1942 - После тридесетак дана огорчених борби Немачке и Хрватске јединице су заузеле планину Козара у северозападној Босни, на којој је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда бранило збег са око 80.000 српских цивила пред офанзивом 40.000 немачких, хрватских усташких и домобранских војника. Спаљена су сва српска села, побијен велики део становништва, укључујући 540 рањеника, а око 60.000 цивила отерано је у концентрационе логоре, махом у Јасеновац.
На данашњи дан 1945. године преживели заточеници хрватског усташког концентрационог логора Јасеновац покушали су да се очајничким пробојем докопају слободе, али је у томе успело само њих стотинак. Логор Јасеновац био је највећа "фабрика смрти" на југоистоку Европе у Другом светском рату. Од лета 1941. до 30. априла 1945, хрватски нацисти - усташе, побили су у Јасеновцу, према проценама, 700.000 Срба, Јевреја и Рома. Огромна већина жртава били су Срби.
ПАПИНИ ХРВАТИ И СРПСКИ МАЛИШАНИ: Ритуална убиства нису сметала Ватикану
САЛВАТОР ЛОИ, ПОТПОРУЧНИК италијанске војске у Лици (аутор књиге "Југославија 1941"), описујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање родитеља па деце, записао је: "Брујање и урликање задовољства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре" (Che nei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71)
Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Кули, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало са децом коју су усташе одвукле на таван" "Карамарко је их клао тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло", а набодено на нож крвник би дијете треснуо куд би стигао" Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице" а најстрашније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима оних здравих, која су чекала да дођу на ред".
Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарачком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 деце. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић описују стравичне призоре: "Марти Врнић су биле прорезане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, њено дете" Највећи број тела и лобања је био у тој мери деформисано да нису могла да се препознају, па је локални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сахранио испод олтара.
Јуна месеца 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, поређале на пропланку двадесеторо "дјеце, до једне године" Дјеца су поређана у коло - ножице према унутра а главице према ван" Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама - трбух на трбух. Свако дијете је заклано, пререзано ножем испод врата" (Страхиња Курдулија: "Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.").
Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога (од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, претварајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Пачели је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Espaola).
НИ ОВА, НИТИ СЛИЧНА ритуална убиства нису дирнула молитвено срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогласио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај "немачки папа" и нежни молитвеник који се од баварске опатице Паскалине Ленард (са надимком "La Papessa") није одвајао до краја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено пропратила, 1939, његов избор за папу./.../
Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ватиканско-немачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уочити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рецидива, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изговорио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима упутио пророчку опомену: "Долази дан када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи". Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei то јест да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута тумаче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крсташки поход.
Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки који се слави 29. маја.
Према сведочењу из 1970. године неуропсихијатра Неда Зеца, који је такође био заточен у Јасеновцу, Мандрапу је издвојио хрватски усташа, који се презивао Фригановић (име Јосип или Миле), који је посматрао његово стоичко понашање током дана принудног рада и клања затвореника ноћу.....
Citat:Broj 1128 – sve što je Živko znao o svom pravom identitetu pre nego što je pronađen spisak Diane Budisavljević
Broj 1128, to je sve što je Živko znao o svom pravom identitetu 80 godina. Ko je, odakle je, kako se preziva, ko su mu roditelji, koliko tačno godina ima – to nije upamtio. A imao je pet kada je iz logora odveden u Zavod za odgoj gluvoneme dece u zagrebačkoj Ilici. Usvojen je 1942. godine. Mato i Marija Zelenbrz iz Zagreba postali su njegovi novi roditelji.
Posle osam decenija traženja i neuspešnog čuvanja uspomena iz detinjstva, Živkov pravi identitet krio je spisak Diane Budisavljević.
Citat:Iza broja 1128 krije se dečak Živko Ivančević. Od oca Ljubivoja iz Krišćina i majke Smilje iz Voćina. Prošao je kroz logore Stara Gradiška i Sisak.
Živkovo ime upisano je među nekoliko hiljada imena srpskih mališana, koje je Diana Budisavljević spasila iz ustaških logora u NDH. Ne seća se gotovo ničega do pete godine. Jedva i toga – da je po njega u Zavod došla Marija Zelenbrz, koja je bila u braku tri godine i nije imala dece.
"Sve je išlo brzo, mogao je doći ko hoće. Odveli su je u veliku sobu. Puno djece je ležalo ali svi su bili tihi, jedino je jedan balio u dječjem krevetiću, a to sam bio ja. To je bio okidač. I pita me zašto plačeš? A ja velim, a već sam se toliko isplakao, teta me istukla. Ona gleda, a zašto te istukla? Ja velim zato što sam se upišao. I pita mene je li bi ti išao sa mnom? Ja kažem bi, ako u kući imaš mesa", priča Živko.
I otišao je. U dokumentima je zapisano da se dozvoljava preuzimanje deteta Živko br. 1288, kako se navodi, na dalji odgoj i uzdržavanje. Da mu se određuje rimokatolička vera.
Za datum rođenja država mu je odredila 10. april – dan osnivanja Nezavisne Države Hrvatske. Tako je Živko Ivančević, potom Živko br. 1128, postao Živko Zelenbrz.
U serijalu od tri emisije pod nazivima "Jasenovac – koreni zla“ , "Jasenovac – uništenje“ i "Jasenovac – kameni cvet“ govore preživeli logoraši i istoričari iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske, Italije, Engleske i Izraela.
Autor: Dragan Stanojević
Montaža: Olivera Daničić
Snimatelj: Vladimir Zakonović
Tonski snimatelj: Zoran Tarabanović
Rasveta: Goran Kalanj
U prvoj emisiji gledaoci će saznati kakvi su bili odnosi Srba i Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji, gde i kada je formiran ustaški pokret, kako je stvorena Nezavisna država Hrvatska i gde je u tom trenutku bio budući poglavnik Ante Pavelić.
U emisiji će biti reči i o progonu Srba, Jevreja i Roma odmah po nastanku NDH, prvim masovnim ubistvima i formiranju prvih logora.
Druga emisiji "Jasenovac - uništenje“ posvećena je zločinima u logorima Gospić, Jadovno i Pag i formiranju i fukcionisanju sistema logora Jasenovac, dovođenju zatočenika i monstruoznim metodama ubijanja nad kojima su se prema svedočenju generala Glez fon Horstenaua zgražavali i nemački komandanti.
Jedan deo emisije posvećen je i ustaškim zločinima nad Romima u selu Uštice i u srpskim selima Drakulić, Motike i Šargovac kod Banjaluke gde su ustaše 7. februara 1942. godine ubile više od 2 000 Srba. U emisiji se govori i o sudbinama dece iz srpskih sela sa područja NDH i akcijama Dijane Budisavljević u njihovom spasavanju. Gledaoci će saznati i kakav je bio odnos nemačkih komandanata prema ustaškim zločinima.
U trećoj emisiji "Jasenovac - kameni cvet“, psiholog Jovan Mirić govori o psihološkom profilu ustaških koljača i o sudbini logoraša Vukašina Mandrape, a istoričari, po čemu se sistem logora Jasenovac razlikuje od drugih koncentacuinih logora.
Biće reči i o oslobađanju Jasenovca, krahu ustaškog režima i NDH i posleratnim sudbinama Ante Pavelića, Maksa Luburića, Dide Kvaternika i drugih ustaških zločinaca.
U emisiji istoričari iznose i procene o broju žrtava.
Ако некога интересује, на сајту Архива Аролсен у Њемачкој могу се наћу подаци за логораше који су били држани у систему логора Маyтхаузен, укључујући и оне који су прво одведени у Јасеновац, па после прво преко логора Сајмиште, а касније директно из Јасеновца, послати у неки од логора у систему Маутхаузен.
Архив и у онлајн верзији садржи бројне документе. На примјер, за дединог брата од стрица који је преживио рат и вратио се из логора, нашао сам радну књижицу са фотографијом из 1943. године. Он је одведен у Маутхазен директно из нашег мјеста. Други су одведени у Јасеновац, а у архиву сам нашао документа која потврђују када су доведени у Мауtхаузен 1943. године (уписан тачан датум), као и када су умрли или били убијени.
Линк је испод. База података се може претраживати по имену и презимену, мјесту рођења, итд.
