offline
- Pridružio: 19 Jan 2012
- Poruke: 1993
|
Simo Ćirković,autor leksikona "Ko je ko u Nedićevoj Srbiji",izvodi iz intervjua Geopolitici.
Citat: . . .Господине Ћирковићу, шта Вас је мотивисало да напишете књигу, односно лексикон ''Ко је ко у Недићевој Србији'' која садржи готово три хиљаде биографија?
- Једна затомљена епоха заинтригирала ме је пре више од двадесет година, када сам у готово прокаженој периодици и у безбројним конволутима повесне грађе нашао оно што се дијаметрално разликовало од јеванђеља Титове историографије. Стрпљивим радом у архивима слагао сам нови историјски пазл да бих поглавито себи објаснио обртне тачке скривене историје, склапајући ново зрцало балканске историје, где се ђенерал Милан Ђ. Недић појављује као политичка фигура без моћи предикције, наслућивања нових обзорја, али која има моћи да спасава национ. Свима је знано да је политичко наслеђе које је Александар Карађорђевић оставио на плочнику Авеније Кан ебијер било је претешко и за кнеза Павла, и за све краљевске политичаре, као и за старомодни генералитет. Они су произвели Недића, Србију предали Хитлеровом „мачу правде“ и „новом нараштају у новој Европи“. Зато је Недић кредибилитет генерала и национално настројене личности ставио на вагу историје: није размишљао о „даровима“, мислио је на спас Сербије. Морао је да се загрцне „даровима“ наслеђеним од Комесарске управе Милана Аћимовића, да би направио нови мост, а време је цурило, одлазило у историјски неповрат. Немачки поглед на Балкан значио је извлачење економских и људских ресурса, сурову репресију, а привид живота у Београду није представљао – слободу српском човеку. На Тита и његов партизански покрет гледао је из предратне схематизоване перспктиве, као антитезу свему грађанском, србијанском погледу на свет. У томе је погрешио јер га није разумео ни „човек из шуме“, „герилац по духу“, ђенерал Дража Михаиловић, који је у ствари одржавао провизорно симболични континуитет државе Југославије. Тито је свој покрет просуо по целој територији бивше Краљевине, а ђенерал Недић је био „оклевало“ под немачком паском, сужањ “нове Европе”.
У прелиставању Ваше књиге, која ће, надамо се почетком 2009. изаћи из у издању „Просвете“, морамо поћи од ђенерала Милана Недића кога сте Ви назвали ''уморни пророк''. Како оцењујете историјску улогу ђенерала Недића?
- Већ првих дана окупације Немци су претили тоном који је изазивао језу. Србија је из дубине националног генома грозничаво тражила спаситеља? Снажну и скроз позитивну личност која делује као природа целом својом површином профилисала је једном Исидора Секулић као своје виђење личности од формата. Да ли је ђенерал Недић био таква личност, или је он био нагорео и пре но што је ступио на завршну сцену живота, свог политичко-војничког вјерују? Да ли је због судбине остарели генерал био та личност, човек за прекретницу, за бар привремени излаз из националног колапса? Или само уморни пророк! Имао је веру, али не и снагу, а историја га није уврстила у миљенике! Пропагирао је „будући самостални живот“ Србије, уз обавезу да постане „конструктивни члан“ нове Европе! Међутим, сувише се приближио нацистичком моделу новог поретка и није знао, мада је слутио, да је то плехана фуруна, којој не смеш прићи „ни сувише близу да се не опечеш, ни сувише далеко да се не прехладиш“.
Као што је Едмунд Феземмајер одиграо „валс“ у Загребу са Славком Кватерником и оставио га у „ранијем њемачко-талијанском договору“, такву ролу играо је у лето 1941. и у Београду с ђенералом Недићем, док је још трајао провизоријум зван Комесарска управа. Као вешт обавештајац у одори дипломате, Фезенмајер је користио канале фирме „Шенкер“ а.д. у припремању терена за нову политичку гарнитуру. Недићева администрација спасла је спржену земљу и остатке економског капацитета окупиране Србије и хиљаде и хиљаде избеглица са простора НДХ, али је била воленс-ноленс присилни саучесник решења јеврејског питања, силних одмазди над недужним народом и свакодневних апокалиптичних слика на Бањици, где су се силом репресије нашли противници немачког поретка.
Недић је био отац Србије и веровао је да Србију води у нови цивилизацијски круг. Формално, он се одрекао Запада јер је у њему видео кривца за срамотни експеримент звани Југославија. Његова појава била је делом израз опште депресије и утучености. Зато је Београд био једно острво заборава усред ратом захукталог Балкана: постојао је привид живота у непривиду драме хиљаде талаца у сабирним логорима на Бањици и Сајмишту (формално територија НДХ, где су се гладни сужњи, ако нису били стрељани, „хрвали за лист, травку или корен“) и у затвору у Александровој 5. Немци су били господари, а Недић је имао улогу коју било ко други тешко прихватио, јер није имао ни власт, а ни моћ, а у његов политички багаж трпан је свакојаки пакет историјске одговорности.
. . . i dalje
Citat: . . .- После мартовског пркоса 1941. дошао је априлски суноврат, те је Србија плутала у драми и поразу. Србија је личила на окупирани серхат, дотучену државу. Зато је разумљиво што су партизани као победници потпуно девастирали и нескривено демонизовали на тасу повести сваку корисну намеру Недићевог апарата, сваку жудњу да се помогне напаћеном народу. Из мемоара, периодике и сведочења многих малих-великих људи види се да је вера, данас се чини пренаглашено Светосавље, било онај духовни катализатор који срцу даје снагу под балдахином историје, у земљи где је и сунце било црно. Јерарси су Србију кадили надом у неподношљиво кобно време нетрпељивих, када су су сукобили нафора српских домаћина и петокрака Брозових проповедника. Поузданици тајних служби писали су да се у кафанама наздрављало Карађорђевићима, да се позивало у битку за спас Српства, те саучествовало у патњи реке без краја која је стизала из Павелићеве Хрватске. Историја грађанске Србије, тврда линија накалемљеног народњаштва, пробуђене идеологије сељаштва, умрла је Недићевим бекством пре почетка битке за београдски мостобран септембра 1944. Он није отишао как’ тихотапец (човек у плишаним папучама), он је био изгубљена карта у немачком шпилу, јер је на руским тенковима стигао човек који је псеудоним претворио у морални капитал. И отете златне виљушке Карађорђевића постале су сигнум његовог „новог живота“.
isto . . .
Citat: . . о свом физикусу Недић је био уморни пророк, човек једног разореног света идеја, али је хтео да помогне народу и спасе част српског национа, што најбоље осликавају речи Милана Антића, некадашњег министра Двора: „Кад је генерал Милан Недић говорио да је отац Србије, кад је говорио о мајци Србији, кад је грлио и љубио сељаке, све су то били искрени знаци његове вере и уобразиље. Недић је заиста био велико дете!“ . . ..
Simo Ćirković . . .
Citat: . . .Још под окупацијом Теодор Балабанов је говорио да „постоје три разна мњења о Недићу“: „Једни виде у њему спасиоца српског народа, други виде у њему нужну потребу као посредника између окупатора и народа, а трећи у генералу Недићу издајника, који је био заједно с Љотићем купљен“. “Уморни пророк” није био немачки слуга, није био ни хармонични партнер, али није имао велика овлашћења, његова власт је била мехур од сапунице, јер то је била окупирана територија, а не самостална држава. Он је био роб идеје о једној пробуђеној светосавској Србији, која је воленс-ноленс била под контролом немачких тајних служби које су се међусобно сударале. Абвер (обавештајна служба немачког Вермахта), ма колико моћан, био је у сенци БдС-а (Гестапоа), партијске политичке полиције, али су обе имале рафинирану мрежу сарадника, те је Србија била претворена у обавештајни лавиринт. Удба је у девет књига, које су још под ембаргом, реконструисала целу немачку тајну службу, свих шест њених канала што је задивило и Рајнхарда Гелена, бившег Хитлеровог генерала и првог шефа БНД-а. . . .
nastavak
Citat: . . .- Недићу су нуђене разне ствари, али су то били закулисни дипломатски мамци немачких повереника, поглавито Бенцлера, Фајнеа, донекле и Фезенмајера. Нојбахер, као мека линија тврдих потеза, био је лепо упаковани генерал Глез фон Хорстенау. Није лажно обећавао као Фезенмајер, он је био практичар, те он у свом багажу политичких потеза није имао много времена за Недића. Ђенерал Недић није имао статус маршала Петена, он је био затворен у једну окупирану територију, где је могао да говори, али не и да одлучује. То је била његова лична политичка драма. Део Босне је хтео, као и јасне ингеренције над Банатом, али Берлин није имао разумевања, јер су фронтови били прече играчке. У разговору с командантом Другог добровољачког корпуса Марисавом Петровићем 30. јануара 1944. рекао је: „Ни ја нисам пријатељ Немаца, али прилике и интереси српског народа захтевају овај садашњи став“. . . .
Citat:- Недић није никоме ништа дуговао, јер је у лето 1941. био човек разорен двоструком драмом: породица му је страдала у великој експлозији у Смедеревској тврђави, која је по наративима комунистичке тајне историје дело конспиратора Мате Видаковића, алијас Митра Добановића, те болним војничким поразом у Априлском рату. Био је у кућном притвору, где га је походио Рудолф Трој, поузданик Љотићев, па Роберт Кронхолц, поверљиви човек дипломате-обавештајца Едмунда Фезенмајера. Трој је Недића упознао са страхотама којима је изложен српски живаљ у Хрватској, где је „воља за убијањем ...већа него ли у совјетском рају“. Недић је, када је“дошао на власт, оперативни војни апарат образовао, с немачком дозволом, од официра који нису одведени заробљеништво, али су неки, као Константин А. Плавшић, одбили да се сврстају под његов стег.
Добровољци су била чврста војна формација, скроз фанатизована, прави преторијанци. Њих је носио наглашени антикомунизам. Коста Мушицки је био официр из школе аустроугарске империје, потом занесени Александров пуковник, а Немци су га хапсили јер је помагао Равногорски покрет, те га је Недић спасао стрељања. Марисав Петровић био је учесник у драми крагујевачких ђака, јер су, како је рекао Недић, комунисти својим акцијама “Србију изложили стрељању”. Та контроверзна фигура чека свог биографа. Пупинов сестрић Михаило Олћан, по духу националист, одрекао се велепоседничког бонвиванства зарад Србије, и био је по много чему сигнификантна личност. Када је водио ресор народне привреде револвером је претио онима који су шићарили на рачун народа усред ратног колапса. Много је допринео да окупирана Србија, коју су Немци систематски пљачкали, издржи привредне тешкоће и не доживи глад. Обилазио је градове и села, те био у сталном контакту са народом. После рата емигрирао је у Аустралију, где је и умро крајем 1961. Због антикомунизма и припадности „Збору“ проглашен је ратним злочинцем.
i dalje
Citat:Како данашња Србија треба да се односи према личностима из Недићеве Србије, од којих су многи неправедно били прокажени и осуђени, а тиме и њихово дело? Како изградити и дефинисати историјску меру, с којом би се могло објективно вредновати то историјско време и личности које су га обележиле?
- Та епоха припада музеју заборављених људи и биће тешко успоставити праву меру, јер су многа акта и факта још недоступна, а и сам Недић није имао организаторске и канцеларске способности једног Гарашанина („лично веома аутономан да би се могао свести на једну струју, један програм, једно раздобље, један режим“), нити ледену умешност једног Ристића, ни преглед војне ситуације као Живојин Мишић, он је био чедо епохе која је тражила спасиоца у оквиру немачког окупационог механизма. Спасао је део националне вертикале, реку избеглица из НДХ, али није био државни чинилац, био је тек човек једне дириговане власти. Државу није имао, али се борио за национ, из угла војника-антикомунисте. И у таквим оквирима, кад су немачки лагери били пуни заробљеника, појавили су се људи од дигнитета који нису хтели да буду међу „обновитељима“ (заговорницима Недићевог програма нове Србије), већ су ишли путем части (пуковник Гавриловић, глумац Никачевић, генерал Варјачић). Потребно је, дакле, учинити дубински искорак у повест „живих и ненашминканих људи“ да би се знало какве су вредности проповедали, какву су историјску судбину носили и шта су на крају донели победници, јер су „многи људи у Србији партизане очекивали као стварне ослободиоце, а они су дошли као осветници“.
Kada mi budu pri ruci "Moje uspomene" od Živojina Mišića citiraću vam Žućino mišljenje o njemu i njegovom bratu a do tada mogu samo jedan njegov . . . uzdah koji mi je ostao u sećanju:
"Ehh,da nam je više Nedića "
P.S.
Da li Živojin Mišić "ima dovoljno znanja" ? 
P.P.S.
Nedić NIJE osuđen !
P.P.P.S.
Nedić je uvršten među "100 najznamenitijih Srba" prema mišljenju:dr Sava Vuković, episkop šumadijski; dr Pavle Ivić, akademik; dr Dragoslav Srejović, akademik; dr Dejan Medaković, akademik, predsednik odbora; dr Dragomir Vitorović, akademik; dr Vasilije Krestić, akademik; dr Miroslav Pantić, akademik; dr Danica Petrović.
|
.
