Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944. godine

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Avg 2011 11:46

Део текста који се не односи на дешавања у Крушевцу је пребачен у тему
http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/NOVJ-i-JVUO-1941-1944_51.html

Dopuna: 29 Avg 2011 12:16

Љубо,

У књизи Јозе Томашевића ”Четници у Другом светском рату”, објављеној давне 1975. у САД, прилично верно су описани догађаји о којима овде говоримо.

Занимљиво је да се у књизи помињу борбе Раковићеве јединице око Чачка, који би требало да су већег интензитета од оних у Крушевцу, (које су постале познате претходних година због горе постављених фотографија).

http://www.znaci.net/00001/40_68.htm
Citat:U stvari su samo dva značajnija četnička komandanta surađivala sa sovjetskim trupama, i to tek kratko. To su bili potpukovnik Keserović, komandant grupe jurišnih korpusa i kapetan Raković, komandant Drugog ravnogorskog korpusa. Keserovićeve trupe sastale su se s Rusima koji su iz Bugarske napredovali u srednjeistočnu Srbiju. Prema poruci Keserovićeve grupe jurišnih korpusa Drugom jurišnom korpusu od 16. oktobra, Keserovićevi četnici i neke sovjetske jedinice zajedno su okupirale Kruševac i Rusi su zatim komandu grada predali Keseroviću. Ali dva dana kasnije, Keserović je obavijestio majora Račića, komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa koji je razmatrao mogućnost suradnje s Crvenom armijom, da ruska komandna mjesta surađuju samo s komunistima (partizanima), te da zahtijevaju razoružanje četnika i odbijaju suradnju s njima. Savjetovao je Račiću da napusti plan o susretu s Crvenom armijom, jer su zbog sovjetske birokratske mašine svi kontakti beznadni, a i zbog toga što Rusi barataju »s tisuću smicalica.«89 Keserović je 19. oktobra obavijestio Vrhovnu komandu da se njegov predstavnik kod ruske divizije vratio sa ultimatumom koji naređuje da svi četnici pod njegovom komandom polože oružje do 18. oktobra u podne i da budu prebačeni u logor blizu Paraćina gdje će ih reorganizirati u jedinice jugoslavenske Narodnooslobodilačke vojske. Ako ultimatum bude odbijen, Sovjeti prijete otvaranjem neprijateljstava. Do te promjene u sovjetskom stavu došlo je po svoj prilici zbog protesta maršala Tita maršalu Fjodoru I. Tolbuhinu, komandantu Trećeg ukrajinskog fronta, kad je Tito obaviješten o sovjetsko — četničkoj suradnji.90 Keserović je odbio ultimatum — vjerojatno slušajući jedno naređenje četničke Vrhovne komande od 14. oktobra — i povukao se sa malim snagama od pet stotina ljudi prema dolini Ibra.91 Nešto veći broj njegovih ljudi mogao je s uspjehom poći za njim u Sandžak, ali dvije su. njegove brigade razoružali Rusi koji su obećali da će im izdati novo oružje nakon što polože ono koje imaju.92 Rusi su također odveli američkog oficira za vezu pri Keserovićevom štabu, poručnika Kramera i otpremili ga u Bugarsku, ali je ubrzo nakon toga bio pušten.

89 Ibid, snimci 1029, 1048, 1102.

90 Prema podacima pukovnika Vojmira Kljakovića iz Vojnoistorijskog instituta u Beogradu.

91 Mikrofilm br. T-311, rola 189, snimak 1233, Keserovićeva poruka od 19. oktobra Vrhovnoj komandi. Na suđenju Keseroviću u augustu 1945, nije spomenuta njegova kratka suradnja s Crvenom armijom. Keserovićevo svjedočenje o jačini trupa pod njegovom komandom prije i tokom povlačenja bilo je proturječno i u sebi i prema ostalim podacima. Vidi Suđenje članovima rukovodstva organizacije Dra^e Mihailovića, str. 216-220. Glavno sovjetsko djelo o operacijama sovjetskih snaga u Jugoslaviji u jesen 1944. ne spominje posebno sovjetsku suradnju s četnicima, ali spominje suradnju s jugoslavenskim snagama u operacijama oko Gornjeg Milanovca, Kragujevca i Kruševca, a barem su neke od tih snaga bile četničke. Vidi Birjuzov, ur, str. 109.

92 Mikrofilm br. T-311, rola 189, snimci 1074, 1134.

Kapetan Raković i njegov Drugi ravnogorski korpus surađivali su sa Crvenom armijom u zauzimanju Čačka. Za razliku od Keserovića, Raković očito nije obavještavao Vrhovnu komandu o razvoju te suradnje. Ipak, 11. novembra se saznalo da je pred Crvenom armijom morao pobjeći u Sandžak. Tek je 16. i 17. novembra Vrhovna komanda okružnicom izvijestila sve četničke komande i objasnila Rakovićev slučaj. Raković je izgleda sa Crvenom armijom uspostavio zadovoljavajuće odnose i zaključio je s njima pismeni sporazum prema kojem je bio obavezan da surađuje s njima u borbi protiv Nijemaca, u zamjenu za obećanje da će njegove jedinice ostati naoružane i pod njegovom komandom. Također se podrazumijevalo da te jedinice pripadaju vojsci generala Mihailovića. U operacijama oko Čačka četnici su se borili dobro i zarobili su 339 pripadnika od Nijemaca organiziranog Ruskog zaštitnog korpusa i predali ih Crvenoj armiji. Također su pomagali sovjetskim snagama prilikom izviđanja. Dok su te operacije trajale, sovjetske jedinice su zadržavale jedinice NOVJ na tom području od napada na četnike. Raković je bez incidenta posjetio štab jedne od sovjetskih jedinica, ali ubrzo poslije toga, očito uslijed Titovog protesta Tolbuhinu, sovjetski komandant je zahtijevao da Raković i njegove jedinice pređu pod Titovu komandu. Kad je Raković to odbio, partizani su pokušali razoružati jednu od njegovih brigada, a Sovjeti su mu dali ultimatum da položi oružje i krene u logor u kojem će njegove trupe biti reorganizirane u jedinice jugoslavenske Narodnooslobodilačke vojske. Videći da su ga Rusi izigrali, te da nema izgleda za zadovoljavajuću suradnju ili pregovore s njima, Raković je naredio svojim trupama da krenu prema Sandžaku, ali je on sam ostao skrivajući se u Srbiji. U istom se izvještaju Vrhovne komande jasno navodi da je Crvena armija razoružala i četničke jedinice potpukovnika Ocokoljića u sjeveroistočnoj Srbiji.93

93 Ibid, snimci 1211, 1237-38.

Major Račić, zadugo jedan od najodlučnijih partizanskih neprijatelja u Srbiji, očito je smatrao za potrebno da otpočne neprijateljstva protiv Nijemaca u jugozapadnoj Srbiji, kako bi poboljšao svoj položaj u namjeravanom susretu sa Crvenom armijom.94 U borbama protiv Nijemaca angažirao se izgleda samo jedan dan (16. oktobra) ali vjerojatno čuvši loše vijesti iz Keserovićevog i Ocokoljevićevog tabora promijenio je mišljenje i u skladu s Mihailovićevim naređenjem usmjerio je svoje formacije na jugozapad, prema Sandžaku.95 Neke druge četničke jedinice, na primjer Zlatiborski korpus, također su odlučile da će se boriti protiv Nijemaca u jugozapadnoj Srbiji i kratko vrijeme činile su to s nešto uspjeha,96 a tada su se i one povukle na jugozapad, prema Sandžaku. Prema jednom od četničkih komandanata koji je u tome sudjelovao, što na veliko potvrđuju poruke koje su uhvatili Nijemci a koje su razmjenjivali razni četnički komandanti, do 21. oktobra velik broj četničkih komandanata i njihovih formacija nalazio se u punom povlačenju i tog dana su komandanti u Ivanjici održali sastanak da rasprave situaciju. Na toj točki bili su van dohvata Crvene armije i mislili su da idu pravcem koji će ih dovesti do spajanja sa savezničkim trupama nakon što se one iskrcaju na jadranskoj obali.97

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ukratko. Bilo je borbo OKO kruševca ali ne U Kruševcu. Baka mi je bila SKOJ evka u Kruševcu pa znam.
Grad je bio napušten od strane Nemaca jer su bili u opasnosti da budu okruženi i uništeni od strane NOVJ, i grad je bio potpuno prazan nekoliko časova.
Onda su se pojavili četnici na fijekaerima, sa harmonikama, uglavnom mrtvi pijani i ušli su u grad.
Medjutim, psole svega nekoliko časova jedinice NOVJ su ušle u grad i razoružale četnike koji nisu pružali nikakav otpor. Četnici su razoružani i uglavnom su svi pušteni kućama.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ево и неколико пасуса из књиге Алексеја Тимофејева "Руси и Други светски рат у Југославији".

Citat:Прва документована епизода сарадње совјетских и четничких јединица
повезана је са ослобођењем Крушевца. Крушевац је вероватно највећи
град у Србији који су 1944. године борци ЈВуО под командом пуковника
Драгутинa Кесеровићa ослободили од Немаца. У интерним документима
и званичним публикацијама страна везаних за борбе око Крушевца може
да се пронађе неколико верзија овог ослобођења. Ево на пример, шта се
каже о томе у заједничкој совјетско-југословенској монографији: „јединице
64. стрељачког корпуса Црвене армије и 2. пролетерске дивизије НОВЈ
после заузећа Крушевца су успешно напредовале на запад“.1216 Постоји и
чисто партизанска верзија о ослобођењу Крушевца, које је извела Четврта
пролетерска (црногорска) бригада.1217 Постоји и извештај самог Кесеровића
борци ЈВуО.1218 Све ово може да се допуни на основу белешке америчког
поручника Елсворта Крамера, представника OSS-а који се спремао да
постави изнад ослобођеног Крушевца америчку заставу.1219 Најзад постоји
низ докумената, недавно отворених за истраживаче у архиви Министарства
одбране Русије, која допуњују саопштење Кесеровића, а уједно пружају
могућност да се сагледају извори „партизанске“ верзије догађаја.
Укратко ситуација у Крушевцу према совјетским и четничким подацима
била је следећа. На ултиматум Д. Кесеровића поднет 13. октобра немачком
команданту Крушевца, долази до капитулације Немаца у овом граду 14.
октобра. У Кесеровићевом штабу у то доба је био амерички поручник Елсворт
Крамер. У преговорима Кесеровића (који се чак представио као посредник
америчког официра) са немачким командантом као основни стимулативни
мотив за капитулацију је наведена могућност да се Крушевац преда
америчкој, а не совјетској војсци и на тај начин дође до спречавања уласка
у град Црвене армије и партизана. Према наводима у извештају Крамера
преговори са Немцима су почели већ 22. септембра али тада нису уродили
плодом.1220 Тек по доласку совјетских трупа у непосредну близину Немци су
се заинтересовали за овај предлог и у Крушевац је мањим авионом „шторх“
(Fi.156) био упућен пуковник немачког генералног штаба начелник штаба
корпуса „Милер“ Бернгард фон дер Шевалери, који је стигао 14. октобра
и био заробљен од припадника ЈВуО. Касније у совјетском заробљеништву
Шевалери је изјавио да „се није плашио насиља од стране четнике, јер су они
свуда радили у контакту са Немцима“.1221 У Крушевцу је дошло до сусрета
Шевалерија са Крамером, који је објаснио да је последњи циљ – „заузети са
одредима четника низ насеља“ где ће бити подигнута „америчка застава и
на тај начин спречен улазак јединица Црвене армије у ова насеља“.1222
У исто време, 13. октобра 1944, поручник Крамер је написао писмо
команданту наступајуће 52. стрељачке дивизије генералу Л. М. Миљајеву у
коме је „изложио да жели да се састане са њим и молио га да му се обезбеди
пут до њега“. Ово писмо је било упућено „када се сазнало за прелазак руских
трупа преко реке В. Мораве“ (вероватно се радило о преласку 16.
самосталног
јуришног батаљона код Варварина). Писмо је понео потпоручник
ЈВуО Александар Златковић који је кренуо 13. октобра у 18.00 а
доставио писмо 14. октобра у 10.00 сати. Миљајев је одмах поставио питање
да ли ће се четници борити против снага његове дивизије. Изненађени
Златковић је изјавио да је то немогуће јер су РККА и ЈВуО савезници. На то
је Миљајев изричито рекао: „Не, ми нисмо савезници“. Осим тога генерал
Миљајев је додао да би јединице ЈВуО морале да истога дана (14. октобра)
до шеснаест сати разоружају Немце и да потом положе и своје и немачко
оружје трупама Црвене армије.1223 Овде је изнет став који је био типичан за
преговоре са непријатељским јединицама – савезницима Немаца.1224 Очито
је се да Миљајев овде придржавао инструкција добијених преко политичког
и обавештајног одсека дивизија и корпуса 57. армије пре уласка у Србију.
Информација обавештајног одсека од 5. септембра 1944. дефинисала је
„четнике Драже Михаиловића“ као „реакционарну војску… која се бори на
страни окупатора од 1941“ и „има их око тридесет хиљада, с тим да је већина
смештена у Србији и Санџаку (двадесет хиљада бораца)“.1225
Још пре доласка поторучника Златковића генерал Миљајев је упутио
наредбу својим јединицама (429, 431, и 439. пуку, ојачаним јединицама
самоходне и антитенковске артиљерије) да крену према Крушевцу.1226 У
борбеном наређењу бр. 35, које су пукови примили 13. октобра у 24.00,
Миљајев је прецизирао главни положај. Према њему, дивизија је пратећи
противника у повлачењу на северозапад и запад заузела 13. октобра у
13.00 Параћин и заузела положај Стрижа, Доње Видово, Сталаћ, Ћићевац.
Следећег дана (14. октобра) био је планиран наставак офанзиве и заузимање
Крушевца. Дивизија се налазила на крајњем левом крилу совјетских јединица
и није имала с леве стране означене совјетске или савезничке трупе, а с
десне стране наступале су јединице 68. стрељачког корпуса. Главни задатак
за дивизију био је да до четрнаест часова заузме град Крушевац и пређе
на другу страну Мораве. Генерал Миљајев је поделио своје снаге. Заузето
подручје: Параћин, Доње Видово, Горин, Сикирица, Дреновац требало је да
чува 429. стрељаки пук до доласка јединица 233. стрељачке дивизије. Он је
био појачан 523. минобацачким пуком и два дивизиона 1028. артиљеријског
пука. На тај начин значајан део артиљерије Миљајев је оставио да брани
већ освојен положај, што је било оправдано у одсуству левог крила одбране
и у време убрзаног повлачења непријатеља када је темпо напредовања био
битнији од ватрене снаге предњих јединица. По доласку јединица 233.
дивизије, 429. пук са снагама појачања придружио би се снагама дивизија,
које је у то доба већ требало да буду у Крушевцу. Командандно место је
требало да буде у Сикирици. Заузимање Ћићевца и Сталаћа до девет часова
је било задатак 431. стрељачког пука уз помоћ Самосталног гардијског
самоходног артиљеријског пука и са дивизионом 1028. артиљеријског пука.
Након тога командно место 431. пука, један батаљон 431. пука и топови су
морали да се задрже у Ћићевцу, а два батаљона пешадије и „самохотки“
требало је да до четрнаест сати са севера и истока уђу у Крушевац и да
са задрже у северном делу града. Најзад 439. стрељачки пук појачан 418.
антитенковским артиљеријским пуком је требало да обиђе Мојсињску
планину са истока и да уђе у Крушевац преко Прасковче и Гаглова са истока и
југозапада и да заузме јужни део града Крушевца. Сама команда 52. дивизије
се 13. октобра налазила у Стрижи, а следећег дана 14. октобра, по заузимању
Ћићевца, било је планирано да се она пребаци у њега. Задатак да први уђе у
Крушевац је добио 16. самостални јуришни батаљон III украјинског фронта
који је морао кренути из Варварина према Крушевцу већ у девет часова 14.
октобра, ући у град са севрозапада (од Јасике) и заузети северозападни део
града. Припрема наступања је била поверена извиђачким водовима који је
требало да крену испред својих јединица већ у ноћи 13. на 14. октобар.
Овај извештај нам помаже да појаснимо ситуацију у којој је пуковник
Кесеровић упутио свог делегата код генерала Миљајева. Наиме, може
се уочити да је у том тренутку идеја о преговорима већ била закаснела.
Преговори су започети када је дивизија већ увелико била у току извершења
борбеног задатка. У време када је потпоручник Златковић почео да износи
планове Кесеровића у вези са предајом Крушевца „самохотке“ ИСУ-122 из
Самосталног гардијског самоходног артиљеријског пука већ су се налазиле
у зони гађања Крушевца.1227 При том ове „самохотке“ у тренутку преговора
нису стајале већ су напредовале према Крушевцу, као и други делови 52.
дивизије и јединица појачања. У овим околностима другачије звучи одговор
Миљајева да предаја јединица Кесеровића у Крушевцу има смисла само до
шеснаест часова. Овде се није радило, као што је касније оценио Кесеровић,
о намерној жељи да се поставе неизводљиви услови, већ о томе да су пукови,
дивизије, корпуси и армије имали унапред предвиђене рокове офанзиве.
Оперативна дисциплина је диктирала паралелност кретања јединица
у офанзиви. Да зауставии развој офанзиве III украјинског фронта због
преговора са потпоручником ЈВуО А. Златковићем, генерал-мајор Миљајев
није могао, а вероватно није ни хтео.
У самом Крушевцу ситуација се развијала својим током. Према
извештају Кесеровића, већ у 6.30 у његов штаб је стигао мајор Весић заједно
са „једним руским поручником“. С обзиром на то да се касније тај совјетски
поручник ослањао на јединице које су наступале из правца Јасике, може се
претпоставити да се радило о извиђачком воду 16. самосталног јуришног
батаљона.
Потребно је објаснити шта је био 16. самостални јуришни батаљон
III украјинског фронта. Овај китњаст назив је крио посебну – казнену
официрску јединицу. Иначе РККА је већ 1942. наређењем Стаљина бр.
227 од 28. јула 1942. позајмио из Вермахта једну од идеја „масовног рата“
– казнене јединице.1228 Јуришни батаљони имали су сличну улогу, иако је
назив „казнени“ био намерно изостављен. Јуришни батаљони су створени
на основу Стаљиновог наређења бр. Орг-2-1348 од 1. августа 1943.1229 У њима
су само командир батаљона, његов заменик за кадровска питања, начелник
штаба и команданти чета били из сталног официрског састава. Сви остали
су били из „специјалног официрског контингента“. То су били официри који
су се за време немачке офанзиве 1941–1942. нашли на окупираној територији
и нису се придружили партизанским јединицама нити су покушали да се
пробију до активне армије, већ су се притајили и у „породичном амбијенту“
дочекали долазак совјетских трупа. Формално нису били осуђивани и након
филтрације коју је обавио НКВД, већина њих је долазила на официрска
места у обичне јединице. Ипак, онај део чије је понашање за време окупације
било превише пацифистичко (око 36% од општег броја официра из ове
групе)1230 морао је током два месеца да врати држави дуг који су њихове
савесније колеге давале док су они „паметно ишчекивали“. За време службе
у јуришним батаљонима носили су привремену ознаку звања, али им је то
време рачунато у рок официрске службе, а њихове породице су добијале
примања одговарајућа њиховом звању. По истеку два месеца проведена у
борби или пре тог рока у случају рањавања или добијања ордена, припадници
јуришног корпуса су распоређивани у обичне јединице РККА према својој
војној струци и звању.1231 Јуришни батаљони су сматрани посебно подесним
јединицама за први улазак у мање непријатељсдке градове. Након неколико
успешних борби, командант дивизије којој су они били привремено
додељени потписивао је „борбену препоруку“, која је служила као формална
основа за расформирање батаљона.1232

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:На тај начин и командир извиђачког вода 16. јуришног батаљона који
је стигао код мајора Весића, а после у његовој пратњи и код пуковника
Кесеровића, такође је припадао групи специјалног официрског контингента.
Према Кесеровићу, совјетски лајтнант је рекао да „има овлаштење да регулише
односе између наших трупа и Руских трупа које надиру према Крушевцу.
Рекао је да ћу ја остати као командант у Крушевцу да се наше
трупе третирају као савезничке, да се партизанима не дозвољава долазак
у Крушевац и да ће ако покушају да нас нападну бити разоружани“. Овај
савезнички однос према четничким јединицама су испољавали према
изјави мајора Весића и други припадници 16. јуришног батаљона који су
хитали према Крушевцу. Осокољени Кесеровић поверовао је да је у центру
савезничке пажње јер се нашао у друштву америчког и совјетског поручника.
Кесеровић је добио извештај о напредовању совјетских јединица из
правца Јасике и одлучио да убрза преговоре са Немцима и да им постави
ултиматум. Већ у осам часова 14. октобра код њега су стигли оберфирер Кум
и мајор Кни који су разговарали са њим о предаји. Мајор Кни, командант
Крушевца, према наводима Е. Крамера, био је изненађен и „питао зашто га
четници нису бранили, а Кесеровић је одговорио да му је обећао само да ће се
борити против партизана и комуниста али не и Руса јер су они савезници“.1233
После ових преговора, уз обећање о предаји, немачки официри су слободно
отпутовали назад.
Овај пут изненађење је очекивало Кесеровића јер само је део Немаца
одлучио да испуни своје обећање и да се преда. Јединице 7. СС дивизије
„Принц Еуген“ радио-станицом су позвале тенкове и уз њихову помоћ се
повукли према Краљеву. Према Кесеровићу мало ко од Немаца се извукао.1234
Командант 7. СС дивизије О. Кум се не сећа „кобног по Немце повлачења“
из Крушевца у својим веома детаљним успоменама.1235 Други учесник
догађаја на страни ЈВуО навео је да су се Немци организовано повлачили од
Сталаћа (где су стигли совјетске јединице) и да су тенкови, оклопна возила и
камиони са војницима „пројурили без задржавања кроз град и ослободили
своје војнике“ без посебних сметњи „јер се на тенкове није могло јуришати
с голим рукама“.1236 Не може пак да се порекне да су из немачких магацина
били су узети богати ратни трофеји. Осим тога борци ЈВуО су успели да
заробе део војника Вермахта и Руског заштитног корпуса који су били
стационирани у Крушевцу.
После повлачења возила и људства 7. дивизије СС „Принц Еуген“
центар Крушевца је био окићен југословенским, америчким, енглеским и
совјетским заставама, а грађанство је формирало и одбор за дочек. У међувремену
у град је стигао 16. јуришни батаљон. Командант батаљона
потпуковник Проњин стигао је на челу свог батаљона који се махом
кретао пешке, али је имао и неколико коњских запрега са батеријом мањих
(45 мм) противтенковских топова, одељењем минобацача и одељењем
противоклопних пушака. Потпуковник који је очекивао љуту борбу, а
уместо тога је добио свечани дочек, био је одушевљен. Његов говор донекле
открива и оно што је рекао поручник из његовог извиђачког вода.
Потпуковник Проњин је, према наводу Кесеровића, рекао да су „му познате
наше борбе од 1941. год, да се наша восјка треба сматрати као регуларна, а
да ће се партизани разоружати јер припадају групи Троцкиста“. Кесеровић,
Крамер и Проњин су се обратили грађанима са балкона хотела „Париз“.1237
Уз сагледавање свих околности јасно је да се радило о евидентном
неспоразуму и забуни код потпуковника Проњина. Речи потпуковника
Проњина
о борбама од 1941. сведоче о томе да су официри 16. јуришног
батаљона сматрали да имају посла са Титовим борцима, а не са четницима.
О борбама четника против Немаца 1941. потпуковник Проњин и његови
војници нису могли да знају јер је о четницима совјетска пропаганда
говорила веома мало, чак и у лето 1941. С друге стране, Проњин је сигурно
имао прилику да чита у армијским новинама чланак о „НОВЈ и партизанима“
и о томе да су се они борили против Немаца од 1941.1238 Мора да се узме у
обзир и то да су Проњин и његов батаљон стигли у предњу борбену линију
тек 10. октобра 1944, а први пут учествовали у судару са непријатељем у
борби за Параћин 13. октобра.1239
Због тога је о препорученом негативном погледу на ЈВуО Проњин могао
бити необавештен. Ако су Кесеровић и Весић избегли назив „четници“ и
представили се као регуларна „Југословенска војска у отаџбини“, није било
тешко да се они помешају са другом „Народноослободилачком војском
Југославије“, како су се у то доба већ давно називали партизани. Посебно
обећавајуће могле су да изгледају за Кесеровића речи Проњина „да је регуларна
војска – нешто добро, а партизани – нешто лоше“. У томе нема ништа
контрадикторно за једног совјетског официра, јер у перцепцији регуларне
совјетске војске не само „партизанштина“ већ и „партизани“ (чак и своји,
а камоли страни) су били сумњиви.1240 Улогу у овоме су сигурно одиграле
и информације које је потпуковник Проњин добио од генерала Миљајева.
Према изјави потпоручника Златковића, генерал Миљајев је показао на
карти да су свуда око Крушевца титовци.1241
Очито је да Кесеровић није схватио (или није желео да схвати) забуну
Проњина и саопштио му је „да су партизани – троцкисти“. У интерним
извештајима политичких или обавештајних одсека дивизија, корпуса и
армије „троцкизам код партизана“ се уопште не помиње. Тврдњу о троцкизму
партизана могли су изнети само представници ЈВуО. Природно је
да је, у одговору на констатацију Кесеровића о „троцкизму код партизана“,
Проњин аутоматски осудио ову појаву и носиоце те „главне комунистичке
јереси“.
Осим уопштених разговора са Проњином, Кесеровић је покушао да
сазна и то да ли има још неких совјетских трупа које напредују према Крушевцу.
На директно питање, добио је негативан одговор. Када су касније
из правца Дедине, око тринаест сати, стигле совјетски „самохотке“ и два
батаљона 431. пука Кесеровић је опет био изненађен.1242 Заједно са овим
другим таласом совјетских трупа у Крушевац су ушли и партизани.
Ситуација је постала изненађујућа и за совјетску страну. Кесеровић је
кренуо у сусрет Миљајеву, чије јединице су напредовале према Крушевцу.
Када је Миљајев схватио да је дошло до борбене сарадње коју нису предвиделе
наредбе Политичког одсека 57. армије, постао је „изузетно хладан и надут и
није хтео ни да пружи руку помоћнику Кесеровића“. Припадници пратеће
јединице су наглас коментарисали монархистичке амблеме на унифроми
пратилаца Кесеровића.1243 Сам Кесеровић је чуо коментар: „Јоп твоју маћ
монархистичку,
ето нужно разоружаћ и зарезат“.1244 До сусрета Миљајева
и Кесеровића је дошло између Јасике и Крушевца, и након упознавања,
они су се вратили у Крушевац и отишли у хотел „Париз“. Тамо је Миљајев
срео и америчког поручника Крамера, али очито није могао да схвати
Крамерову идеју да се Крушевац предао савезничкој армији и да би се
совјетска јединица требало да повуче. Генерал Миљајев је изразио сумњу
у овлашћења и идентитет поручника Крамера, па је наредио да се до даљег
Крамер ухапси.1245 Према Крамеровим сећањима, следећег дана (15. октобра)
генерал Хол из америчке мисије у Софији је био информисан о овом догађају,
али тек 17. октобра, након низа испитивања, Совјети су предали Крамера
генералу Холу.1246
Кесеровић, коме је све већ било јасно, повукао се у тоалет, споредним
излазом напустио хотел и отишао у свој штаб, који се ускоро (до шеснаест
сати тог 14. октобра) повукао из града.1247
На помолу је била једна неочекивана трагедија. Уз јалове преговоре
између Миљајева и Кесеровићевих представника, припадници Црвене
армије и партизани су разоружавали и хапсили припаднике ЈВуО, који су
још пре неколико сати мислили да је дошло до дугоочекиваног сусрета са
савезницима. Неколико десетина четника је било ухапшено, пребијено и
опљачкано. Иако Кесеровић пише да је предаја била поносна и мирна, дошло
је и до борби између несуђених савезника.1248 Ову борбу у вечерњим сатима
описао је и други учесник догађаја М. Младеновић који је тврдио да се „само
што пао мрак чула борба по периферији града“. „Борба у Крушевцу и по
периферији трајала је целе ноћи са највећом жестином. Руси и партизани
овладали су Крушевцем. У зору су пристизали из града према нама здрави и
лако рањени. О резултатима борбе за Крушевац није вредно говорити. Свако
може закључити како смо се провели кад су нас притисли партизани ка граду,
а дочекали Толбухинови црвеноармејци у граду, па удри. Изгубили смо пар
стотина бораца у окршају и имали лечити задобијене ране. Оно што нас је
највише убијало, био је одјек у народу који је видео да се ми боримо против
Руса. Вест о борби с Русима у Крушевцу потпомогнута комунистичким
пропагандом, деловала је на народ поражавајуће и деморалисала га. Поново
смо били не десетковани, већ преполовљени. Многи наши војници бежали
су својим кућама…“1249
Тешко је утврдити губитке бораца ЈВуО и регуларних јединица 52.
дивизије (ако је тих губитака и било) али на основу тачних извештаја из 16.
јуришног батаљона може се закључити да је у њему било дванаест рањеника
од којих је један тешко рањени био евакуисан.1250 Немачко оружје, које су
заробили припадници ЈВуО, било је подељено партизанима, а предат је и
део заробљеника који су били одмах ликвидирани.1251 Ово је било урађено
упркос постојећим наредбама да се оружје шаље трофејним јединицама
РККА, а да се заробљеници шаљу у позадину и да се тамо уз записник
предају посебно одређеним представницима нове југословенске власти.1252
Крвави обрачун партизана са „народним непријатељима“ забележио је не
само М. Младеновић већ и интерна совјетска војна документа. Трагедија се
одигравала све до 17. октобра када су се преостали бораци ЈВуО повукли у
планине, а совјетске и партизанске трупе кренуле према Краљеву.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ево и фуснота:

1216 Белградская операция, Москва, 1964, стр. 262.
1217 О партизанском „ослобођењу“ Крушевца видети: Крушевац: ослобођени град, Крушевац,
1966; Јанковић Б., Четврта пролетерска црногорска бригада, Београд, 1975.
1218 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882.
1219 Oбјављен је извештај поручника Крамера. Pavlović M., „Očevidac Građanskog rata u Srbiji“,
Istorija 20. veka, 1/2007.
1220 Осим спашавања америчких пилота и информисања о стању у Југославији потпуковник
Макдауел је добио у задатак и да „ако се укаже прилика да послужи као посредник за
било коју врсту предлога о предаји који могу да уследе од дела немачких, бугарских,
мађарских или било којих других непријатељских или колаборационистичких група“.
NARA, Declassified: NND 877092 by AB 12/30/2004. Orders to Lt. Col. Robert H. McDowell,
AUS from Edward J. Green, Lt. Comdr., USNR. Headquarters company B, 2677th Regiment,
Office of strategic services (Prov), APO 534, U. S. Army. 15 August 1944.
1221 Касније је у тексту Шевалери детаљно објаснио ову своју тврдњу и рекао да „четници
Михаиловића никада нису планирали да се боре против Руса. Њихов циљ је био у томе
да користећи Немце дођу до метака и оружја. Настала издаја четника и њихов прелаз на
страну Црвене армије за немачку команду је потпуно изненађење. Заробљеник сматра
да су четници прешли на страну Црвене армије да после одласка Немаца узму учешће у
управи државне власти у Србији“. ЦАМО РФ, 68 ск, РО, д. 242, „Допрос военнопленно-
го начальника штаба корпуса ’Мюллер’ полковника нештаба Бернгарда фон дер Шева-
лери“, стр. 268. Сличних изјава о неочекиваном заокрету у политици ЈВуО након дола-
ска совјетских трупа у Србију има и код других припадника Вермахта који су се нашли у
Србији у јесен 1944. Полянский А., „Мы и четники“, Политанский А., „Коварство наших
союзников“, Русский Корпус на Балканах во время II Великой войны 1941–45 гг, Санкт-
Петербург, 1999. Уосталом о томе да се радило о неочекиваном за Немце заокрету ин-
директно се види и по томе што су према речима Кесеровића на преговоре са њим стиг-
ли колима командант Крушевца мајор Кни и командант 7. дивизије СС-а „Принц Еуген“
оберфирер СС-а Ото Кум. Да ли би два најстарија у гарнизону официра стигла на пре-
говоре са омраженим непријатељем? У случају неке „непогоде“ јединице у Крушевцу би
остале обезглављене. Ово не личи на понашање сталоженог и срачунатог Кума. Kumm O.,
Vorwärts Prinz Eugen! Geschichte der 7.SS-Freiwilligen Gebirgs Division „Prinz Eugen“, Dresden,
2007. Компликовани однос између Немаца и бораца ЈВуО у околини Крушевца до дола-
ска РККА назире се и из описа америчког поручника Крамера. Крамер је описао како је 4.
октобра отворено, цестом и по дану пошао за Врњачку Бању путничким колима у којима
су осим њега били потпуковник Пилетић и капетан Гордић „уз пратњу двадесет и пет
четника у камиону“. Немачке патроле нису санкционисале ово кретање које су им сапут-
ници Крамера правдали тиме да су они четници који иду „да нападну партизанску патро-
лу“. Pavlović M., „Očevidac Građanskog rata u Srbiji“, Istorija 20. veka, 1/2007, str. 176.
1222 ЦАМО РФ, 68 ск, РО, д. 242, „Допрос военнопленного начальника штаба корпуса
’Мюллер’ полковника нештаба Бернгарда фон дер Шевалери“, стр. 265.
1223 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882.
1224 „Разоружајте и ухватите надређене вама Немце, предајте ваше оружје и након тога предајте
се и сами“ – типични захтев за време преговора са јединицама немачких савезника.
Користила га је 57. армија у преговорима са туркестанским батаљоном у Румунији у аугу-
сту 1944. или са четом хонведа у Мађарској у фебруару (Слуцкий Б., „Записки о войне“, О
других и о себе, Москва, 2005, 1945, стр. 24, 90). Исти захтев се постављао и другим кола-
борационистичким јединица спремним да напусте Немце. Дробязко С. И., Под знамена-
ми врага, Москва, 2005, стр. 216.
1225 ЦАМО РФ, 68 ск, РО, д. 242, стр. 270–281. „Справка о составе и дислокации Югославской
армии, немецких войск на Балканах на 19 сентября 1944 г. и реакционных войск Павели-
ча, Недича, Михайловича и Рупника на 5 сентября 1944.“
1226 ЦАМО РФ, 431 сп, д. 3, стр. 116, „Боевой приказ № 35. штадива 52. 24.00 13. 10. 44“.
1227 ИСУ-122 је био наоружан топовима А-19С калибра 121,92 мм (директно гађање 5
км а хаубично 14,3 км) тежина једног пуњења – 25 кг. Карпенко А. В., „Тяжелые САУ“,
Танкомастер, № 4, 2001.
1228 Постојале су посебне јединице за редове и воднике (и бивше официре) који су због
војничких и кривичних дела били осуђени на казну затвора коју су служили у казненој
чети. „Казнена чета“ се користила у „посебно опасним“ операцијама и зато се сматрало
да је неколико недеља (до три месеца) проведених у овој јединици довољна замена за не-
колико година затвора. Ако је за време проведено у редовима казнене јединице војник
био рањен или убијен, он или само његово часно име су се сматрали оправданим. У овим
јединицама стални официрски састав (све до нивоа вода) се формирао на добровољној
основи, добијао је веће звање и примања, али се налазио и у очито тежим условима. Би-
ло је и других казнених јединица („казнени батаљони“ и „казнени водови“). Колбасов, Н.
К., Толстой, И. А., Штрафники. Люди в кирасах, Москва 1990; Рубцов Ю. В., Штрафники
Великой Отечественной, Москва, 2007.
1229 Великая Отечественная. Т. 15. Курская битва. Документы и материалы 27 марта – 23
августа 1943 г., Москва, 1997, стр. 70–71.
1230 Земсков В. Н., „ГУЛАГ (историко-социологический аспект)“, Социологические исследова-
ния, 1991: № 6, стр. 10–27, № 7, стр. 3–16.
1231 Великая Отечественная. Т.15. Курская битва. Документы и материалы 27 марта – 23
августа 1943 г., Москва, 1997, стр. 70–71.
1232 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 51, „Боевые отзывы“, стр. 1–2.
1233 Pavlović M., „Očevidac Građanskog rata u Srbiji“, Istorija 20. veka, 1/2007, str. 179.
1234 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882.
1235 Kumm O., Vorwärts Prinz Eugen! Geschichte der 7.SS-Freiwilligen Gebirgs Division „Prinz Eugen“,
Dresden, 2007.
1236 Младеновић М., Лажни идоли и варљиви идеали, Београд, 2004, стр. 346.
1237 Pavlović M., „Očevidac Građanskog rata u Srbiji“, Istorija 20. veka, 1/2007, str. 179. Постоји и
фотографија овог наступа. Самарџић М., Борбе четнка против Немаца и усташа. 1941–
1945, т. 2., стр. 258.
1238 „Югославия. Экономический и политический очерк“, Звезда Советов (Армейская газета
57 А), 4 октября 1944.
1239 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 51, „Боевые отзывы“, стр. 1–2.
1240 Разлози томе су били у варијацијама дисциплине и понашања код партизана. „Создавать
невыносимые условия для врага и всех его пособников…“ Красные партизаны Украины,
1941–1944: малоизученные страницы истории. Киев, 2006.
1241 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882
1242 То што је Кесеровић био изненађен тиме што један официр Црвене армије није пожурио
да саопшти борбени распоред дивизије (најповерљиви податак који је вероватно могао
да зна официр нивоа команданта батаљона) човеку кога је видео први пут у животу
сведочи не о „подмуклости“ Проњина, како је тумачио Кесеровић, већ о схватању појма
„војничка тајна“ самог Кесеровића.
1243 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882.
1244 Прецизности ради мора да се каже да псовка мајке у руском језику не може да бу-
де усмерена на неку конкретну појаву и припадност мајке може да буде одређена са-
мо присвојном заменицом. Осим тога глагол „резать“ („клати“) веома ретко се кори-
стио за време Другог светског рата у Црвеној армији у смислу ликвидације политичких
неистомишњеника (овде је могао да буде глагол „перебить“, „перестрелять“ – побити,
упуцати или неки непристојни синоними са још даљим фонетским еквивалентом). Мо-
жемо да претпоставимо да је пратилац Миљајева узвикнуо „Ёб твою мать! Монархисты!
Это все нужно разоружить и вязать“. Нешто мање агресивно, али нипошто не мање тра-
гично по Кесеровића, који је очекивао савезнички загрљај.
1245 У записнику о саслушању Фон Шевалерија пише „четници предали пуковника, његовог
пилота и америчког официра на располагање команди Црвене армије“. ЦАМО РФ, 68 ск,
РО, д. 242, „Допрос военнопленного начальника штаба корпуса 'Мюллер' полковника не-
штаба Бернгарда фон дер Шевалери“.
1246 Pavlović M., „Očevidac Građanskog rata u Srbiji“, Istorija 20. veka, 1/2007.
1247 Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4, Београд, 1985, стр. 869–882.
1248 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 48, „Боевые донесения“, стр. 67–70.
1249 Младеновић М., Лажни идоли и варљиви идеали, Београд, 2004, стр. 347–350.
1250 ЦАМО РФ, 16 ошсб сд, Алфавитная книга офицерского состава, п. 165, 260, 741, 744, 749,
897, 921, 926, 934, 946, 947, 950, 974.
1251 Младеновић М., Лажни идоли и варљиви идеали, Београд, 2004, стр. 347–350.
1252 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 36, „Политические донесения“, стр. 61–62.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vathra, ovo je bio odličan prikaz!

Iz njega se vidi ukratno, da su jedinice Crvene Armije - pomešale četnike sa partizanima. I da se smatrali da je Keserović u stvri- partizan.
Posebno mi je interesentnan deo gde Keserović partizane naziva "Trockistima", što je još jedan od razloga što su Rusi pomislili da se "drug" Keserović razume u te stvari kao "pripadnik NOVJ".

Uz sočnu psovku jasno je objašnjeno šta su Rusi mislili o JVUO.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Khaless ::Vathra, ovo je bio odličan prikaz!

Iz njega se vidi ukratno, da su jedinice Crvene Armije - pomešale četnike sa partizanima. I da se smatrali da je Keserović u stvri- partizan.
Posebno mi je interesentnan deo gde Keserović partizane naziva "Trockistima", što je još jedan od razloga što su Rusi pomislili da se "drug" Keserović razume u te stvari kao "pripadnik NOVJ".

Uz sočnu psovku jasno je objašnjeno šta su Rusi mislili o JVUO.
За опширнији приказ њихових односа погледати књигу
http://es.scribd.com/doc/54851989/Aleksej-Timofeje.....ugoslaviji

• 2Ovo se svidja korisnicima: vathra, Khaless
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::



Covek na slici koji kaci zastavu je moj deda. Kad je trebalo da se kace zastave niko nije smeo da se penje na visinu. Deda je bio elektricar pa se prihvatio tog posla.

Evo skena te iste slike. Original je kod strica ali ne zna gde je trenutno. Ako je nadje okacicu i original.



Inace, deda je ovu sliku dobio mnogo godina posle rata. Po ocevoj prici mislim da je bilo negde pocetkom 70-ih. Dao mu je sin od fotografa koji je slikao.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ivan_KS ::Covek na slici koji kaci zastavu je moj deda. Kad je trebalo da se kace zastave niko nije smeo da se penje na visinu. Deda je bio elektricar pa se prihvatio tog posla.
Иване,
да ли ти је деда нешто испричао о овим догађајима?
Извора никад доста и кад говоре исто, а камоли кад има велике разлике.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nazalost, deda je umro par meseci pre mog rodjenja. Sve sto sam cuo su price od oca. I to vrlo malo. Da li deda nije hteo da prica ili je nesto drugo u pitanju ne znam. Uglavnom, znam samo to. Pitacu strica da li on zna nesto vise pa cu ovde napisati jos koju rec.