затим Коча шаље телеграме савезницима које монархистичко упориште треба да му униште, што они беспоговорно извршавају?

Имаш ли ти појма колико немаш појма?

Као неко из тог краја могу потврдити само да су се Четници 31. августа пробили дубоко у град али су били приморани да се повуку. У граду је поред немачких трупа било и бугара, албанаца, руса и љотићеваца. Нагађам да су партизани желели бомбардовање Лесковца да би омекшали позитивна осећања грађана према западу. Иначе, Лесковчани су углавном били за четнике. Кад је Недићева влада хтела да формира тзв. Гвоздени пук СДК, већина мобилисаних младића су пребегли у Четнике.
Их лебац ти, какво благо (на квадрат)!
Значи четници су 31. августа пробили дубоко у град, а 6 дана касније су мирно кохабитирали са Немцима?
А партизани су желели да омекшају позитивна осећања грађана према западу, и замолили тај исти запад да бомбардује грађане који их воле? Звучи кул.

Дај напиши мало о тим борбама у Лесковцу 31. августа, досад су промакле свима.